Za protekle četiri godine usvojena su dva strateška dokumenta koja se unazad mogu čitati kao mapa ovdašnje medijske tranzicije na početku 21.veka. U velikoj meri oni markiraju i ulazak u sasvim novo medijsko okruženje najavljeno digitalnom revolucijom.
Prvi od njih, Strategiju razvoja radiodifuzije do 2013. godine, usvojila je Republička radiodifuzna agencija krajem 2005. godine. Posle serije skandala oko formiranja, nelegalnih izbora i višegodišnje blokade, RRA je ovim dokumentom iznela svoje viđenje medijskog razvoja za narednih osam godina. Međutim, u tekstu koji izgleda kao osrednji seminarski rad, nema nikakve razvojne vizije, jer se on u stvari bavi ’zatečenim stanjem’. Umesto razvojnih izazova navode se tranziciona ’opšta mesta’, kao što su privatizacija, raspodela frekvencija ili transformacija RTS i naširoko prepričava tri godine ranije usvojeni zakon. Glavni posao koji je RRA tada dobila i koji još radi je podela dozvola za analogno emitovanje. Kada sve žalbe i sudski sporovi budu okončani, on će biti uspešno završen otprilike u vreme početka digitalizacije, dakle, kada će konačno podeljene dozvole izgubiti smisao. Iako je bilo očigledno da će do 2013. godine TV pejzaž Evrope biti radikalno dugačiji, tehnološke promene se potpuno ignorišu, a digitalna televizija se pominje samo kao oblast na koju se strategija ne odnosi. Tako se i dogodilo da Strategija, umesto pogleda u budućnost, bude tehnološki pregažena davno pre isteka roka za koji je doneta.
Drugi strateški dokument donela je Vlada Republike Srbije u leto 2009. godine, a odnosi se na prelazak sa analognog na digitalno emitovanje. Iako se u celini bavi radio i televizijskim emitovanjem, tekst je pripremljen u Ministarstvu za telekomunikacije, a Ministarstvo kulture i RRA, koji su nadležni za vođenje medijske politike, u njemu samo statiraju. Nijedna od dve institucije u predviđenom Akcionom planu nema nikakvih zaduženja, kao da ih se čitav posao uopšte ne tiče. Iako se u tekstu pominju posebne obaveze javnog servisa u procesu digitalizacije, za RTS su predviđeni samo promotivni zadaci, kao da je javni servis propagandna državna agencija. Iz teksta se jasno vidi da se ’digitalni prelazak’ planira zato što je to međunarodna obaveza i da se ovde za njega uopšte nije pripremalo. Čak su i datum prelaska, 4. april 2012. godine, nametnule okolnosti. Dva glavna razloga za ovaj izbor su termini za početak digitalnog emitovanja u susednim zemljama, koji će preplaviti analogni signal domaćih televizija ukoliko se i ovde ne uradi isto, i činjenica da će prenosi sa Olimpijskih igara biti digitalni i da se domaćoj publici ne može uskratiti ovaj događaj. Nasuprot nejasnom i dugoročnom pogledu RRA, ovde se uglavnom samo vide najneophodniji poslovi koji se moraju uraditi u ovom kratkom periodu do proleća 2012. godine.
Ono što je u ovom četvorogodišnjem putovanju unazad najvidljivije je upadljivi i nagli transfer radio i televizijske oblasti u telekomunikacioni sektor. U uporednoj perspektivi to i nije potpuno neobično jer su kritički istraživači medija u Centralnoj i Istočnoj Evropi već upozoravali na ’tihi rat između radiodifuznih i telekomunikacionih regulatora’. Jasno je da su telekomunikacioni regulatori moćniji, sektor kojim se bave je komercijalno uspešniji, a njihovi zaposleni su većinom tehnološki obrazovaniji. Uz to, u telekomunikacijama se odluke uglavnom donose daleko od očiju javnosti i ne izazivaju sporove koji se oko medija uvek vode. Oni i medijsku problematiku veoma uspešno prevode u dva ’neutralna’ i ’bezbedna’ jezika – tehnološki i komercijalni – koji ne izazivaju oprez tipičan za svaku intervenciju vlasti u medijsku oblast. Kako su telekomunikacije brže rastući sektor i investiciono atraktivnije tržište, ovaj postupak polako, i bez ikakve javne kontrole, pretvara radio i televiziju u udaljenu i nevažnu provinciju telekomunikacija. Zbog toga većina pitanja o kojima je potrebna politička odluka (ne u ideološkom nego u smislu javne politike), u Strategiji digitalizacije u stvari nisu ni otvorena. Na primer, ne zna se kako će država pomoći građanima u nabavci digitalnih prijemnika (procenjeni troškovi od 15 do 40 miliona evra), već se navode tri scenarija kako je to moguće uraditi, kao da je reč o akademskoj raspravi, a ne o usvojenoj ’strategiji’. Piše da će biti sproveden onaj scenario ’koji bude u skladu sa ekonomskim mogućnostima u vreme prelaska’. Ili, kako će se deliti digitalna dividenda i šta će biti istinska korist građanima od tako oslobođenog spektra? U tekstu se, preuzimajući doslovno evropske stavove o tome, jasno navodi da spektar kao javno dobro pripada građanima. Kako će oni, za sada veoma neobavešteni, učestvovati u raspravi i da li će nje uopšte biti? U okviru podele poslova, raspodela digitalne dividende navedena je u tabeli ’tehničkih pitanja’, a o njoj će se odlučivati ’zaključkom Vlade’. Digitalna dividenda je jedna od ključnih dobiti digitalizacije. Kada će i kako razgovor o njoj doći na dnevni red, ako je dve godine pre prelaska i sam koncept potpuna nepoznanica čak i najupućenijoj medijskoj javnosti?
