Koliko puta ste čuli, a možda i izgovorili – želim da živim u zemlji u kojoj ne znam ko je predsednik, premijer, ministar ovoga ili onoga. Taj mit o nepoznatim političarima u stvari predstavlja mit o životu u državi u kojoj je sistem upravljanja državom toliko dobro uspostavljen da političari predstavljaju najobičnije državne službenike. To je mit o sistemu toliko dobro uspostavljenom da bi bilo moguće postaviti orangutana na važnu državnu funkciju bez ikakvih posledica. Na žalost, takav sistem nije moguć. Jer sistem čine ljudi, koji, za razliku od orangutana, imaju kompleksne potrebe, želje i ambicije.
Mit o nepoznatim političarima može se prepoznati i u priči o tzv. studentskoj listi koja bi trebalo da pomogne da se aktuelni režim ukloni sa vlasti na vanrednim ili redovnim izborima. Građani i građanke su izgubili veru u političare, te bi trebalo dati šansu novim licima. Onima neukaljanim politikom. Ta nova lica bi predstavljala naše obične državne službenike koji bi doneli promenu sistema. Čini mi se da se tu krije još nešto. Ali pre toga, malo o mimovima.
Najbolja ilustracija delotvornosti psihoterapije dolazi u formi mima. Na fotografiji je kredenac sa staklenim vratima. U kredencu su tanjiri i staklene posude, toliko loše postavljene da ih drže samo zatvorena vrata kredenca. Ispod je objašnjenje da je to vizuelna reprezentacija zašto osoba ne može da se otvori na terapiji, a i inače. Uz to je dodat komentar da to u stvari predstavlja odličnu metaforu, jer se situacija nikada ne može popraviti dok se vrata ne otvore. Nakon toga, bez obzira na načinjenu štetu, imate funkcionalan kredenac, posude koje ste uspeli da spasite, kao i mesto da smestite nove posude.
Na protestima i blokadama širom Srbije referiše se na razne mimove. Par puta se pojavio i citat mog omiljenog čoveka i reditelja Dejvida Linča: „Nosim tamne naočari, jer gledam u budućnost i deluje izuzetno svetlo.“ Lako je zamisliti svetlu budućnost Srbije nakon što kriminalci budu sklonjeni sa vlasti, ali ona neće doći ni lako ni brzo. U fazi smo kada treba da otvorimo vrata kredenca, i da vidimo šta će sve da nam padne na glavu. Pitanje je da li bi mitski nepoznati političari bili u stanju to da urade. Još je veće pitanje da li smo spremni na taj korak.
U pozivu da se razgradnjom ovog trulog sistema bave ljudi neopterećeni političkom ambicijom, krije se i strah od kompromisa. Svedočili smo „istorijskim pomirenjima“ koja su na mesta odlučivanja vraćala osobe koje su nas uvlačile u ratove, svedočili smo lažnim povlačenjima iz politike, a o menjanu stranaka kako bi se obezbedila bolja pozicija ne treba previše trošiti reči. Međutim, ljudi naoružani idejama i dobrim namerama, bez političkog iskustva ili političkih ambicija, lako mogu postati plen onih koji to iskustvo i ambicije imaju.
Neposredno nakon što kraj ovog kriminalnog režima dođe, čeka nas izuzetno težak period. Tek kada oni odu, kada budemo u mogućnosti da zavirimo u sva dokumenta proglašena državnom tajnom, videćemo koliko su zaista pokrali. Videćemo koliko su nas zaista zaduživali. Situacija je sada mnogo drugačija od situacije u kojoj smo bili 2000. godine. Tada je boljitak zaista mogao da se oseti odmah. Otvaranje granica, oživljavanje privrede, nada u brzo priključenje Evropskoj uniji. Sada toga neće biti, i oni koji dođu na vlast će zateći pustoš, prazne kase, a nada u bolju budućnost koja se trenutno oseća će im biti najveći neprijatelj.
Svetla budućnost kojoj se svi nadamo može da dođe. To zavisi samo od nas. Opasnost je u nadi da će ta budućnost doći odmah. Opasnost je u verovanju da će se jednostavnom promenom ljudi na ključnim pozicijama promeniti i sistem. Sistem je duboko ukorenjen i u nama samima. Mit o nepoznatim političarima je deo tog sistema. Da ne ulazimo u druge mitove kojih moramo da se oslobodimo. Ovaj je trenutno najakutniji. Opozicione stranke su skrajnute, aktivno se guraju u stranu dok im se u isto vreme prebacuje da ih nema nigde. Niko nije spreman da krene u ozbiljne dogovore sa njima kako bi se obezbedio uspeh na predstojećim izborima koje svi zahtevamo. Te pripreme moraju da krenu odmah. Pritisak mora da se nastavi da se ne bi čekalo na izbore do kraja 2026. ili 2027. godine. Nepopularno mišljenje – taj pritisak mora da se nastavi i u Skupštini. Izlaskom opozicionih partija iz Skupštine ne postiže se ništa. Gubi se mogućnost da se prati koje sve zakone pokušavaju da proguraju kako bi se zaštitili od buduće odgovornosti. Nemaju opozicione stranke snage da spreče izglasavanja tih zakona, ali imaju mogućnost da nas upozoravaju.
Razgradnja mitova je jedina opcija za obezbeđivanje svetlije budućnosti. Studentski pokret nas je uspešno oslobodio mita o sebičnim građanima i građankama. Ako se zadržimo na tome, možemo upasti u zamku formiranja paralelne države, u kojoj građani i građanke pomažu jedni drugima u slučaju poplave ili požara. Ta vrsta solidarnosti je trenutno neophodna, ali nedovoljna na duže staze. Vreme je da se oslobodimo mita o nepoznatim političarima i da zaista formiramo širok front za borbu u kojoj se nalazimo i za borbu koja predstoji.
Peščanik.net, 10.07.2025.
NADSTREŠNICA
