Javna sfera i javnost

U savremenim koncepcijama o javnom mnjenju prepoznaju se tragovi dve misaone tradicije – liberalno-demokratske i utilitarno-demokratske. Te dve filozofske tradicije su na različitim, često i protivrečnim, stanovištima zasnivale promišljanje javnog života. U svakoj od njih nastao je i odgovarajući model za javno mnjenje – u okviru prve, klasični, „diskurzivni“; a u okviru druge, većinski, „agregativni“ model.¹ Ova podela olakšava sistematizaciju ogromnog broja, na prvi pogled veoma različitih shvatanja javnog mnjenja.² Tokom svoje duge istorijske koegzistencije, različita nasleđa harmonizovana su u raznim oblicima, pa se i bazični modeli pojavljuju u nizu varijeteta. Globalne filozofske i teorijske razlike su, ipak, rezultirale drugačijim analitičkim okvirima i veoma jasnim konceptualnim razlikama. Pošto su oba pristupa u važnim aspektima politički semantizovana i praktične implikacije su im drugačije.

Istorijski starija, liberalno-demokratska koncepcija zaokružena je na teorijskim premisama i normativnim projekcijama filozofije prosvetiteljstva. Nastajala je tokom 18. veka iz pokušaja da se locira subjekt osporavanja apsolutističkog autoriteta, i od tada, neprekidno, snagom normativnog ideala važi kao uzor u vrednovanju javnog mnjenja. Ona naglašava kritički, emancipatorski, libertetski potencijal javnosti. Ima istorijski primat i neki zagovornici ovog pravca vide se kao pioniri u upotrebi termina, pa se zato ponekad naziva „tradicionalnim“ modelom javnog mnjenja.³ Najuticajniji i teorijski najsofisticiraniji model u okviru ove tradicije razvio je Jürgen Habermas.⁴

Počevši od kasnog 18. veka, na tragu filozofije utilitarizma, formira se i drugačije, utilitarno-demokratsko shvatanje javnog mnjenja. U toj tradiciji potencira se konformišući, ograničavajući, stabilizujući karakter javnog mnjenja, a javnost se izjednačava sa celokupnom glasačkom populacijom, što olakšava njeno identifikovanje i izučavanje. To shvatanje presudno je uticalo na razvoj dvadesetovekovnih koncepcija, a pre svega na procvat istraživačkih tehnika i empirijskih istraživanja javnog mnjenja. Jedan od zanimljivijih modela u okviru ove tradicije, zasnovan na teoriji o spirali tišine, razvila je Elisabeth Noelle-Neumann.⁵

Diskurzivni i agregativni model javnog mnjenja razlikuju se u tri glavne dimenzije: prvo, u definisanju subjekta javnog mnjenja („javnost“ kao poseban oblik grupisanja spram „javnosti“ kao ukupne populacije); drugo, u određenju karaktera javnog mnjenja (najistinitije, najkvalitetnije mišljenje o problemu spram najrasprostranjenijeg, opšteprihvaćenog mišljenja); treće, u viđenju uloge i značaja javnog mnjenja u političkom životu (kritička, kontrolna funkcija spram legislativne, stabilizujuće):

(1) Početna razlika tiče se fiksiranja sociološkog referenta, filozofski tematizovanog subjekta otpora i kritike. U prvom modelu javnost je definisana kao posebna socijalna grupa koja formira i politički saopštava svoje mnjenje. Prema drugom, socijalni referent ne postoji kao definisana, čak ni fluidno diferencirana grupa: u pitanju je javno izraženo mnjenje ukupne populacije. U liberalnoj tradiciji se insistira na javno formiranom mnjenju, a u utilitarnoj na javno izraženom mnjenju.

