Mišljenja o protestima protiv Trampa osciluju između dva ekstrema. Optimisti ukazuju na veći broj učesnika od očekivanog (uvek veći od policijskih predviđanja) i sa entuzijazmom se prisećaju poznatog sociološkog istraživanja prema kojem nenasilna mobilizacija 3,5% populacije garantuje obaranje režima. Pesimisti, s druge strane, proteste vide kao performanse bez snage i suštine. Obe perspektive su pojednostavljene: istina je da protesti gotovo nikada ne dovode do trenutnih promena u politici, ali oni jesu od ključne važnosti za jačanje morala i dugoročnu snagu pokreta.
Komentatori sa desnice tvrde da je u američkom društvu došlo do zaokreta u pravcu besmislenog hiperpolitizovanja i da je navodno to Trampu donelo drugu pobedu na izborima (iako tesnu). Demokrate su opet zatečene nizom Trampovih skandaloznih izvršnih naredbi. Iako su mnoge od njih samo memorandumi za podređene, a ne zakoni, one dodatno pojačavaju utisak narastanja trampističke moći.
Kao što sada znamo iz istraživanja Crowd Counting Consortiuma – zajedničkog projekta Harvarda i Univerziteta u Konektikatu – osećaj poraza prisutniji je u elitama nego među građanima. Već u prvim nedeljama Trampa 2.0 bilo je više protesta nego u istom periodu njegove prve administracije. Ono što je nedostajalo bio je masovni događaj koji bi služio kao fokusna tačka otpora. Nedavno je preko 1.000 istovremenih protesta sa 100.000 ljudi okupljenih samo u Vašingtonu ispunilo taj zadatak.
Oduševljenje zbog velikih i raznovrsnih okupljanja dovelo je do pomame prebrojavanja. Opsednutost brojem demonstranata postala je gotovo totemska, opšte mesto društvenih nauka za demonstrante. Kao što je sada većina nas čula, prema Eriki Čenovet i Mariji Stefan, građanski nenasilni otpor koji mobiliše 3,5% populacije ima ogromne šanse za uspeh (dok je nasilno delovanje često neuspelo ili čak kontraproduktivno).
Tri i po procenta značilo bi 11 miliona ljudi na ulicama Amerike. Čak je i Marš žena, opšteprihvaćen kao vrlo uspešan, mobilisao „samo“ oko četiri miliona ljudi, dok je prva proslava Dana planete Zemlje 1970, često smatrana najvećim jednokratnim demonstracijama u istoriji SAD-a, zaista okupila celih 20 miliona.
Kako je upozorila Erika Čenovet, 3,5% nije nikakva naučno dokazana činjenica, a još manje recept za smenu vlasti. Mnogi pokreti bili su uspešni i sa manje učesnika i bez ikakve svesti o pravilu 3,5%. Sada imamo slučajeve pokušaja mobilizacije demonstranata u skladu sa tim pravilom. Često i vlasti čine sve da spreče otpor koji se po brojnosti bliži toj granici.
U svakom slučaju, protest i otpor nisu isto. Protest po definiciji prihvata postojeće autoritete i traži promenu, a otpor ne priznaje nužno legitimitet vlasti. Upravo je on bio u fokusu istraživanja Čenovet i Stefan. Protest retko dovodi do neposredne promene politike. Prema rečima spisateljice i aktivistkinje L. A. Kaufman, možda je jedini jasan primer neposrednog rezultata protest koji se zapravo nije ni dogodio. Lider pokreta za građanska prava A. Filip Rendolf zapretio je 1941. Frenklinu D. Ruzveltu protestom protiv rasne diskriminacije u vojsci i vojnoj industriji. Pre nego što je protest i započeo Ruzvelt je popustio i izdao izvršnu naredbu kojom se zabranjuje diskriminacija u vojsci.
Međutim, trenutna promena politike nije jedini pokazatelj uspeha. Posebno u svetlu defetističkog stava elita ranije ove godine, činjenica da ljudi izlaze i vide jedni druge može biti snažan podstrek njihovom moralu. Ono što se često odbacuje kao performativno – muzika, bubnjevi, ljudi koji paradiraju s ručno izrađenim transparentima kako bi ih drugi fotografisali – nije stvar kolektivnog narcizma. Mnogi teoretičari modernog doba, počevši od Rusoa, prepoznali su to kao važan deo izgradnje zajednice. Politički nadahnuti i nadahnjujući festivali nisu neka trivijalna sporedna predstava. Oni omogućuju građanima da osete prisustvo jedni drugih, da razmene jake emocije i učvrste posvećenost zajedničkom cilju.
Naravno, važno je i ono šta sledi posle protesta. Mnogi protesti iz prethodne decenije na kraju su bili neuspešni, jer brzo okupljanje preko društvenih mreža nije bilo prethodno podržano strpljivim organizovanjem i stvaranjem efikasnih struktura za kontinuirano angažovanje. Nasuprot tome, ono što i dalje ostaje najpoznatiji protest u istoriji SAD – Marš na Vašington 1963 – desio se posle godina teškog, često izuzetno opasnog organizovanja. Marš je bio besprekoran u izvedbi i proizveo je slavne fotografije. Manje je poznato da je bio izveden u dosluhu sa Kenedijevom administracijom i strogo kontrolisan od strane lidera Pokreta za građanska prava (dozvoljeni su bili samo odobreni transparenti, a postojao je i zvanični predlog šta poneti za ručak: sendviče s puterom od kikirikija i džemom).
Na kraju marša, učesnici su ponovili tekst koji im je čitao niko drugi do A. Filip Rendolf, o tome da „nema odmora do pobede“. Pitanje je da li će oni koji su izrazili svoj gnev na ulicama američkih gradova 11. aprila ove godine ostati uporni u svojim ciljevima. Ali neki uticaj ima već i ono što su lideri Pokreta za građanska prava nekada davno nazivali „značajem naše brojnosti“. To uvek utiče na političare i, manje očigledno, na sudije koji uvek osluškuju i raspoloženje javnog mnjenja.
The Guardian, 22.04.2025.
Prevela Luna Đorđević
Peščanik.net, 29.04.2025.
TRAMPOZOIK