Agencijsko zapošljavanje, takozvani „lizing radnika“, problem je o kojem sam pisao pre tri godine. Neprihvatljivo loš položaj radnika na lizing traje već preko deset godina, pre svega zato što ne postoji zakon koji bi regulisao ovu delatnost. To nije smetalo raznim agencijama da razviju posao, uglavnom poznat po raznim zloupotrebama i koketiranju stranih agencija (koje otvoreno pretenduju na monopolsku poziciju na tržištu) sa bivšim ministrom za rad. Zakona dugo nije bilo, pojavljivale su se razne verzije – svaka gora od prethodne, dok prošlog novembra jedna nije dospela na javnu raspravu. U skladu sa veoma pristojnom sadržinom ovog potencijalnog propisa, moj komentar je bio generalno pozitivan, uz ukazivanje na neke ozbiljne nedostatke. Pre nekoliko dana usvojen je predlog tog zakonskog teksta. Usvojila ga je Vlada Republike Srbije i uputila u proceduru za usvajanje u Narodnoj skupštini. Tako će oblast lizinga radnika, posle dugogodišnje neregulisanosti, dobiti svoj pravni okvir.
Međutim, tekst koji je Vlada usvojila nije onaj koji je bio na javnoj raspravi. Učinjene izmene su minimalne, ali suštinske. Kao što je već pisano, one dovode do toga da poslodavac može – veoma efikasno i u potpunosti u skladu sa zakonom – da izigra veći deo zakonskih ograničenja kada je reč o uslovima rada zaposlenih. I to tako što će moći da sve zaposlene angažuje preko agencije (agencija).
Ovakav razvoj situacije ima nekoliko posledica. Najpre, da krenemo od najočiglednije – šta će nam javna rasprava? Sigurno će neko iz Ministarstva za rad, kao matičnog tvorca teksta zakona, reći da je konačna verzija Zakona nastala tako što su usvojene razne primedbe koje su se mogle čuti u toku javne rasprave, pa je ovaj zakon zbog toga još kvalitetniji. To međutim jednostavno nije tačno. Zakon je obesmišljen tako što su se državne vlasti, po ko zna koji put, priklonile interesima predatorskog kapitala. Nakon javne rasprave, usledile su izmene koje su u potpunosti promenile karakter Zakona i način njegove buduće primene, pa se nikako ne može reći da je to isti Zakon, koliko god te izmene kvantitavno bile male, to jest procentualno u odnosu na celinu teksta propisa. Štaviše, sindikati su pokušali da utiču da se tako nešto ne dogodi i vodili višemesečnu polemiku na Socijalno-ekonomskom savetu protiv ovakvih izmena. Šta se na kraju desilo i da li je Socijalno-ekonomski savet dao podršku ovakvom nacrtu Zakona nije poznato, ali nije ni važno. Država je odavno pokazala da ne poštuje sindikate i prezire socijalni dijalog. Otuda je ovakvo poništavanje volje sindikata, koji makar formalno zastupaju sve radnike, logičan nastavak te politike.
Šta zapravo ne funkcioniše u ovom Zakonu? Sporan je član 14. stav 3. kojim se dozvoljava da poslodavac ima i do 100% zaposlenih preko agencije, to jest da nema nijednog svog zaposlenog radnika, bez obzira na ukupan broj radnika koje angažuje. Ovo u praksi znači da poslodavac može raditi potpuno legalno bez ijednog zaposlenog – svi su zaposleni kod agencije – čime praktično derogira niz njihovih prava. Jedini uslov je da ti zaposleni sa agencijom imaju zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme.