(2) Različito viđenje prirode javnog mnjenja proizlazi iz razlike u definisanju „opšteg dobra“. Liberalni mislioci smatraju javno mnjenje oblikom realizovanja „opšte volje“, koja se ispoljava kroz kontinuirano učešće u javnom rezonovanju i ravnopravnoj debati. U kasnijoj formulaciji, smatra se da javno mnjenje nastaje maksimiziranjem pojedinačnih individualnih volja, odnosno iskazivanjem kroz „vladavinu većine“. Ideja o najispravnijem, najkvalitetnijem mnjenju koje sledi iz „javne upotrebe uma“ i odmeravanja argumenata, u okviru utilitarne tradicije zamenjena je viđenjem javnog mnjenja kao izraza najrasprostranjenije i najprihvaćenije ideje. Takvo mnjenje ne proizlazi nužno iz žive javne debate i aktivnog političkog učešća kao najboljeg mehanizma određivanja opšteg dobra: opšta volja počiva na mišljenju većine koje se izražava u redovnim izbornim procedurama.

(3) Ključna razlika odnosi se na viđenje uloge i funkcija javnog mnjenja. Dok diskurzivni model potencira emancipatorsku, libertetsku, kritičku ulogu, u agregativnom modelu dominira integrativna, legislativna, stabilizujuća funkcija. U okviru potonje tradicije, javnom mnjenju se pripisuje mnogo formalnija uloga u legislativnim i izbornim ciklusima. Ono je jedan od instrumenata harmonizovanja individualnih aspiracija, pojedinačnih i konfliktnih interesa, pa je i jedan od zbirnih pokazatelja opšteg interesa u skladu sa vladavinom većine. Potenciranje konformišuće prirode i integrativne uloge javnog mnjenja približava ovo stanovište tradicionalističkim i konzervativnim viđenjima političkog života koja minimiziraju značaj javnog mnjenja.

***

Javno mnjenje je u obe tradicije utemeljeno na ideji „javnosti“. “Javnost je jedan od onih revolucionarnih koncepata kasnog osamnaestog i ranog 19. veka koji su skovani kao borbeni instrumenti političke propagande u filozofiji prosvetiteljstva… Javnost je socijalni medijum u kome politička vlast mora ne samo da se legitimizuje, već takođe – i ovo je specifična odlika modernog sveta tek od 18. veka – u njemu prvenstveno mora i da se formira.”⁶ Uprkos jasnom političkom smislu, međutim, semantički opseg pojma „javnost“ nije najpreciznije određen i često izaziva nedoumice.

Semantička evolucija upućuje na najstariju upotrebu termina da označi suprotnost između javnog i tajnog, sa jedne strane, i javnog i privatnog, s druge. U političkom smislu, javno, u suprotnosti sa tajnim, označava opštedostupno, otvoreno, svima pristupačno. Javno, kao suprotnost privatnom, označava opšte dobro, opštu zainteresovanost, opštu volju. Oba ta značenja su se probila i očuvala u savremenoj koncepciji „javne sfere“ za koju se u našem jeziku, najčešće, koristi termin „javnost“. U tom, najopštijem smislu, termin označava socijalni prostor, domen društvene organizacije od opšteg značaja i dostupnosti.⁷

U drugom smislu, „javnost“ označava oblik socijalnog grupisanja, kolektivitet koji je vaninstitucionalni, ali i prepoznatljiv. Razlikuje se od gomile, mase ili publike, iako svi ti oblici predstavljaju “prolazne forme socijalne organizacije”, svojevrsne meahnizme adaptacije i promena kroz koje različite grupe stalno prolaze u procesu formiranja.⁸ U ranijim istraživanjima, a pre svega zbog uticaja teorija o masovnom društvu, posebno je bilo važno razlikovati javnost od mase i gomile.⁹ Javnost se, prema tim shvatanjima formira kao reakcija na „problem“ i odlikuje je spor i racionalna diskusija, dok gomila nastaje kao odgovor na zajedničku emociju.