Isti utisak ostavljaju i dva zakona koja su ove godine skoro istovremeno pripremljena, ali koji se veoma razlikuju. Izmene Zakona o javnom informisanju koje su krajem leta, po hitnom postupku, usvojene na predlog Ministarstva kulture, pokazale su koliko se u Vladi, ali i u Parlamentu i javnoj vlasti u širem smislu, malo zna o medijima. Još važnije, potvrdile su da su represija i kontrola i glavni instrumenti i glavni ciljevi politike, pa je Zakon zaglibljen na istorijskoj stranputici na kojoj su glavna medijska pitanja ’ko ih poseduje i ko ih kontroliše’. Njegova posledica biće upravo ono što nestručne vlasti uvek najbolje rade – povlače se i tvrdo kontrolišu medije koje mogu, dok nemoćno prate medijsku migraciju publike, sadržaja i novca u medije nad kojima nemaju nikakav uticaj.
Naprotiv, Zakon o elektronskim komunikacijama, koji je nedavno krenuo u javnu raspravu, bavi se upravo tim novim pitanjima. Kada bude stupio na snagu zameniće sadašnji Zakon o telekomunikacijama, a pisan je sa namerom da se u njega ugradi EU regulativni okvir iz 2002. godine. To znači da jedan deo domaće regulative (telekomunikacije) unosi standarde koji će uticati na odluke u drugima (medij/radiodifuzija) bez prethodne zajedničke vizije. To obično kasnije otežava primenu i dovodi do paralize koja se ovde zove ’zakoni su dobri, ali se ne primenjuju’.
Jedinstvo regulative, one koja se odnosi na medijske proizvode i sadržaj i one koja se odnosi na tehniku, spektar i mreže, mora da odlikuje sve normativne tekstove. U ovom slučaju, već je utvrđen datum prelaska na digitalno emitovanje, a da se nikada nije ni poveo razgovor o značaju te promene i da se u medijima ne zna ništa o važnosti digitalizacije. Šta je tu strategija ako se iz nje ne vidi ništa o posledicama ili dobitima tog procesa? Kako to ovde niko ne zna koliki će biti taj ’oslobođeni deo spektra’, niti kako se priprema njegova raspodela, a to znaju u Velikoj Britaniji koja će, kako se s ponosom navodi, preći na digitalno emitovanje u isto vreme kada i Srbija? Na portalu informacionog društva EU navodi se da će četiri petine spektra korišćenog za analogno emitovanje biti oslobođeno za nove usluge i objašnjavaju detalji sadašnjih predloga za upravljanje i raspodelu spektra. Evropska komisija je proračunala da će potencijalna ekonomska dobit, samo od harmonizacije raspodele dividende među zemljama članicama, biti izmedju 20 i 50 milijardi evra. Šta se ovde zna, i da li nešto već može da se planira, ili će Vlada svojim zaključkom, bez pripreme i u poslednji čas, donositi odluke mimo ikakve javne kontrole?
Nije ovde reč o podeli ili sukobu nadležnosti između dva Ministarstva, regulatora ili oblasti, već o novim medijima i njihovoj važnosti za razvoj demokratije u informacionom društvu. Kako će oni izgledati zavisiće od niza odluka koje su istovremeno i tehničke i tržišne i sadržinske i u kojima mediji već sada moraju da učestvuju. Zbog toga je izuzetno važno gde će se odluke donositi, kako će se kreirati politika u oblasti, koja vrsta regulatora će se baviti audiovizuelnim uslugama i kakvu će ulogu u tome imati javnost. Takve odluke ne mogu se ni odložiti ni sakriti tihom aneksijom radiodifuzije u telekomunikacionu oblast, što je u stvari učinjeno.