Nema zaposlenih – nema sindikata, nema kolektivnog pregovaranja, nema štrajka. Zakon u članu 30. sadrži niz čudnih i nedorečenih kolektivnih „prava“ zaposlenih. Tako se kaže da zaposleni imaju pravo na sindikalno udruživanje – što bi važilo i da nije posebno naznačeno, jer je u pitanju ustavno pravo svakog zaposlenog – kao i na sindikalno delovanje i kolektivno pregovaranje. Međutim, kada je reč o ovim pravima ona se mogu ostvariti, prema važećem rešenju iz Zakona o radu, samo kod poslodavca – a to je agencija. Ne mogu se ostvarivati kod poslodavca korisnika. Na primer, zaposleni može biti član sindikata koji je organizovan u agenciji, može sam organizovati sindikat u agenciji, ali taj sindikat formalno ne postoji organizovan kod poslodavca korisnika i on sa njim nema veze. Takav sindikat ne može biti reprezentativan kod poslodavca korisnika, pa ne može ni da kolektivno pregovara. Zaposleni može da bude sindikalno aktivan dok radi kod poslodavca korisnika, ali ne predstavljajući sindikat koji je organizovan kod njega, već samo sindikat organizovan u agenciji sa kojim poslodavac korisnika nema nikakve veze. Drugim rečima, radnici imaju sva prava ali u praksi neće biti u mogućnosti da ih koriste u skladu sa svrhom njihovog postojanja.
Identično važi za pravo na štrajk. Zaposleni ga, prema slovu Zakona, mogu ostvarivati u skladu sa Zakonom o štrajku – koji niti poznaje agencijsko zapošljavanje, niti reguliše ovo pitanje. Iz onoga što Zakon o štrajku reguliše proističe da će pravo na štrajk biti samo formalno dostupno zaposlenima, ali da ga oni neće moći koristiti, osim ukoliko ne odluče da štrajkuju kod agencije kao poslodavca, u prostorijama agencije – što svakako u najvećoj meri obesmišljava štrajk koji je započet zbog uslova rada kod poslodavca korisnika, koji će sa druge strane moći bez ikakvih problema da se obrati drugoj agenciji i zameni radnike koji štrajkuju (ako se pažljivo pročita odredba iz člana 13. to nije zabranjeno, jer formalnopravno štrajk neće biti organizovan kod poslodavca-korisnika). Istovremeno će moći da otkaže ugovor agenciji koja je poslala radnike koji štrajkuju, jer nije ispunila svoje obaveze i poslala mu radnike koji obavljaju ugovorene poslove.
Najvažnija posledica se međutim tiče uslova rada. Nema drugih zaposlenih, nema ni uporednog zaposlenog. Nema uporednog zaposlenog, nema ni ograničenja u tome koliko nisko može biti postavljena lestvica kada je reč o uslovima rada. Posebno zato što poslodavca-korisnika zaposleni „koštaju“ za iznos koji plaća agenciji, pa je dodatno motivisan da takve uslove rada uništi u korenu. Zakon kaže da je uporedni zaposleni koji je u radnom odnosu kod poslodavca korisnika i koji obavlja iste poslove kao ustupljeni zaposleni (član 2. stav 4). Ustupljeni zaposleni mora da ima iste uslove rada kao taj zaposleni – to uključuje i zaradu, dane godišnjeg odmora, plaćenog odsustva, druga primanja, i slično. Ako nema uporednog zaposlenog primenjuje se fikcija upoređivanja zaposlenih, koju takođe sadrži Zakon u članu 2. stavu 5: Ako kod poslodavca korisnika nema uporednog zaposlenog na istim poslovima, ustupljenom zaposlenom ne može se odrediti niža osnovna zarada od osnovne zarade zaposlenog kod poslodavca korisnika u istom stepenu stručne spreme odnosno nivou kvalifikacije. Ova odredba je falična sama po sebi jer govori samo o osnovnoj zaradi, a ne i o drugim pravima zaposlenog. Ali i takva kakva je biće neupotrebljiva u situaciji kada poslodavac korisnik nema nijednog zaposlenog, što mu omogućava rešenje iz člana 14. Nema nikakvog upoređivanja, pa će svakako svima minimalna zarada (plus jedan dinar) biti i više nego dovoljna, uz određivanje niza drugih nepovoljnih uslova rada koji će se po pravilu zadržati na zakonskom minimumu (uz uobičajene zloupotrebe koje se već dešavaju).
Činjenica da radnici koji se ne računaju u zakonske kvote i mogu biti sa 100% zastupljeni kod poslodavca imaju ugovor sa agencijom na neodređeno vreme, mala je i beznačajna uteha. Prvo, to nikako ne utiče na njihove uslove rada koji će biti na zakonskom minimumu (jer tako diktira slobodna ruka tržišta, vođena kapitalom i državom koja sve to omogućava). Drugo, zato što ni taj „neodređeni“ period ne znači ništa, jer ih agencija u svakom trenutku može otpustiti iz niza razloga koji su uređeni Zakonom o radu. Jedino što će moći da dobiju u pojedinim slučajevima jeste otpremnina (koja se izričito pominje u članu 24. Zakona), koja će u skladu sa mizernom zaradom takođe biti mizerna. A ponekad neće dobiti čak ni to, a da je formalno sve u skladu sa zakonom. U najmanju ruku mora da zabrine činjenica da agencija na primer odlučuje o otkazu zbog kršenja radne discipline, samo na osnovu dokaza koje dobije od poslodavca korisnika, postupajući prema internim aktima poslodavca korisnika. Ne postoje ni odredbe koje će sprečiti transfere ovih zaposlenih iz jedne agencije u drugu, što takođe može biti „zgodno“ rešenje za zaobilaženje nekih radnopravnih prepreka. Ne postoji ni odredba koja brani promenu ovog statusa i prelazak sa neodređenog na određeno vreme, nakon što zaposleni posluži svojoj svrsi kod nekog poslodavca (ovo je svakako nezakonito i bez izričite zabrane, ali dosadašnja praksa pokazuje da prolazi nesankcionisano). Nema ni odredbe prema kojoj agencija ne može izmeniti radno vreme zaposlenog u periodu kada nije angažovan kod poslodavca korisnika – pa tako zaposleni koji nije angažovan može u skladu sa članom 24. Zakona „raditi“ 5% radnog vremena i primati 5% minimalne zarade, što je jednako cifri od oko 1.500 dinara mesečno. Sve u svemu, položaj zaposlenih je takav da oni svojim zapošljavanjem na neodređeno vreme nisu dobili ništa, a poslodavci su dobili sve – mogu biti poslodavci sa stotinama zaposlenih, a bez zaposlenih.
Ovakav razvoj događaja utiče i na usklađivanje sa Direktivom o agencijama za privremeno zapošljavanje, čiji cilj je upravo da se radnicima koji se ustupaju obezbede nediskriminatorni i pravični uslovi rada. U tom kontekstu se može reći da je Srbija učinila još jedan fantastičan korak unazad u evrointegracijama – formalno smo se uskladili, a da smo pritom izigrali smisao usklađivanja. Ovo nije ni prvi, a nažalost verovatno ni poslednji put da se tako nešto dešava.
Može se pričati i o nekim drugim nedostacima u zakonu – na primer, propuštena je šansa da se lizing radnika ozbiljno ograniči. Osim opštih ograničenja, poslovi na kojima ustupljeni zaposleni ne mogu da rade su oni kod kojih postoji skraćeno radno vreme i oni kod kojih postoji beneficirani radni staž. Mogu se zapošljavati, na primer, maloletna lica. Mnoge delatnosti, koje su u drugim državama ostale van domašaja lizinga – kao što je na primer građevinarstvo – neće biti izuzete prema ovom zakonu.
Na kraju, ali ne najmanje važno, isključivi nadzor nad primenom zakona je poveren ionako desetkovanoj, prezauzetoj i inertnoj inspekciji rada. Kako će to izgledati u praksi, možemo već da zamislimo.
Na početku teksta sam napisao da je moj komentar o (tada) radnoj verziji nacrta zakona bio pozitivan. Očigledno je da je to bilo samo ludom radovanje, naivno očekivanje da će država makar jednom dati prednost radnicima i struci nad interesima predatorskog kapitala. Analiza pokazuje da radnici na lizing rade preko agencija zato što moraju, a ne zato što su ljubitelji fleksibilnih oblika zapošljavanja i rada. Sa donošenjem ovog zakona – a ne treba ni na trenutak posumnjati da će poslanici na zvonce besprekorno pritisnuti taster koji se od njih očekuje – desiće se krajnje ironična situacija da će ustupljeni zaposleni dobiti mnogo toga formalno, dok će njihov faktički položaj ostati gotovo identičan sadašnjem. Sa druge strane, država, agencije i poslodavci će ozakoniti desetogodišnju nezakonitu praksu. Iako strane agencije neće tako lako dobiti monopol kojem su se nadale, verujem da su već zacrtale taktike kako će na tome raditi u budućnosti. A radnici će ostati samo roba. I to ona jeftina, potrošna, neprimetna u ceni koštanja proizvoda i usluga.
Peščanik.net, 08.08.2019.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