U trećem smislu, javnost označava svojevrsni „medij“ posredovanja javnih delatnosti. Kao politički princip otvorenosti/publiciteta odnosi se na transparentnost političkog života koja znači da su političke funkcije javne, načini i procedure njihovog obavljanja utvrđeni, a posledice vidljive, zbog čega su i mogući pozivi na odgovornost. Sva ta značenja se u našem jeziku prepliću i daju „javnosti“ smisao koji je prisutan u svakoj od pomenutih upotreba. U odgovarajućem stepenu svako od njih utiče i na određenje „javnog mnjenja“.¹⁰

Iako od 19. veka teorija reprezentativne demokratije zadobija sve veću podršku, u proceni kompetencija javnog mnjenja nema teorijske jednoglasnosti. “Pristalice liberalnih i demokratskih reformi smatrali su ga za ‘glas prosvećene srednje klase, nosioca progresa i branu od zloupotrebe vlasti’, dok su ga, naprotiv, konzervativniji kritičari shvatali kao potencijalno opasno, plitko i prolazno, mahom neobavešteno, zbog čega ga je, kao političku silu, nužno praktično ograničavati.”¹¹ Bez obzira na politički pristup, „nova sila“ postala je neizbežna odrednica političkog života: postoji veza između onih koji vladaju i raspoloženja javnosti, jer bez javnosti oni ne mogu da opstanu. Na toj povezanosti razvija se intenzivna javna komunikacija. Ona ispunjava javnu sferu, društvenu scenu na kojoj funkcioniše javnost i na kojoj se formira javno mnjenje. Postaje glavni instrument kojim se javna vlast poziva na odgovornost i polaže račune svom adresatu: javnosti. Kritički publicitet unosi kriterijum transparentnosti i otvorenosti u proces vršenja vlasti i ističe značaj negovanja odnosa sa javnošću. Za vlast postaje i glavni motiv zbog koga teži da dominira u javnoj sferi – da kontroliše medije i manipuliše javnošću.

Formiranje javnog mnjenja, bilo da ga shvatimo kao kolektivni, nadindividualni kvalitet, ili kao puki zbir pojedinačnih mnjenja, zahteva javno rezonovanje i pretpostavlja slobodnu štampu kao ključnu instituciju javne sfere. Formativna uloga štampe u konstituisanju javnosti je često istraživan i dobro dokumentovan proces. To je i jedan od razloga zbog kojih se sloboda štampe smatra konstitutivnim principom zapadnih demokratija. “Poklič za slobodu štampe [je] razlikovno organizaciono načelo modernog evropskog i severnoameričkog sveta, a teorija i praksa javnog artikulisanja mnjenja kroz komunikacione medije nisu samoniklo nastale ni u jednoj drugoj civilizaciji… Čini se jasnim da je pokret za ‘slobodu štampe’ bio najjači u zapadnoj Evropi, gde su feudalne komponente corpus politicum tek postepeno i nevoljko odustajale od borbe protiv graditelja države.”¹² Važnost štampe za sudbinu liberalne, građanske javnosti pokazala se i kasnije, pošto su promene u medijima uticale na prirodu javne komunikacije u kojoj se formira javnost. U komunikaciji posredovanoj elektronskim medijima drugačije se uspostavljaju odnosi u javnoj sferi, a menja se i karakter javnosti. Elektronski mediji formiraju drugačiju političku „publiku“ i drugačiji ambijent za recepciju poruka.

Tradicionalno, mnjenjske teorije reflektuju razlike između mase, gomile i javnosti, ali se mnogo ređe bave odnosima i razlikovanjem između javnosti i publike. Često se pojednostavljeno zaključuje da u masovnom društvu i javnost i publika poprimaju odlike mase i zanemaruje da u izmenjenom kulturnom kontekstu i oni funkcionišu drugačije. Medijska publika nije izgubila sve specifičnosti samo zato što je postala „masovna“, pa je važno prepoznati njenu različitost i u odnosu na javnost i u odnosu na masu.¹³ Sa pojavom Interneta, društvenih mreža i mobilnih medija nastaju i novi oblici medijacije. Otvaraju se novi prostori za javnu komunikaciju i drugačije relacije između javne i privatne sfere, a domaći ambijent postaje ključan za razumevanje medijskog uticaja kao važan prostor medijske produkcije. Razmrvljeni monolit masovno društvo/kultura/mediji i novi kontekst postmoderno društvo/popularna kultura/elektronski/novi mediji zahtevao je i da se pitanje značaja medijske publike u javnom životu postavi na drugačiji način.¹⁴

Fragmentarnost publika koincidira sa fragmentarnošću javne sfere: njena mozaičnost je posledica prodora različitih grupa i svetova u javni domen. Karakter javne sfere promenjen je koliko i priroda subjekata koji se u njoj oglašavaju. To rezultira višeglasjem, različitim diskursima koji izlaskom u javnost polažu pravo na opštost. Ali, dnevno funkcionisanje društva, svakodnevni život, ne zahteva „proveru univerzalnosti“ svakog od njih i tek krizne situacije otkrivaju koliko je ova multi-diskurzivnost važna za opstanak složene socijalne strukture. U autokratskim društvima to je očigledno: ne postoji razvijena i zaštićena javna sfera, pa ne postoje ni uslovi za medijsku autonomiju. Medijska raznovrsnost, bez institucionalnih garancija zaštite, ne znači i medijski pluralizam. Upravo su zato i dalje važni centralni mediji, posebno televizije, čak i kada raste broj medija koji nisu pod kontrolom vlasti. Pošto se raspršena društvena energija medijski najjednostavnije mobiliše, ti mediji postaju važan instrument političke homogenizacije. Čak se i razne specijalizovane „publike“, aktivne na posebnim scenama, relativno jednostavno prenesu na političku scenu iako na njoj uglavnom deluju opsceno.¹⁵

Fragmentacija publike bila je već uočena kao posledica politike deregulacije, narasle medijske ponude i krize modela javnog radiodifuznog servisa. “Implicitna pretpostavka fragmentacijske teze je to da se ljudi koncentrišu na pojedine medije i kanale, a zanemaruju druge, tako da nema, ili ima savim malo, publike koja se preklapa. Kao posledica toga, različiti delovi društva biraju različite informativne tokove, formiraju različite poglede na svet i vrednosne sisteme. Zajednička osnova iskustva za sve članove društva nestaje, dok se javna sfera razlaže na više fragmentarnih javnosti, čak i ezoteričnih krugova.”¹⁶ Gubitak ove osnove zajedništva je u centru debate o sudbini javnog radiodifuznog servisa koji je tokom druge polovine 20. veka odlučujuće uticao na medijske politike evropskih društava. One su formulisane na pretpostavci „integrisane“ publike i zajedničkog kulturnog i socijalnog okruženja. Tokom poslednje dve decenije 20. veka, sa pojavom mnogih komercijalnih elektronskih medija, preovlađujući model publike postao je „fragmentaran“, što je po mnogim braniocima modela javnog servisa ugrozilo samu prirodu zajedništva. Intenzivne promene medijske regulative u demokratskim društvima zato tragaju za medijskom politikom koja će omogućiti da mediji očuvaju ulogu javnog foruma i da se u obilju medijske ponude formiraju referentni okviri u kojima društva promišljaju i vrednuju teme od javnog interesa.¹⁷ Ovaj normativni zahtev postao je mnogo komplikovaniji sa pojavom Interneta te tehnološkom revolucijom s početka 21. veka.¹⁸

Iz nove knjige Snježane Milivojević „Mediji, ideologija i kultura“, koja uskoro izlazi u izdanju Fabrike knjiga i Peščanika. Prethodni odlomci: Komunikacija i stvarnost; Hegemonijski mozaik.

Peščanik.net, 13.09.2015.

1. Ovu distinkciju razradio je Vincent Price, uvažavajući razlike u načinu na koji je ideja „javnog mnjenja“ uticala na formulisanje demokratskih modela društva tokom 18. i 19. veka. Više o razlici između dva modela, vidi u V. Price (1992), str. 8-15.
2. Nepostojanje teorijskog konsenzusa o „javnom mnjenju“ je opšteprivaćeno stanovište među istraživačima. U čuvenoj enciklopedijskoj odrednici u International Encyclopedia of the Social Sciences citira se više od pedeset definicija koje je prikupio Harvood Childs. Šezdesetih se čak smatralo da bi trebalo prestati sa upotrebom ovog nepreciznog i ambivalentnog termina, ali, zaključuje Emil Dovifat, „koncept jednostavno odbija da umre“. Citirano prema E. Noelle-Neumann (1984), str. 58-59.
3. Francuski mislioci se najčešće smatraju autorima i popularizatorima termina javno mnjenje. Elisabeth Noelle-Neumann tvrdi da je termin prvi upotrebio Rousseau pre sredine 18. veka. Isto misli i Mona Ozouf koja, ipak, upozorava da je “prva atribucija rizičan posao”. M. Ozouf (1988), str. 2. Habermas navodi Louisa Sebastiena Mercierea kao čoveka “koja je prvi izvukao strogi pojam javnog mnenja”. J. Habermas (1969), str. 124.
4. Osnovne odlike modela Habermas je razvio u svojoj habilitacijskoj tezi iz 1962, koja je kod nas objavljena 1969. pod nazivom Javno mnenje.
5. E. Noelle-Neumann je godinama u istraživanjima Instituta za demoskopiju u Majncu testirala hipotezu o “spirali tišine” na kojoj je i zasnovala svoju teoriju o javnom mnjenju. E. Noelle-Neumann (1984).
6. L. Holscher, citirano prema J.D. Peters (1993), str. 543.
7. U većini jezika noseći koncept je upravo javna sfera/javni prostor (Public Sphere/Espace Public/Offentlichkeit), dok se u našem jeziku i u ovom smislu češće govori o „javnosti“ – izneti u javnost, na primer. O etimološkim korenima naših konceptualnih rešenja, vidi u LJ. Tadić (1987), str. 13-25.
8. V. Price (1992), str. 22-19.
9. Na karakteristike javnosti kao različitog oblika grupisanja u odnosu na gomilu, masu ili publiku ukazao je Robert Park. R. Park (1904/1972). To je kasnije razvio Herbert Blumer. H. Blumer (1946). Znatan uticaj na razvoj koncepta imale su i teorijske rasprave između Waltera Lippmana (W. Lippman [1920], [1925]), čije se studije Public Opinion i The Phantom Public” među prvima bave nekompetentnošću javnog mn,enja, i Johna Deweyja (J. Dewey [1927]), koji u The Public and Its Problems zastupa stanovište da je problem javnog mnjenja neadekvatnost metoda javne komunikacije u savremenom društvu. Te rasprave su već tokom prvih decenija 20. veka nagovestile osnovu trajnih suprotstavljanja ideja o prirodi modernog javnog života upravo sa stanovišta uloge javnosti u njemu. U našoj literaturi, stanovište o javnosti kao posebnom subjektu i javnom mnjenju kao posebnom „nadindividualnom“ fenomenu, a ne prostom zbiru pojedinačnih mišljenja, najdoslednije zastupa Toma Đorđević (T. Đorđević [1975]).
10. Semantički opseg termina „javnost“ razlikuje se u različitim jezicima i često je predmet teorijskih neslaganja. U našem jeziku, na primer, najmanje je korišćen termin javna sfera, iako je u angloameričkoj ili nemačkoj tradiciji upravo to centralni pojam u čitavoj debati o javnom životu. Terminološke razlike imaju i važnu konceptualnu dimenziju: „Termin [Offentlichkeit] može biti duboko problematičan ako o njemu mislimo kao o egzotičnom ili teškom novom konceptu iz kritičke teorije. ’Offentlichkeit’ kombinuje dva najordinarnija i fundamentalna politička termina angloameričke tradicije: (1) ’publicitet’ u smislu otvorenosti i pristupa; i (2) ’javnost’ kao suvereni skup građana. Habermas teži da ozbiljno uzme ključni politički koncept prosvetiteljskog porekla: on ide unazad, ne inovira. Prevod je nenamerno kreirao novi koncept „javna sfera“ povezan sa Jürgenom Habermasom. To što je Habermas poznat u nemačkom govornom području kao uvoznik angloameričke misli, a u angloameričkom svetu kao nerazumljivi nemački filozof istovremeno svedoči o rasponu njegovog kompleksnog dostignuća i o nepredvidivostima međukulturne recepcije“. J. D. Peters (1993), str. 543-544.
11. Jedna od najranijih i najobuhvatnijih studija o poreklu i istoriji koncepta javnog mnjenja, uključujući i njegov značaj u političkoj teoriji, jeste esej P. A. Palmera, u C. Wittke (ed.) (1936), str. 230-257.
12. Na ovu činjenicu ukazuje Ferdinand Tonnies u jednoj od najranijih i najuticajnijih evropskih studija o javnom mnjenju, koja je objavljena 1922. Citirano prema Dž. Kin (1995), str. 14.
13. Razlike između publika i javnosti postale su posebno važna tema u globalizovanom multikanalnom okruženju, sa pluralizacijom javnosti i fragmentacijom masovne publike. Vidi S. Livingstone (ed.) (2005).
14. Mediji su institucija koja odlučujuće definiše javnu sferu, a mnogi autori više ni ne prave razliku između „medijske“ i „javne“ sfere. W. Schulz, na primer, predlaže da se pored dva preovlađujuća modela javne sfere koje on definiše kao „diskurzivni“ i „liberalni“, kao posebna vrsta razmatra i „medijski konstruisana javna sfera“. W. Schulz (1997), str. 57-69.
15. Gubitak izvorne scene menja prirodu ispoljavanja, pa i artikulacije iskustava koja tako dobijaju dimenziju „deplasiranosti“. Na jednu dimenziju ove pojave ukazuje Jean Baudrillard: “Sve što izgubi svoju scenu postaje samim tim op-sceno. Tišina masa je u izvesnom smislu, takođe, opscena. Mase su napravljene ovim nepotrebnim hiperinformacijama koje ih, tvrdi se, prosvećuju, a sve što rade je, u stvari, zatvaranje prostora reprezentativnog i anuliranja sebe u tihoj ekvivalenciji.“ J. Baudrillard (1986), str. 56. Opscenost dobija i drugačiji vid kada se publike uvežbavane u posebnim domenima oglase na scenama svakodnevnog ili političkog života. To su na dramatičan način potvrdila iskustva sasvim posebnih publika, fudbalskih navijača, na primer, koje su prerasle u paravojne formacije, a oglašavajući se dominantnim „patriotskim“ idiomom pripremale se za oružano učešće u ratovima posle raspada Jugoslavije. Vidi I. Čolović, u N. Popov (1996), str. 419-444.
16. W. Schulz (1997), str. 62.
17. Na IV Evropskoj ministarskoj konferenciji, održanoj u Pragu 1994, u Rezoluciji No. 1, kao prva dva zahteva prema javnom radiodifuznom servisu navode se (1) obezbeđivanje zajedničkog referentog okvira za sve članove javnosti kao faktora socijalne kohezije i integracije, i (2) obezbeđivanje foruma za javnu debatu.
18. U eksploziji interesovanja za nove medije izuzetno značajnu temu čini upravo način na koji Internet i društvene mreže utiču na promene u javnoj sferi. Vidi, na primer, M. Poster (1995), Z. Papacharissi (2002), A. McKee (2005), P. Dahlgren (2005), C. Shirky (2009).