Juče sam saznao da grupa „roditelji koji žele da deca idu u školu“, kao argument u prilog svom cilju, navodi da su i u Hitlerovoj Nemačkoj deca išla u škole. Inače pominjanje Hitlera i nacista u nekoj raspravi, kao poređenje ili analogija sa temom o kojoj se raspravlja, naziva se Godvinov zakon i po definiciji predstavlja perfidan način da se skrene pažnja sa teme, jer je teško odgovoriti a da se ne deluje bezosećajno ili da se izgubi moralna nadmoć. Jer, naravno, šta reći posle tvrdnje da su deca čak i u vreme Hitlera išla u školu, a kod nas danas ne idu? Nakaradnost ovog argumenta kojim su ovi roditelji sasvim slučajno pogodili srž aktuelnog problema u obrazovanju, objasnićemo malo kasnije.
Kada je sastavljana Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima iz 1948. godine, komisija Ujedinjenih nacija zadužena i za oblast obrazovanja, na čijem čelu je bila Eleonora Ruzvelt, naišla je na naizgled nepremostiv problem jednostavno formulisan u pitanju: „Kako da proglasimo pravo na obrazovanje kao ljudsko pravo a da istovremeno nametnemo obavezu da deca moraju da idu u školu?“ Zaista glavolomka. Pravo i obaveza, a naročito kada su u pitanju ljudska prava, nalaze se na suprotnim stranama. Sa vašim osnovnim ljudskim pravom kao što je pravo na život ste se rodili, neka prava ste kasnije stekli u zavisnosti od njihove prirode (npr. biračko pravo ili pravo na rad), a u ovoj jednačini obaveza se nalazi na drugoj strani, strani države koja je dužna da vam kroz svoje institucije omogući uživanje i zaštitu vaših ljudskih prava. Ovo je u najkraćem koncept ljudskih prava koji je istovremeno i paradoks, jer država koja ima obavezu da ih obezbedi i zaštiti najčešće ih i krši. Zato su se gospođa Ruzvelt i drugi mudri ljudi koji su pisali najvažniji međunarodni dokument u ljudskoj istoriji dosetili da, pored odredbe da je osnovno obrazovanje obavezno, kao neku vrstu protivteže proglase prethodno pravo roditelja da biraju vrstu obrazovanja za svoju decu. Kasnije su i drugi pravno obavezujući međunarodni akti preuzeli ovo rešenje, kao što je to slučaj sa Evropskom konvencijom o ljudskim pravima (onoj po kojoj postupa sud u Strazburu), nama najznačajnijim regionalnim dokumentom ovog tipa, koja je izričita da u vršenju svih svojih funkcija u oblasti obrazovanja i nastave država poštuje pravo roditelja da obezbede obrazovanje i nastavu koji su u skladu s njihovim verskim i filozofskim uverenjima.
Ali da rešimo konačno početni problem sa roditeljima i Hitlerom. Istovremeno dok su se pisci Univerzalne deklaracije mučili i žonglirali sa pravom i obavezom na obrazovanje, a pre nego što su iznašli pomenuto naizgled spasonosno rešenje, Ujedinjenim nacijama obratio se Svetski jevrejski kongres, međunarodni savez jevrejskih zajednica i organizacija osnovan 1936. godine. Kongres je tada rekao samo jednu stvar: Šta god ceo svet izglasa kao pravo na obrazovanje ne smete dozvoliti da se ikad više ponovi situacija kada su deca u Nemačkoj, od 1933. godine pa do kraja rata, rešavali zadatak iz matematike koji je glasio: „Ukoliko kuća za tzv. normalnu porodicu (mama, tata i dvoje dece) košta petnaest hiljada, a bolnica za lica sa duševnim smetnjama košta šest miliona nemačkih maraka, koliko kuća za normalne porodice može da se napravi umesto ove bolnice?“ Ideja iza ovog zadatka, zamalo pa neprimetna poput nekog nevidljivog a zvučnog topa, umetnuta je u glavice malih Nemaca gde je tiho tinjala sve dok za koju godinu nije postala gusti crni dim koji izlazi iz dimnjaka krematorijuma.
Obrazovanje nije isto što i obaveza pohađanja nastave. Država priznaje pravo na obrazovanje i dužna je da ga omogući, pa zato kao jedan instrument ostvarenja tog prava propisuje da je osnovno obrazovanje obavezno. No kada jednom napunimo škole decom, zadovoljili smo deo koji predstavlja formu, dok se suština prava na obrazovanje nalazi u ciljevima. Univerzalno prihvaćeni te domaćim zakonima propisani ciljevi obrazovanja obavezuju državu da sistem obrazovanja i vaspitanja mora da obezbedi za svu decu poštovanje ljudskih prava i uvažavanje ljudskog dostojanstva na mestu gde se neguju otvorenost, saradnja, tolerancija, svest o kulturnoj i civilizacijskoj povezanosti u svetu, posvećenost osnovnim moralnim vrednostima, vrednostima pravde, istine, solidarnosti, slobode, poštenja i odgovornosti. Ovo je samo delić obaveze države jer zakon poznaje ukupno osamnaest ciljeva, deset opštih principa, čak petnaest očekivanih ishoda i sedam standarda obrazovanja i vaspitanja.
Da li je ove ciljeve obrazovanja naš vaspitno-obrazovni sistem ispunio dok su nam deca sedela u klupama?
Decenijski problemi obrazovnog sistema naše zemlje, od kojih su samo neki ispotprosečna pismenost učenika, nejednakost urbanih i ruralnih sredina, visoka stopa napuštanja škole, niske plate i nedovoljno stručna obuka nastavnika, metastazirali su u aktuelnu atmosferu čije su odlike visok rizik po bezbednost dece, nejednako postupanje prema deci kao osnov diskriminacije, te omalovažavanje i kršenje prava deteta da izrazi svoje mišljenje i uopšte učestvuje u odlučivanju o stvarima koje ga se neposredno tiču.
Da li stvarno mislite da u ovim okolnostima ostvarenje ciljeva obrazovanja ima šansu u rukama države?
Ili je nakon 77 godina od donošenja Deklaracije ono prethodno pravo roditelja danas u Srbiji dobilo svoj nepatvoreni smisao.
A možda je ipak bolje da zaboravite na te bezvezne ciljeve i samo insistirate da deca moraju da idu u punu školu đaka, a u kojoj niotkuda vrata.
„Hajde sine ustaj, moraš u lubenicu.“
Autor je nekadašnji zamenik za prava deteta u Pokrajinskom ombudsmanu.
Peščanik.net, 25.03.2025.
NADSTREŠNICARAZGOVOR O OBRAZOVANJU
