Razvojni put Vuka Jeremića naprosto nas prisiljava da njegovoj nedavnoj budimpeštanskoj izjavi u svojstvu ministra inostranih poslova da Srbija – ako, kojim slučajem, bude stavljena pred izbor Kosovo ili EU – neće izabrati EU, dajemo najrazličitija, čak i najbesmislenija tumačenja. Poput, recimo, onog da se Srbija, suočena sa sve jačim spoljnim pritiscima, čitaj ultimatumima, koleba, a možda i odriče svoje evropske perspektive. Logika tog tumačenja bila bi da je ona, sve do danas – dok joj Eštonova, Kušner, Nemci, a, bogme, i u Vašingtonu, nisu isporučili „mišljenje“ da put u Evropu podrazumeva i veću srpsku fleksibilnost, naročito u regionu, potencirajući posebno Kosovo – i dušom i telom, a i svakodnevnim spoljnopolitičkim potezima, bila odana evropskoj priči. Sada kada i Koštunica hvali „odvažnog“ Jeremića i to što se Tadić vratio „izvornoj“, DSS-ovskoj „državotvornoj politici“, kao da se smetnulo s uma da je upravo Demokratska stranka, u kohabitacionom sadejstvu sa Koštuničinom partijom, svojevremeno udarila temelj „proevropskom“ kursu Srbije. To je ona strategija koja je bila vrlo uspešna u stvaranju privida kako „Evropa nema alternativu“, a još uspešnija u nameri da put u Brisel i danas, skoro deset godina od 5.oktobra, bude iluzija sa neograničenim rokom trajanja. Bar u meri u kojoj je i zabluda da je „Kosovo u Srbiji“, te da je samo pitanje dana kada će Srbi i Albanci (ovi drugi pritisnuti neoborivim argumentima iz Beograda) sesti za pregovarački sto i utvrditi „obostrano prihvatljivu“ statusnu formulu „srpskog Kosova“.

A, opet, oni koji su možda poverovali u bajkovitu priču kako Evropska unija nema alternativu, sada su sa istim žarom i entuzijazmom spremni da se saglase sa tezom kako Tadiću „mangupi u njegovom okruženju“ mute vodu, zagorčavaju život, što bi trebalo da sugeriše da se, eto, mladi, arogantni i agresivni Jeremić oteo kontroli i počeo da sprovodi neku „svoju“, a možda i „rivalsku“ strategiju. Drugim rečima, kao da je moguće da u zemlji u kojoj je praktično sva vlast u rukama jednog čoveka, predsednika države, tamo neki ambiciozniji državni činovnik neometano ruši ugled i poziciju svog partijskog i državnog šefa. Doduše, i tako nešto bi moglo biti izvodljivo ako bismo, naravno, poverovali da se Srbija, posle Miloševića, vratila formuli „jedna država – dva gospodara“, pa svako može nekažnjeno da radi šta mu je volja.

Onog časa kada je ustavnom preambulom o Kosovu kao „neotuđivom delu Srbije“ dvojac Koštunica -Tadić ozvaničio političko, nacionalno i državno ignorisanje stvarnosti dajući joj obeležja iracionalne istorijske nacionalne misije, bilo je jasno da je proklamovani evropski put svojevrsna (polu)fikcija, odnosno vrhunska manipulacija čiji je prevashodni cilj bio da odvrati pažnju javnosti od dubine ukupne krize Srbije. Još tada se moglo zaključiti da su (proevropske) namere neiskrene, da je želja da se Srbija priključi Evropi, zapravo, bio pokušaj da se ispraznom proklamacijom zatrpa i amnestira bliska prošlost, da se održi, doduše u modifikovanoj formi, kontinuitet sa politikom koja je tokom čitave devete decenije prošlog stoleća proizvodila neviđene ratne, nacionalističke, ekonomske i socijalne traume na prostorima bivše Jugoslavije. Lansirana je teza da bez Srbije maltene neće biti ni Evropske unije, da je Srbija potrebnija Uniji, nego Unija Srbiji, što je političkoj oligarhiji na vlasti omogućilo širok manevarski prostor za odugovlačenje, razvlačenje i mrcvarenje, poigravanje sa perspektivom države i naroda. Za taktiku kojom se priželjkivalo da Srbija dobije mnogo a da se pritom ne odrekne ničega, čak ni neslavne prošlosti. Magijom „ustavne preambule“ stvorena je virtuelna fikcija da se „ne da“ i ono (Kosovo) što je još poodavno izgubljeno. Evropa je tu „igru“ dugo tolerisala zbog straha da se Srbija ne vrati na pozicije remetilačkog faktora, i ta klackalica je trajala sve dok Brisel nije (konačno?) shvatio da se možda otišlo predaleko. Iako se nastojalo da se „demokratske“ snage u Beogradu (najpre je to bio Koštunica, a potom Tadić i Dačić) motivišu da im put u Evropu ne bude rezervna varijanta za postizanje nekih drugih ciljeva, Brisel nije mogao tek tako da pređe preko uobičajenog manira srpskih političara da odnose sa većinom članica EU i SAD zbog Kosova drže u permanentnoj tenziji, a da se pritom prijem Srbije u EU i dalje smatra logičnim i normalnim. Uprkos paradoksalnom utisku da se u poslednjih godinu dana najviše približila EU, da se praktično našla pred statusom kandidata, Srbija se sve više zaglavljivala u samozavaravanju da će joj dvostruka igra „I Kosovo i EU“ proći bez ikakvih reperkusija. I da, osim završetka haške priče (Mladić i Hadžić) neće biti drugih prepreka u ambiciji da joj Evropska unija posluži kao poligon za nastavak (kosovskog) preganjanja sa državama koje smatraju da je kosovska nezavisnost „nepovratna“. Ma šta u međuvremenu (savetodavno) odlučio Međunarodni sud pravde i mislili beogradski zvaničnici.