Pogled u budućnost
Zašto je ovakav pogled u nazad sada uopšte važan? Pre svega zato što otkriva nekoliko velikih nedoumica koje bi bilo dobro otkloniti uoči pisanja strategije medijskog razvoja kako bi se izbegao njen mogući ’loši start’. Ovoga puta pomenuću samo jednu o kojoj se govori (ko će raditi strategiju i sa kakvim ambicijama) i jednu o kojoj se ne govori (zašto je strategija uopšte potrebna i šta bi trebalo da sadrži).
Prvo pitanje koje se za sada najglasnije čuje u, istina tek započetim razgovorima, je ko će pisati medijsku strategiju. Ministarstvo kulture je obećalo ovaj dokument zatečeno negativnom rekacijom na Zakon o informisanju i sa nadom da će tako amortizovati bar deo javnog nezadovoljstva. Ponudilo je da ga pripremi posebna ’radna grupa’ u koju su pozvani mnogi zainteresovani. Neki su to dočekali kao dobar izgovor da sakriju svoj pristanak na loš Zakon, a mnogi i kao iznenadnu priliku da se pitaju i odlučuju o stvarima o kojima baš i ne znaju mnogo. To se jasno vidi iz dosadašnje debate. Ministarstvu je u ovom poslu zaista neophodna pomoć. Ono se svojom upadljivom samoizolacijom i nebrigom pokazalo uglavnom nestručnim za pitanja medijske budućnosti. Svi koji o medijskom razvoju razmišljaju iz različitih uglova mogli bi mnogo da doprinesu da se medijske promene napokon shvate kao razvojna šansa, a ne kao tehnološki bauk. Ali, sastavljanje radne grupe se izgleda ne razume kao prilika da se okupi zaista dobar tim, nego kao neka raspodela privilegija i mogućeg uticaja.
Dok se licitira članovima i utrkuju organizacije koje ’žele da budu predstavljene’, nekako se ne vidi koliko je u njima stvarno onih koji bi mogli da sastave ovakav tekst. Ukoliko se odluči da radna grupa priprema dokument kojim se trasira budući medijski razvoj bar za nekoliko narednih godina, to će verovatno značiti manje članova, a više posla. Ukoliko, pak, radna grupa bude prilika da ’imamo svog čoveka tamo gde se odlučuje’, biće velika gužva, ali i veliki izgledi da se strategija saplete. U prvom slučaju će se definisati izazovi pred kojima su mediji (tehnološki, tržišni, regulativni i sadržinski) i kako će se za njih pripremati. To bi zahtevalo radnu grupu čiji članovi imaju različite specijalizacije ali podjednake kompetencije za medijska pitanja. U drugom slučaju, strategija će biti proizvod demokratskog dogovora različitih aktera o tome šta je moguće uraditi u medijima u narednih par godina. U lošijoj varijanti drugog slučaja, strategija će biti još jedan spisak ’medijskih problema’, ponavljanje ciljeva sa početka tranzicije i nada da će se iz nekog istorijskog tajnog džepa izvući još desetak godina za zaostajanje.
Za sada je neizvesno koja će koncepcija prevladati, ali je veoma indikativno sa koliko entuzijazma ide proces samokandidovanja za jedan ovako težak posao. Za pisanje strategije za prelazak na digitalno emitovanje nije bilo ni izbliza toliko interesovanja, ne sećam se čak da se javno znalo za njeno pripremanje. Zašto su tehnološke teme privukle tako malo pažnje, i kad su to tehnička rešenja postala ’neutralna’? U EU se, naprotiv, upravljanje spektrom otvorilo kao jedno od osnovnih političkih pitanja, neki čak tvrde da će ono imati ključnu ulogu u medijskom razvoju. Ono se provlači kroz mnoge debate koje se uveliko vode – hoće li se ubuduće medijska politika voditi na ’tržišno zasnovanoj regulativi’, šta znači ’neutralnost platformi’ za buduće proizvođače sadržaja, šta će biti sa tradicionalnim medijima kad se ’linearni’ i ’sadržaji-na-zahtev’ izjednače, hoće li sadašnje televizije preživeti mrvljenje publike koja će birati između ogromne ponude, smanjujući interes oglašivača za nekada masovne medije?
Složenost ovih pitanja delom objašnjava zašto se tehnički i sadržinski problemi razdvajaju i zašto se ljudi iz medija smatraju uglavnom nadležnim za ovo drugo. Iluziju da će to moći da rade nezavisno od tehničkih rešenja, razvejaće im najjednostavnija šema o digitalnoj radiodifuziji u kojoj se vidi lanac veoma različitih učesnika u odnosu na dosadašnje, a koja će tako izgledati već od 2012. godine. Oni koji će pisati strategiju, pisaće je za takve ’medije’. Veoma je pogrešno misliti da će za taj tekst biti dovoljno prepisati stare ciljeve i da je ono što su bile teme pre 20 ili 10 godina ostalo isto. Zbog toga što se mediji menjaju ubrzano i globalno, ovo je prilika da se svi – mediji, publika, regulatori – upoznaju sa dubinom promena i sa njima nose istovremeno kada i čitava Evropa. Ako Ministarstvo telekomunikacija garantuje da je to tehnički izvodljivo, Ministarstvo kulture bi moralo da traži strategiju u kojoj će se videti da li je to i sadržinski izvodljivo.
Prvo pitanje koje se za sada najređe čuje je zašto je strategija uopšte potrebna i šta bi ona trebalo da sadrži?
Oslanjajući se na ranija iskustva, izgleda da se i u ovom slučaju jasno razlikuju dva odgovora. Po jednom, strategija bi trebalo da ima vrlo pragmatičan cilj i da bude spisak poslova ili lista zakona koje bi trebalo doneti da bi se ’uredila’ medijska oblast. Ovako minimalistički tekst ne bi doneo mnogo koristi. Ovde je već bilo vlada koje su tvrdile da su medijski zakoni doneti i da je oblast dobro regulisana, ali se, eto, zakoni ’ne primenjuju’. Čak i da je to tačno, i da su doneti zakoni pomogli sređivanju nasleđenog haosa iz 90-tih, oni više ne mogu biti regulativni okvir u kome će mediji raditi u narednoj deceniji. Strategija koju je RRA usvojio 2005. godine za to je najbolji dokaz. Uostalom, baš se u mnogo razvijenijim društvima stalno menjaju i dopunjavaju regulativni instrumenti: na primer, Evropski okvir za elektronske komunikacije usvojen 2002.godine, već dve poslednje godine je u procesu izmena i očekuje se usvajanje novog do 2010. godine. Evropska direktiva o televiziji bez granica doneta je 1989. godine kao odgovor na veliki izazov satelitske televizije, a 20 godina kasnije menja se Evropskom Direktivom o audiovizuelnim medijskim uslugama koja odgovara na potrebu jedinstvenog regulisanja linearnog i ne-linearnog medijskog sadržaja.
Prema drugom odgovoru, strategija bi trebalo da bude mnogo ambiciozniji dokument pošto se usvaja u trenutku revolucionarnih medijskih promena. Ako smo već savremenici nastajanja jedne nove medijske ekologije, ona bi mogla da bude vodič kroz zamršeni i teško predvidivi svet promena koje nije lako razumeti. Za početak bi trebalo da pokaže upravo da nije moguće doneti jedan ’paket’ zakona koji će ’srediti’ medijsku oblast. Dobra vest je da takav paket ne postoji i da mediji zahtevaju stalnu regulativnu i političku (policy) aktivnost vlasti. Osim toga, konvergencija medija i usluga ubrzano briše granice između medijskih i nemedijskih zakona i svakoga dana otvara nove dileme koje je teško i predvideti, kao što su: kako se piraterija video i muzičkih sadržaja razlikuje od plagiranja knjiga, da li je u redu da Google dobija novac od reklama na stranicama gde objavljuje izbor vesti dok istovremeno mediji koji prave te vesti ostaju bez prihoda, zašto države brane tvitovanje izbornih rezultata pre objavljivanja zvaničnih, kako se odnositi prema sve većem, otvorenom i ne-tržišnom sektoru informacija, kulture i znanja koji raste u informacionom društvu, i mnoge, mnoge druge.
Zbog toga pisanje medijske strategije ovoga puta ne može biti ’business as usual’ već zahteva dalekovidost kojom će se postaviti osnove medijske politike za bar tri do pet godina. Informaciono društvo odavno više nije akademski koncept. Mediji više ne liče na one institucije koje su proizvodile sadržaje za masovnu publiku: korisnici sami sve više traže sadržaje koje žele (koje povlače iz medija tzv. ’pull’ media) i sve manje primaju one koje mediji šalju svima (guraju kroz svoje kanale tzv. ’push’ media). Uz medije i nove platforme pojavljuju se novi uređaji koji frapantnom brzinom osvajaju tržište. Samo u prvoj godini kada se pojavio, iPod je prodat u 32 miliona komada, po jedan svake sekunde, i ostvario promet od tri biliona dolara, pri čemu je samo tržište privezaka i slične opreme za njega iznosilo milijardu dolara. Prema procenama iz EU okvira za informaciono društvo i medije (i2010), više od polovine svih novih radnih mesta u EU od 2000. do 2010. biće povezano sa informaciono-komunikacionim tehnologijama. U informacionom društvu građani su preplavljeni informacijama – nedavno je procenjeno da saobraćaj samo na registrovanim web stranicama iznosi 40 milijardi strana i da ispod njih ima još 450 do 550 milijardi ’dubokih’, nevidljivih strana raznih podataka. To nepojmljivo obilje govori o još jednom razlogu zbog koga je potrebno da strategija ovoga puta bude jedan drugačiji dokument. Medijska politika se do sada uvek bazirala na ’principu oskudnosti’. Mediji su od nastanka osvajali slobodu boreći se protiv restriktivnih mera vlasti koje su arbitrirale i delile uvek nedovoljne resurse (frekvencije, roto-papir, distributivne mreže). Mediji sada pomažu nastanak sveta u kome je glavni problem obilje i u kome tri tradicionalna cilja medijske politike kada je reč o sadržaju, a to su kvalitet, pluralizam i standardi, dobijaju novi smisao.
Dakle, pravi razlog za donošenje strategije je informaciono društvo koje je došlo do granica Srbije, ne samo zato što će ga doneti digitalni signali, već i zato što su mnogi građani Srbije toliko medijski pismeni da zahtevaju da žive u njemu. Strategija bi zato trebalo da olakša društveni odgovor na nekad teško pomirljive suprotnosti u informacionom društvu među kojima su:
– orgomne mogućnosti koje donosi digitalna revolucija sa nejednakim mogućnostima za korišćenje novih tehnologija koje prete otaranjem novog ’digitalng jaza’,
– sloboda izražavanja sa zaštitom ljudskog dostojantva koja poštuje iste standarde u on-line i off-line svetu,
– podsticanje kreativnosti i inovativnosti u medijskoj industriji, koje zahteva ’laki regulativni dodir’, sa potrebom da se medijski razvoj usmerava, a ne samo prati,
– očuvanje etosa javne službe u informacionom obilju i multikanalnom okruženju
– kako raspodeliti digitalnu dobit tako da donosi najveću konkurentnost i ekonomsku dobrobit ali nije plen samo najmoćnijih korporacija.
Kako će se na ovakva pitanja odgovarati u raznim zemljama zavisiće upravo od toga kako se u njima definišu ciljevi i strategija razvoja. Vivijan Reding, komesarka za medije i informaciono društvo EU, nedavno je predlagala da se u Evropskoj uniji formira jedno jedinstveno regulatorno telo, konvergirani regulator, koji bi mogao da sagleda sve potrebe za promenama, formuliše politike koje podstiču konkurenciju, ne sputavaju inovacije, ali brine o vrednostima i kvalitetu sadržaja u komunikaciji. Ona je radikalizovala pitanje koje je u nekim zemljama Evrope već dovelo do formiranja jednog zajedničkog regulatora za oblasti telekomunikacija, radija, televizije i bežičnog spektra. U njima se smatra da jedinstveni regulator može bolje da se snađe u svim oblastima medijskih promena koje je teško pratiti i koje se gube na relaciji telekomunikacije – radiodifuzija, elektronske mreže – medijski sadržaj. Da li je konvergencija regulatora ispravan odgovor na medijsku konvergenciju i šta bi bile njene prednosti ili nedostaci u maloj i relativno tehnološli slabo razvijenoj zemlji? I to pitanje je u podtekstu javno ne postavljenog pitanja zašto je strategija uopšte potrebna i na šta bi sve ona trebalo da se odnosi.
Ustvari, najednostavniji zajednički odgovor na sve njih glasi da je pisanje strategije prilika za početak razgovora o medijima u digitalnoj eri. I pogled u budućnost čiji ishod nije unapred poznat.
Medijska strategija za digitano doba, Monitoring medijske scene u Srbiji, Anem publikacija II, ANEM: Beogad, 2009. str. 12-18.
Objavljeno 09.11.2009.
Peščanik.net, 09.11.2009.
