Prolaz kod Zelenog venca u Beogradu

Prolaz kod Zelenog venca u Beogradu

Zamalo da se Vučić obrati demonstrantima, ali ih je bilo suviše malo. Šaka jada, kojoj se ne govori i koja nije vredna kukavičke pažnje.

Tako je otprilike brojač suvišnih živih ljudskih glava, Nebojša Stefanović, pokušao da obrazloži nedostižnu hrabrost svog poludelog gurua.

Vlast se ponovo zatekla u matematičkoj nadmoći i šizofrenoj koncepcijskoj nedoumici: odsustvo mase koja bi mogla ozbiljno da ih prepadne oduzela je vodeću govorničku inspiraciju. Istovremeno, to je bio razlog za dronovski trijumfalizam.

Sve izjave takozvanog predsednika bile su nedostojne njegove funkcije i pune histerične mržnje. Na primer: „Uradite više to nasilno delovanje, da vidim, nemojte samo više da pretite, ajde upadajte da vidimo kako ćete da tučete, ajde samo da vas vidim!“

Ovo nepismeno, konfuzno i priglupo začikavanje jeste skica za portret čoveka koji je već mesecima u klimaksu mahnitosti. Ali je svakako pred pucanjem i samouništavajućom implozijom, jer mu ne ostaje mnogo prostora za unutrašnji regler i podizanje tona. Sve je to podignuto do kastratskih visina, uz mrzilačko slepilo i niz drugih opasnih simptoma, koje nadležne zdravstvene službe uporno previđaju i prećutkuju. Zašto Lončar ne haje za mentalno zdravlje predsednika?

Takav vođa opšte lobotomije, na čelu sa sobom lobotomiranim, uporno se bavi lovom na glave neposlušnih građana. Njegova je opsesija poništavanje ljudi, jer nije u stanju da podnosi njihovo postojanje.

Taj poduhvat je nedostižan za ljudski um koji funkcioniše u ritmu stvarnosti i u stanju je da je pojmi. Stefanović je rekao kako su zahtevi opozicije „smešni!“

Nije poznato šta je to zasmejalo ministra policije, zauzetog brojanjem nepotrebnih, kako bi izašao pred gospodara sa što manjom cifrom. Ako je moguće da broj ljudi ispred parlamenta nekako svede na nulu. Ljudi koji statistički ne postoje, a i ako ih ima, deo su fašističke, nepristojne, nepotrebne Srbije.

Stefanović i njegov gazda lišeni su smisla za humor, što je opasna osobina, odlika bitno prikraćenih za svojstvo bez koga nema socijalnog opštenja. Stefanović se smejao bez razloga, kao budala na alevu papriku, ozaren zbog tako malog broja nasilnika koje je brojao svojeručno: jen-dva, jen-dva, sabrao uz pomoć abakusa i overio dronovanjem.

Studio Pinka je izgledao kao bolesnička soba ispunjena svim članovima i dalekim rođacima Porodice Adams, uz brojne kreature koje su uporno tražile nasilnike među 50.000 mirnih ljudi.

Odakle mi brojka? Objavio „Sputnjik“ i do još jednog javnog nervnog sloma doveo A. Vučića. Tu sam brojku sabrao sa svojom procenom, podelio sa dva i dobio najmanje toliko.

Ali takozvani predsednik i duhoviti ministar policije, imaju obavezu da poštuju sve građane, iako ih ne smatraju svojim. Makar ih bilo pedeset. Glupa arogancija kojom prikrivaju veliki strah neizbežno ih vodi u propast.

Ova klika više nema izgleda da svoj užasni pohod po Srbiji završi na dobar način.

Opozicioni lideri su nekako pohvatali tanke konce koji ih drže kao vođe protesta, ali ta pređa je sklona kidanju.

Obećali su novu strategiju, ali nje nije bilo.

Mitingaški obredi, uz vatrene, skoro identične govore, davno su zastareli. Još ako su duži od tri minuta, onda se baca i sve što je u njima vredelo. U subotu smo imali dosadne, kastrovske tirade, koje neizbežno dovode do zamora materijala.

Bilo je govornika koji su se vratili iz sopstvene političke smrti, pre toga stvorivši monstruma koga bi danas da ruše. Prirodno da su bili izviždani. Mislim, naravno, na Borisa Tadića, njegovo patetično praznoslovlje i prizivanje usahle pameti post festum.

Ne vredi, to je gotovo, potrošeno i besmisleno.

Možda bi sledeća okupljanja bila prilika za promovisanje novih, nepotrošenih lica, koja će svoju političku karijeru graditi bez hipoteke bilo čije prošlosti. I postati lideri pobede nad umirućim čudovištem.

Za sledeći skup, molim, zaćutite malo. Ne razbacujte okolo suvišne reči. Recite samo šta ćete učiniti. I učinite to.

Peščanik.net, 16.04.2019.

TEMA – PROTESTI 2018/19


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)