radnici na skeli

Foto: Neda Radulović-Viswanatha

Rad agencija za ustupanje zaposlenih, takozvani „lizing radnika“, već deset godina nije regulisan zakonom, što dovodi do masovnih i užasnih zloupotreba o kojima je ovde već bilo reči. Posle mnogo odlaganja, raznih verzija i radnih grupa, prošle nedelje je konačno objavljen prvi zvanični nacrt Zakona o agencijskom zapošljavanju. Na stranu to što je takozvana javna rasprava i u ovom slučaju fingirana i ograničena, odnosno svodi se na isticanje nacrta zakona na sajtu i nekoliko poluzatvorenih skupova koji nisu posebno najavljeni preko medija; važno je naglasiti da je reč o značajnom tekstu koji bi trebalo da popuni jednu od najvećih praznina u postojećem radnom pravu u Srbiji.

Odmah treba reći da je u pitanju bez konkurencije najkvalitetniji tekst potencijalnog propisa koji je izašao iz Ministarstva za rad u poslednjih desetak godina (verovatno i duže). Prvi put se u samom početnom nacrtu vidi da su autori poslušali glas struke i ubacili neka rešenja koja nisu nametnuta procesom harmonizacije, a ključna su u određivanju domašaja zakona. Postojanje lizinga radnika je politička odluka a ne pravna, jer se domašaj Konvencije MOR-a o privatnim agencijama za zapošljavanje, koja se obično navodi kao „dežurni krivac“ za postojanje agencija za ustupanje zaposlenih, može sasvim ograničiti a sama delatnost ustupanja drastično smanjiti u odnosu na njen trenutni obim. Ipak, ako je klima takva da se neminovno moramo suočiti sa ovim oblikom prekarnog angažovanja koji faktički postoji čitavu deceniju, dobro je što ćemo po svemu sudeći dobiti pristojan zakonski okvir za njegovo regulisanje.

Nacrt nije savršen, daleko od toga, ali se sa jedne strane ne vidi namerno propuštanje normiranja nekih važnih pitanja, a sa druge strane postoje jasna ograničenja ustupanja radnika, što je veliki napredak u odnosu na ranije nacrte koji su bili dostupni stručnoj javnosti. Drugim rečima, regulisana je većina pitanja koja se odnosi na osnovno poboljšanje položaja zaposlenih, a nema izrazitih tendencija ostavljanja pojedinih situacija deregulisanim, kako bi se glavnina zakona obesmislila i kako bi se nastavilo sa zloupotrebama. To je verovatno prvi takav propis posle dugo vremena koji u svom najvećem delu (ali ne i u potpunosti) ne ostavlja mogućnosti izigravanja zakona – i to se mora konstatovati i pohvaliti.

Nacrt zakona ipak pati od raznih mana i ovde ćemo navesti neke najvažnije.

Najpre, naziv zakona na odražava njegovu sadržinu. „Zakon o agencijskom zapošljavanju“ višestruko je neprecizan i netačan naziv – najpre zato što ne reguliše samo zapošljavanje već i prava, obaveze i odgovornosti u toku trajanja radnog odnosa, sam proces ustupanja i prestanak ustupanja i radnog odnosa, kao i neka druga pitanja. Drugim rečima, sadržina je daleko složenija nego što se prema nazivu to može zaključiti. Druga zamerka je što se ne reguliše „agencijsko zapošljavanje“ (nije sasvim ni jasno šta taj izraz znači) jer postoje razne vrste agencija u pravnom sistemu Srbije, od kojih neke imaju dodirnih tačaka sa zapošljavanjem (agencije za posredovanje u zapošljavanju, čiji status je regulisan Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti) i ogroman broj drugih koje nemaju nikakve veze sa zapošljavanjem, niti radnim pravom.

