Lanac događaja koji je pokrenuo ljude u beg od Asadovih burad bombi, američkih, ruskih, turskih, saudijskih i ko zna čijih “pametnih” projektila i noža islamista – približava se svom fatalnom kraju. Taj kraj se može shvatiti bukvalno, tj. kao fizička barijera postavljena na periferiji Evrope. Izgleda da je balkanskim zemljama (opet) namenjeno da posluže kao sanitarni kordon, koji treba da spreči “čudne” žene, muškarce i decu da svojim prisustvom ometaju ritual ispijanja čaja u 5 ili konzumiranja Sacher torte uz zvuke Ode radosti.
U svakom slučaju, jasno je da je odlučeno da nekontrolisani dolazak izbeglica u zapadnu Evropu tzv. balkanskom rutom mora biti zaustavljen, ili makar značajno usporen po svaku cenu. Makedoniju tu treba posmatrati pre kao podizvođača radova, nego samostalnog činoca koji deluje u sopstvenom interesu. Bilo kako bilo, iako je relativno jednostavno zatvoriti granice, osnovno pitanje je šta činiti sa hiljadama prozeblih, iscrpljenih i napaćenih ljudi zaglavljenih u blatu između dve države? Drugim rečima, koje mere, pored zatvaranja granica, treba preduzeti kako bi se rešila izbeglička kriza?
Plan koji zagovara pre svih Nemačka, sastoji se od tri stuba: uvođenje obaveznih kvota za prihvat izbeglica na nivou EU, saradnja sa Turskom i napori usmereni na okončanje sukoba u Siriji. Ovaj plan je najsmisleniji, ali nažalost neostvariv. Naime, veliki broj zemalja odlučno odbija uvođenje kvota i u najboljem slučaju pristaje da primi zanemarljiv broj izbeglica. Tako je na primer, uprkos sporazumu o raspodeli 65.000 izbeglica iz Grčke postignutom 2015, do sada preseljeno samo 325 ljudi. Francuska i Velika Britanija odlučno odbijaju da prime više od nekoliko desetina hiljada izbeglica godišnje. Stav zemalja tzv. Višegradske grupa (Mađarska. Slovačka, Češka i Poljska) je još rigidniji. Tako je Poljska, država od 40 miliona ljudi, pristala da primi 400 izbeglica u 2016. godini, dok su u Slovačkoj sve političke stranke saglasne u tome da ne žele da prime nikog.
Iako prava alternativa ovom planu zapravo ne postoji, najčešće se ističu dva predloga. Na jednom kraju možemo čuti predstavnike desničarskih partija, pa čak i državnike zemalja Višegradske grupe koji bi tražioce azila muškog pola najradije silom vraćali u zone ratnih dejstava kako bi tamo svoje kosti ugradili u temelje budućih demokratskih i prosperitetnih država. Ovaj sraman predlog je direktno suprotan međunarodnom pravu te ne zaslužuje bilo kakav komentar. Drugi plan, koji na prvi pogled deluje uverljivije, zasniva se na pretpostavci da su države kroz koje izbeglice prolaze zapravo sigurne treće zemlje, koje ih neće vratiti tamo gde im je život u opasnosti. Prema tom planu, izbeglice treba potisnuti pre svega u Tursku, ali i Grčku, Makedoniju, Srbiju itd. Budući da je jasno da ove države nisu u stanju da prime milione izbeglica, zagovornici ovog pristupa naglašavaju da EU ne treba da štedi sredstva za izgradnju i održavanje velikih kampova u kojima bi se izbeglicama osigurala pristojna egzistencija, dok se ne stvore uslovi za njihov povratak u zemlje porekla.
Pre nego što se pozabavimo ovim predlogom, korisno je podsetiti da priznavanje statusa izbeglice, pored puke zaštite od progona, takođe ima za cilj da tim ljudima omogući da vode samostalan život. Naime, pristup Ženevske konvencije o statusu izbeglica iz 1951, suprotno praksi nakon II svetskog rata kada je većina raseljenih bila zbrinuta od strane međunarodnih agencija, zasnovan je na integraciji izbeglica u države prijema. Drugim rečima, osnovna ideja je da ljudima kojima je pružena zaštita od progona treba omogućiti da radom u državi domaćinu izdržavaju sebe i svoje porodice.
Prednost ovog pristupa je dvojaka: prvo, izbeglim ljudima bi se vratilo samopoštovanje i dostojanstvo, drugo, ekonomski teret bio bi skinut sa država prijema koje bi, štaviše, imale koristi od ekonomski aktivnih izbeglica. Prema tome, jasno je da je ideja izgradnje mega izbegličkih kampova u kojima bi se uz pomoć evropskog novca zbrinuli milioni očajnih ljudi, makar u pristojnim uslovima, što je malo verovatno, nesaglasna sa pristupom Ženevske konvencije nastale pre 65 godina. Još važnije, ovakav tretman izbeglica je u dužem periodu suprotan ljudskom dostojanstvu, jer ih čini neprekidno zavisnima od nečije milostinje.
S druge strane, integrisati nekoliko miliona izbeglica u jednu državu, čak i da je stabilnija, razvijenija i manje autoritarna od Turske – verovatno je nemoguće. Svako iole informisan o situaciji u Turskoj zna da tražioci azila iz azijskih ili afričkih država, usled geografske rezerve prema Ženevskoj konvenciji, u toj zemlji zapravo ne mogu da dobiju izbeglički status. Njihov položaj u Turskoj svodi se na čisto trpljenje bez pristupa tržištu rada, školama itd. Tako se, na primer, čitavoj generaciji sirijske dece, njih 400.000, koja boravi u Turskoj uskraćuje obrazovanje. Iako je vlada Turske početkom 2016. omogućila ljudima iz Sirije da formalno zasnuju radni odnos, teško je očekivati da će to promeniti situaciju na terenu, tj. njihovu eksploatiaciju kroz nedovoljno plaćene fizičke poslove. Oni koji ističu Tursku kao logično i jedino moguće pribežište treba da razmisle da li bi pristali da budu zaštićeni u zemlji u kojoj su njihova deca osuđena da budu analfabete, a oni građani drugog reda?
Treba raskrinkati još jednu veliku zabludu u vezi sa izbeglicama. Naime, njima se spočitava da ne žele da se stave pod zaštitu siromašnijih država, već kao odredište biraju razvijene države zapadne Evrope. Prvo treba reći da veliki broj njih u ovim državama ima članove porodice, rodbinu ili prijatelje te je logično da žele da se spoje sa njima. Drugo, ne postoji niti jedno pravilo u međunarodnom izbegličkom pravu koje ograničava izbor države u kojoj neko može podneti zahtev za azil. Pravila o azilu na nivou EU, tzv. dablinska regulativa, ne sprečava izbeglice da traže azil gde god to žele, već nastoje da ih raspodele unutar EU uspostavljanjem nesrećno izabranog kriterijuma prve zemlje ulaska. Jasno je da osoba koja već boravi ili avionom doputuje u određenu zemlju ima pravo da u njoj traži i uživa pravo na azil. Treće, ovim ljudima teško možemo zameriti to što nameravaju da se nastane u zemlji u kojoj imaju veće mogućnosti za samostalno izdržavanje. Zašto je veliki broj izbeglica sa prostora bivše Jugoslavije tražio i dobio azil u Nemačkoj, Danskoj i drugim zemljama zapadne Evrope, kada su im bile bliže i pristupačnije zemlje poput Slovenije, Mađarske ili Bugarske? Konačno, može se pretpostaviti da makar Kurdima u Turskoj preti ako ne otvoreni progon, onda bar sistemska diskriminacija koja je osnov za dobijanje azila.
Prema tome, raspodela izbeglica među državama EU nije najbolje ili najgore, već jedino moguće rešenje. Alternativa je humanitarna katastrofa na nekoj granici koja će mnoge koštati života. Ironija je da novina u ovakvom razvoju događaja zapravo ne bi bila smrt izbeglica, jer se samo tokom par meseci tekuće godine čak 410 ljudi utopilo u Sredozemnom moru – već živi prenos, svojevrsni rijaliti njihovog stradanja. Pilot epizode tog rijalitija već gledamo.
Peščanik.net, 05.03.2016.
IZBEGLICE, MIGRANTI
