(Ne)mogućnost uzlazne pokretljivosti bitno određuje smer političkog angažovanja radničke klase.
Ako se izuzmu vremena velike slabosti državnog aparata, radnička klasa je utoliko revolucionarnija što je uzlazna društvena pokretljivost veća. Zatvorena društvena struktura vodi ka naginjanju ponašanja manuelnih slojeva ka desnom ekstremizmu. Moje pokolenje je to doživelo gledajući radnike koji su bili masovna baza šovinističkih mitinga u osamdesetim godinama i Kanonenfutter u građanskom ratu nepunu deceniju kasnije.
Modernizacija jugoslovenskog socijalizma značila je da je u njegovoj poslednjoj fazi društveni uspon podrazumevao ne samo političku lojalnost, nego i formalno obrazovanje. Prvo istraživanje u kojem sam učestvovao pokazalo je da u privredno-političkoj eliti socijalizma praktično više nije bilo ljudi bez završenog fakulteta, ili, mnogo ređe, više škole. Radnici su najvećim delom ostajali u klasi svojih roditelja. Zagrebačko-beogradski sociolog Mladen Lazić pokazao je osamdesetih godina da se društvena struktura zatvarala. To ne znači da je ona bila stagnantna. Među očevima fakultetski obrazovanih pripadnika privredno-političke elite u Srbiji bilo je 55 odsto zemljoradnika i 30 odsto radnika. Manje od šestine vodećih funkcionera dolazilo je iz porodica srednje klase. Ali, prestižnih položaja, rukovodilačkih i stručnjačkih, bilo je malo. Većina radnika bila je lišena mogućnosti društvenog uspona i duhovnog i kulturnog razvoja koji sa sobom donosi uzlazna pokretljivost.
Socijalno napredovanje, od seljaka do gradskog manuelnog radnika i od manuelnog ka nemanuelnom uposleniku širi vidokruge, menja stil života i sa njim povezane vrednosti. Predratni (u seljačkoj Kraljevini kvalifikovani) majstori nosili su ispod svojih plavih mantila bele košulje sa kravatom i obraćali su se jedni drugima sa „Vi“ i sa „majstore“. Njihove kolege koje su posle socijalističke revolucije stekli kvalifikacije pokazivali su manju socijalnu distancu prema nekvalifikovanim „prostim, fizičkim radnicima“, ali su bili obavešteni i prosvećeni. Radnička klasa nije uvela samoupravljanje, ali je dugo bila njegov krajnji motor; politički pad predsednika jugoslovenskih sindikata Svetozara Vukmanovića Tempa 1967. bio je posledica bojazni Partije da će se sindikati svojim sve glasnijim zahtevima za učešćem u odlučivanju otrgnuti boljševičkoj kontroli. S vremenom se seljaštvo, regrutna baza radništva, smanjivalo, pa se povećala klasna samoreprodukcija proletarijata. Nju je sledilo opadanje njegove revolucionarnosti kao društvene grupe i povećana podložnost šovinizaciji i ksenofobiji. Bile su postavljene socijalne osnove za Miloševićev napad na Jugoslaviju.
Ovo važi i za druge zemlje. Vilijem Brustin, naučnik blizak vlastima SAD, dobio je nagradu Sekcije za racionalni izbor Američkog sociološkog udruženja za knjigu „Logika zla“. Brustin je preko istraživanja članskih kartona starih nacista, onih koji su pristupili NSDAP pre njenog preuzimanja vlasti u Nemačkoj, pronašao nesrazmerno veliki udeo pripadnika proletarijata među ranim nacistima. Nacizam jeste bio pokret sitnih vlasnika kapitala u interesu krupnih kapitalista, ali nije bio samo to.
Nisu samo apologeti kapitalizma poput Brustina pokazali da u uslovima zatvaranja društvene strukture radništvo može da bude nipošto beznačajna osnova ne samo komunizma, nego i fašizma. Jovo Bakić se suočio sa ovom činjenicom u svom ispitivanju desnog ekstremizma u Zapadnoj i Severnoj Evropi. Frankfurtski sociolozi su pod vođstvom Eriha Froma u svom istraživanju iz 1932. identifikovali prilično brojnu manjinu nemačkih radnika koja je podržavala Hitlera. Kada su, ubrzo posle sloma nacizma, ponovili istraživanje u Sjedinjenim Državama, otkrili su da mnogo veći udeo industrijskih radnika u pobedničkim antifašističkim SAD podržava fašističke vrednosti, nego što je bio slučaj sa nemačkim radnicima neposredno pre Hitlerovog preuzimanja vlasti. Pošto kapitalizam u SAD nije 1945. bio ugrožen, fašisoidne sklonosti velikog dela američke radničke klase nisu bile potrebne imaocima bogatstva; to su bile godine privrednog rasta iz kojih će izrasti i Maršalov plan.
Danas su, u Evropi, radnici velikim delom šovinizirani i ekstremizovani. I izbeglice i migranti iz Afrike i Azije, oni koji bi prihvatili da rade za višestruko manju nadnicu, čuvaju evropski kapitalizam i jačaju krajnju desnicu.
U Srbiji za poslove nekvalifikovanih radnika postoji velika rezervna armija rada. Hitler je govorio da u Nemačkoj postoji 400 hiljada Jevreja i 350 hiljada nezaposlenih i da problem nezaposlenosti ima jasno rešenje. Ovo rešenje se kao prećutna delotvorna pretnja primenjuje i na Zapadu i na području Jugoslavije, pružajući ne samo osnovu za šovinizaciju i za rasizam, nego i za moguću fašizaciju radništva, ukoliko se vlasnici kapitala osete ugroženim. Društvena struktura je sve zatvorenija. Ne postoji brojna klasa zemljoradnika iz koje bi bio moguć uspon ka klasi gradskih radnika. Radničke dece gotovo da i nema na univerzitetima. Radnicima se ne nameću rijalitiji, uživljavanje u gledanje „vrhunskog sporta“, kao što im se ne naturaju ni alkoholizam ni narkomanija. Radnik koji nije napredovao u odnosu na svoje roditelje u društvenom položaju i s njim povezanim stilom života i vrednostima sam traži ovakve sedative. Isto važi i za njegovo sve odraslije dete, koje se guši pod pritiskom sve čvršće i teže klasne barijere. Lišeni idejnog i organizacionog vođstva, radnici provode svoje živote pre nego što ih žive. U slučaju potrebe, mogu da posluže kao meso za topove, ili kao egzekutori nad migrantima, muslimanima, Romima ili nad nekim četvrtim. Sistem nije u krizi i Viktor Orban jeste lokalna pojava. Ali, problem nisu Orban, ni Kačinjski, pa ni Tramp. Problem je zatvorena, sve više okamenjena društvena struktura.
Peščanik.net, 01.06.2021.