Dve godine od (samo)proglašenja kosovske države, srpska zvanična politika – mimo euforičnih procena da je ofanzivnom diplomatskom kampanjom uspela da relativizuje „odlazak Kosova“, čak i da zaustavi dalji proces međunarodnog priznanja Prištine, trošeći, usput, enormnu kočinu energije i novca – sudarila se sa nečim, što je, manje-više, bilo očekivano čak i neminovno. Pre svega, porukom iz vodećih zapadnih metropola srpskoj vladajućoj garnituri da svoje dnevno-političko ponašanje, naročito nediplomatski rečnik Vuka Jeremića, usaglasi sa činjenicom da je njihovom (evropskom) voljom Srbija ušla u zreliju fazu evropskih integracija. „Preporučeno“ joj je da pokaže volju za uspostavljanje kontakata i dijaloga sa Prištinom, a za uzvrat se od Beograda neće tražiti da formalno prizna kosovsku nezavisnost kao uslov za prijem u članstvo EU. Poučena prethodnim lošim iskustvom, evropska administracija je ovog puta jasno stavila do znanja da niko, pa ni Srbija, ne može da računa na ulazak u EU sa neraščišćenim teritorijalnim i drugim sporovima, odnosno bez uspostavljene dobrosusedske saradnje u regionu. Jedan od glavnih povoda za ovu vrstu upozorenja Beogradu jeste uznemirujući trend drastičnog pogoršanja odnosa Srbije sa svim svojim susedima, novostvorenim državama, od Makedonije, preko Crne Gore i Bosne i Hercegovine, do Hrvatske, kome se, prema procenama u Briselu, ne nazire kraj.

Nervozna reakcija Beograda (kroz Jeremićeve reči, iza kojih, kako je rečeno, stoji vlada, odnosno Boris Tadić), zapravo je odraz jedne apsolutno konfuzne spoljne politike, ali i nepopravljivog manira srpskih političara da arogantnim i agresivnim nastupima pariraju svemu što se ne podudara sa njihovim stavom. Pa će, tako, sam Jeremić svoj stav iz Budimpešte objasniti „mudrom strategijom“ da se „mora ići u susret problemu, da bi ga izbegli i da nikad ne bi bili stavljeni pred takav izbor.“ Možda će nekima ova naknadna Jeremićeva interpretacija samog sebe izgledati kao blago reteriranje; mnogima, međutim, liči na svojevrsno zastrašivanje onih zemalja koje bi porukom da Srbija „mora da uspostavi korisnu regionalnu saradnju sa Kosovom“ htele da u perspektivi nekadašnja srpska pokrajina dobije status „susedne države.“

Poslednjih dana, međutim, poruke iz krugova EU dobijaju dobijaju sve određeniji ton upozorenja Tadiću. Tako će ambasador Velike Britanije u Beogradu Stiven Vodsvort na blogu B92 napisati i sledeće: „Niko ne želi stvaranje `crnih rupa`. Kako je francuski ministar inostranih poslova naglasio tokom svoje posete, EU neće prihvatiti kao svoju članicu još neku zemlju koja ima nerešeno pitanje teritorije. Kipar nije primer koji želimo da ponovimo. Svi koji misle drugačije grdno se varaju.“ Slična (za Beograd neprijatna) poruka je stigla još ranije i od najuspešnijeg komesara za proširenje EU (2004.godine) Gintera Fergojgena, koji upozorava da Srbija nije u poziciji Kipra već Turske. Turska, kaže on, neće moći da uđe u EU bez priznavanja Kipra, a isti princip će, manje-više, važiti i za Srbiju. Uslovi za članstvo su vrlo jasni: ne možeš da postaneš član EU ako imaš nerešeni problem sa svojim susedima.

 
Peščanik.net, 13.03.2010.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply