Beograd postaje sve skuplje i opasnije mesto za život. Zašto smo se onda čudili grupi penzionera koji su odbili državnu evakuaciju iz Tunisa? Sistem vlasti se u Srbiji još nekako drži, ali njeni žitelji polako gube najvažnije oslonce svog dostojanstva. Nemaju sa čim da izađu pred decu, niti mogu da objasne o čemu se ovde radi. Mnogi su izgubili svaku nadu ovog tmurnog januara, drži ih samo zvanični optimizam, koji se lako da prevesti u dugovečnu narodnu mudrost: „Ne lipši magarče do zelene trave!”

Slutim da svaka mastiljara u vlasti svoj opstanak čuva traganjem za novim oblicima oglobljivanja naroda. Pa kad ga nađe, onda može da nakrivi kapu i uživa u svojoj lucidnosti. Na primer, denunciranje vozača-pijanaca. Ništa ako se izum šišanja ovaca kasnije pokaže nedopustivo tupavim. Još je i neprimenjiv. Jer, recimo, nije u skladu sa zakonom koji je ionako neustavan.

Čudo jedno kako srpska sirotinja podnosi poskupljenja života u bakalnicama i njegovu bezvrednost na ulicama. To su dva apsurdna ekstrema iste stvarnosti. Skrušeni podanik neće podneti samo divljačka orgijanja monopolističkih cena nego još krotkije saslušati nesuvisla objašnjenja zašto je to tako. Ispred života idu vesele poskočice o tome kako krupnim koracima idemo prema uniji, i da je Kosovo bliže Srbiji nego ikad.

Pre nekoliko dana ponovo je neko prebio nedužnog vozača GSP-a. U kiosku kod Botaničke bašte, mladić je bukvalno spaljen. Na suđenju grupi koja se sumnjiči za ubistvo Brisa Tatona svi su nevini. Tako bar tvrde odbrana i roditelji „tih divnih momaka” koji mesecima navodno badava čame u zatvoru.

Može biti da Tatona nije ubio niko, pa ako srpsko pravosuđe ne izađe na kraj sa tim užasnim linčom, ako su ovi stvarno nedužni a policija ne pohvata ubice sa srpskog divljeg istoka, onda nam gledaj čuda. Nasilje će, (još jednom) dobiti svoju prećutnu legitimnost, linč običajno pravo u modernoj Srbiji, a razaranje Beograda i dalje, u nedogled, dokaz rodoljublja i patriotske zrelosti.

Dačića su mnogi već hvalili kao pametnog političara, i još boljeg policajca. Ivica je već pune tri godine miljenik predsednika Tadića, a sada odjednom sumnja da demokrate i naprednjaci već prave dvopartijsku Srbiju. A takav raspored snaga je teška infekcija za slabašne stranke. Još ako nekim čudom (a u politici toga nema) dve najjače partije krenu u bratski zagrljaj pomirenja, zaborava i podele vlasti, onda bi Ivica morao sve iz početka. Srpska politika ionako ne mari za kumove i prijatelje.

Ali, vratimo se Dačiću policajcu, čoveku koji je ipak zadužen da održava red i mir u Srbiji. Ministar policije rado pozira sa uspešnim policajcima, a takvih zaista ima dosta. Izgleda, ipak, da je srpska policija u rezigniranoj defanzivi. Reaguje uglavnom postfestum, juri lopove umesto da ih spreči, traga za razbojnicima umesto da ih ima pod šakom.

Na strateškom nivou Dačićeva policija je u teškom neskladu sa srpskim pravosuđem. Suviše je loših primera u kojima su reformisane sudije upropastile dobar policijski rad. Svaki uspešni razbojnik ima dobrog konsilijera i para da plati akontaciju. Ili se pretvori u uspešnog svedoka-saradnika. Zato zločin i kazna u srpskoj stvarnosti davno pripadaju sferi nedokazanog apsurda: ovde se i sloboda i optimizam mogu kupiti.

Lepa fikcija vlasti da će jednoga dana sve biti bolje, i da smo svi zaduženi da to uverenje širimo među bližnjima, sve dok ne zahvati narodne mase – pada pred neumoljivom januarskom depresijom. Autor ovih redova inače nije prirodno sklon pesimizmu, naprotiv. Ali, ugledni psiholog reče javno kako je srpska verzija pesimizma i depresije racionalni pristup stvarnosti.

Ne možemo, naravno, za naš građanski očaj optuživati samo vlast. Ima područja gde je ona nedužna, možda zbog toga jer ne zna o čemu je reč. Tu je i dugačka ruka globalne krize, koju će svaki državni činovnik rado uzeti za opravdanje svoje nemoći.

Rekao bih da nam i prvi ministar, a i njegovi potčinjeni govore u rebusima i stereotipima. Premijer Cvetković se još nije usudio da izađe pred narod i kaže nam bar jednu stvar: ako nema plan kako izaći iz svega ovoga, bar da iznese šta o tome misli. Kako, na primer, jug Srbije da preživi epidemiju teške bede, u kojoj odrastaju (ako odrastu) neuhranjena, loše odevena i polusmrznuta deca.

Ministarka pravde nema dobar odgovor o korupciji u pravosuđu, njeni se javni istupi svode na utopijsku ideju o pravdi i pravednosti. Vlada nema program u kome bi se bavila prehranjivanjem gladne Srbije, moguće je da tako nešto nije lako sastaviti u predizbornoj godini. A ni inače. Budžet je pun rupa, a u državnoj kasi duva promaja. Opasno je izaći na ulicu, ili se naći bilo gde. Tako je krug zatvoren, a dolazi nam i maj. Sa njim i zelena trava, slatki spokoj na livadi za naivnog, dugouhog podanika.

Politika, 23.01.2011.

Peščanik.net, 24.01.2011.

Leave a Reply