I ova kolumna će slediti običaj da se u ovo doba izabere ličnost godine. Da pokaže da nismo izgubili veru u ljudsku vrstu, i da na mestu gde nema humanosti postoje ljudi. Prošle godine je izabran Avi Tojbin, čovek koga ste možda već uspeli da zaboravite, ali ja nisam. To je čovek koji je ispunio svoju građansku i ljudsku dužnost, dok su drugi gledali sa strane. Ljudi su stajali, voda je bila ustajala; a on je je skočio u mutnu reku Jarkon i spasao život Jasmin Fejngold, mlade kajakašice čiji se čamac prevrnuo i koja je počela da se davi.

Tokom godine tragam za ovakvim ljudima. Ima mnogo vrednih primera i izbor je težak. Na kraju jevrejske godine mnogima je „voda stigla do vrata“. Oni više ne mogu da trpe bezobrazluk i žele da nešto učine povodom toga. Ne samo da je svet izgubio strpljenje posle 43 godine naših oklevanja i izgovora, već je i kod kuće strpljenje pri kraju. Koliko dugo se može pokazivati razumevanje za svako opravdanje očišćeno u obrednoj vodi samosažaljenja. Ne treba da nas čudi što dobra volja nestaje i da čak i oni koji su naklonjeni Izraelu pokazuju znake nestrpljenja i ogorčenosti? Nijedan narod ne može imati status večite žrtve i uživati veća prava od drugih.

Ko je verovao da će se rat iz ’67. nastaviti do danas, i da ga Izrael neće ni progutati ni povratiti već da će se u njemu daviti. Već dve generacije bave se istim pitanjem – hoćemo teritorije, nećemo teritorije, a onima koji dolaze posle njih predaju u nasledstvo pustoš. Sa te tačke vidi se samo prošlost i sadašnjost, a budućnost je skrivena od oka, čak i ona najbliža. Ljudi jučerašnjice nemaju snage danas da brinu za sutra. Oni ponovo putuju u Vašington. Taj put i te govore znaju napamet. Koliko puta smo sve to ponovili: krenuli da tražimo mir i vratili se u miru spremni za još jedan rat. Gospode, ovo krvoproliće se nikada neće završiti.

Sve više Izraelaca razume da dobitak i spas neće stići sa drugog mesta. Neće nam drugi dati dozvolu da izađemo iz zatvora u koji smo dobrovoljno ušli, samo mi to možemo uraditi. Stoga, u novoj jevrejskoj godini povlačimo granicu, kažemo do ovde, dalje nećeš moći, nećemo večito da budemo psi koji samo laju, počećemo da ujedamo.

Da li je je ovo početak građanske pobune? Da li će ona ojačati? Demonstranti u Jerihonu i Bilionu, ljudi na drumskim blokadama, ljudi iz novog Fonda za Izrael, univerzitetski profesori, pisci i umetnici – svi oni koji su razbili tišinu povezuju se da prkose vladi i da joj kažu dosta, jer zaista je dosta. I svi su oni moji ljudi godine. Došao je kraj izdaji intelektualaca.

Neko mora da ih predstavi i da ih pretvori u simbole, i moj izbor je pao na Ilanu Hamerman, koja je na ličnu inicijativu rešila da stav pretvori u akciju. Ona je pozvala tri mlade Palestinke da zajedno provedu dan u Tel Avivu, prevazilazeći sve drumske i mentalne blokade. Njen unutrašnji glas joj je rekao da razbije blokadu. U međuvremenu su joj se pridružile druge Izraelke, a u skoroj budućnosti će ih biti još. Hamermanova odbija da se prepusti struji, nju i njene prijateljice nećete naći na obali mora sa mrtvim ulovom; ona pliva uzvodno protiv struje.

Pravni forum za Izrael je dostavio žalbu javnom pravobraniocu tražeći da se protiv Ilane pokrene istražni postupak. Ministarstvo pravde je prosledilo žalbu policiji da istraži slučaj. Biće zanimljiv taj slučaj Države protiv Ilane, one države-prestupnika koja nije uspela da evakuiše Beit Jonatan u istočno-jerusalimskoj četvrti Silvan, koja nije uspela da istraži nelegalne straže, da ispita podstrekača rabina koji poziva na molitvu za smrt Palestinaca i izvede na sud one koji pozivaju na „pravičnu osvetu“ povodom rušenja ilegalnih naselja na Zapadnoj obali. Kakva je to država u kojoj se takmiče Ilana Hamerman i Eden Avirgal[1] A i dalje ima onih koji stoje po strani i nisu se opredelili.

U poslednjem trenutku za ličnost godine se kandidovao još jedan čovek, čije ime ću sačuvati za narednu godinu. To je rabin Amiel Keinan, čiji je sin Ran ove godine pošao u prvi razred osnovne škole. On će biti jedini beli dečak među 289 učenika iz Etiopije u osnovnoj školi Ner Etzion u Petah Tikvi.[2]

 
Josi Sarid, Haaretz, 08.09.2010.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 12.09.2010.

———–    

  1. Eden Abergil je devojka, bivši vojnik, koja je na internetu objavila svoje slike na kojima sa smeje pored vezanih i zarobljenih Palestinaca.
  2. Roditelji drugih đaka nisu želeli da njihova deca idu u školu sa decom iz Etiopije, pravdajući to strahom da će zbog pridošlica opasti kvalitet nastave. Inače, škola je dobila dodatnu finansijsku i stručnu pomoć od države, kako bi se pomogla integracija dece useljenika iz Etiopije. Na zahtev roditelja starosedelaca njihova deca su prebačena u druge osnovne škole. Ovom činu se usprotivio rabin Amiel Keinan koji je svog sina ostavio u ovoj školi kao jedino belo dete.

Leave a Reply