Pohvalno je što se koristi pojam „ustupljeni zaposleni“, čime se pravi distinkcija u odnosu na „upućenog zaposlenog“ što je sasvim druga situacija regulisana Zakonom o radu. Međutim, agencije koje se bave ustupanjem se ne zovu „agencije za ustupanje zaposlenih“ (što bi bilo logično) nego se uporno insistira na pogrešnom hrvatskom nazivu „agencije za privremeno zapošljavanje“ koji je nastao lošim prevođenjem originalnog teksta Direktive o agencijama za privremeno zapošljavanje (opet loš prevod, koji smo takođe potpuno nekritički usvojili).

Kao delatnost agencija navodi se već čuvena delatnost 78.20 iz Uredbe o klasifikaciji delatnosti iz 2010. godine, kojom su agencije i formalno na mala vrata ušle i počele nezakonito da se bave lizingom radnika. Ovaj opis delatnosti je međutim i ranije kritikovan kao neprecizan (navode se termini koji nisu pravno deifnisani) i pogrešan (konkretno, opis ove delatnosti u Uredbi će biti direktno suprotan Nacrtu zakona koji se na Uredbu poziva, jer se u opisu delatnosti koristi nepravni termin „stalno zaposleni“ što podrazumeva zaposlenog na neodređeno vreme, dok Nacrt dozvoljava i zapošljavanje na određeno vreme). Zaista je neshvatljivo zašto su se autori nacrta poslužili ovom definicijom delatnosti, izuzev ako nije predviđeno da se Uredba o klasifikaciji delatnosti uskoro izmeni.

Dobro rešenje je to što se odustalo od novčane garancije koja je u nekim fazama izrade nacrta bila predviđena kao jedan od uslova za dobijanje dozvole agencije. Iako je u javnosti prevladalo uverenje da je takva garancija dobra jer pruža sigurnost zaposlenima da će njihove zarade biti isplaćene i ukoliko poslodavac korisnik ne izvrši svoje obaveze prema agenciji, ona bi u realnosti bila postavljena tako visoko da bi došlo do neminovnog gašenja većine agencija i ukrupnjivanja tržišta, što bi u konačnom ishodu dovelo do opstanka samo nekoliko stranih agencija koje bi držale monopolski (kartelski) položaj, a to bi svakako uticalo na opadanje prava zaposlenih (ako smo skloni postavljanju paralela, taj minimum bi išao i ispod zakonskog minimuma, kao što se desilo u oblasti agencija za fizičko-tehničku zaštitu gde je zakonsko rešenje praktično ugasilo domaće poslodavce i ostavilo tržište na milost i nemilost nekolicini stranih kompanija). Međutim, nacrtom je čini se i previše liberalizovana procedura otvaranja agencija, pa je tako na primer izostavljeno da se ovom delatnošću ne mogu baviti fizička i pravna lica koja su osuđena za prekršaj ili krivično delo iz oblasti rada – što bi bilo sasvim logično ograničenje. Ovi uslovi se ne postavljaju ni za oduzimanje dozvole agenciji, pa se tako u praksi može desiti da nesmetano nastavi da radi agencija koja konstantno krši prava svojih zaposlenih.

Nacrt u potpunosti prihvata osnovna rešenja iz Direktive EU, pa tako ustupanje više neće moći da se vrši prema ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, već isključivo prema ugovoru o radu. Neka pitanja međutim nisu rešena nacrtom, a trebalo bi da budu:

– Da li je moguće da agencija ustupa radnike u inostranstvu? Nacrt sadrži rešenje koje će početi da se primenjuje tek od stupanja Srbije u članstvo u EU, ali ostalo je neizvesno kako ćemo do tada tumačiti postojeće odredbe. Imajući u vidu veoma loš Zakon o uslovima za upućivanje zaposlenih na privremeni rad u inostranstvo i njihovoj zaštiti, mora se biti veoma oprezan sa tumačenjem ima li agencija kao poslodavac uopšte ovo ovlašćenje ili ne.

– Iako je velika pažnja posvećena ograničenju vremena ustupanja zaposlenog, što je pohvalno, nacrt ne reguliše situaciju koja je danas u praksi česta a koja može i ubuduće voditi ozbiljnim zloupotrebama – kada zaposleni koji odradi maksimum od 24 meseca na određeno vreme u jednoj agenciji, umesto da se angažuje na neodređeno vreme, bude prebačen u drugu agenciju gde mu „staž“ rada na određeno vreme kreće od nule. Na ovaj način se omogućava izigravanje propisa koji ograničavaju rad na određeno vreme, tako da se ova situacija mora predvideti (odnosno zabraniti) samim zakonom.

– Iako se uvodi pojam „uporednog zaposlenog“ pod uslovima rada se ne podrazumevaju i ostala primanja zaposlenog što može dovesti do njihovog neopravdanog nejednakog tretmana (to jest diskriminacije) na radu. Na primer, zašto ustupljeni zaposleni ne bi učestvovao u raspodeli dobiti na kraju godine, ako je i on svojim radom doprineo stvaranju te dobiti na jednak način kao i redovni zaposleni kod tog poslodavca?

– Kolektivna prava ustupljenih zaposlenih kod poslodavca praktično nisu regulisana, to jest upotrebljene su floskule koje ništa ne znače i koje se ne mogu protumačiti tako da bude jasno da li ustupljeni zaposleni koriste neka prava kod poslodavca korisnika ili im to zakon zabranjuje? Konkretno, potpuno je nejasno kako se reguliše pravo na sindikalno organizovanje, odnosno na organizovanje sindikata ili članstvo u sindikatu, kao i pravo na kolektivno pregovaranje – nacrt potpuno neracionalno upućuje na Zakon o radu, koji naravno ne sadrži rešenja za ovu situaciju.

– Ne postoji zabrana ustupanja maloletnih lica, što je gotovo uobičajeni standard u uporednim zakonodavstvima.

– Ne postoji izričita zaštita ustupljenog zaposlenog od zlostavljanja na radu kod poslodavca korisnika, što dodatno dobija na značaju ako se ima u vidu da su do sada postojale značajne prepreke da zlostavljana lica na ovaj način ostvare zaštitu pred sudom (dok je mogućnost za ostvarivanje zaštite kod poslodavca praktično bila u domenu statističke greške).

Ukupna ocena nacrta koji je stavljen na javnu raspravu mora biti pozitivna, barem zato što su pojedina rešenja prijatno iznenađenje jer su nastala kroz sagledavanje realnosti izuzetno teškog položaja ustupljenih zaposlenih i izdižu se iznad minimuma regulisanja koji je nametnut od strane EU. Bilo bi međutim naivno pomisliti da je ovim zakonskim tekstom došao kraj zloupotrebama kratkoročnog angažovanja radnika. Najpre zato što se institut rada na određeno vreme iz Zakona o radu i dalje masovno zloupotrebljava; a isto se može reći i za ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Dok god se ne donese daleko kvalitetnija regulativa o upućivanju radnika u inostranstvo, i tu će postojati značajne zloupotrebe. Kada je reč o vlasnicima agencija za ustupanje zaposlenih, oni će i dalje moći da koriste izuzetno nepovoljno zakonsko rešenje koje se tiče omladinskih zadruga – tek kada se zauzdaju nezakonitosti i u ovoj oblasti i daleko preciznije uredi zadrugarstvo, videće se kombinovani pozitivni efekat tog poteza i uvođenja reda među agencije za ustupanje zaposlenih. Vreme će pokazati da li je Nacrt zakona o agencijskom zapošljavanju znak da se menja politika ignorisanja prekarnih radnika ili je tek slučajna anomalija koja nam je dala kratkoročnu nadu da će se nešto suštinski promeniti u tretiranju radnika od strane države.

Peščanik.net, 14.11.2018.