Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha, Beograd

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha, Beograd

A narodu slijedi fer kompenzacija: što manje socijalnih prava, to više nacionalnih osjećanja! To više vjeronauka u školama. To više domovinskog rata u udžbenicima. To više hrvatskih kraljeva u slikovnicama. To više križeva u sudnicama.

Viktor Ivančić

„Veronauka ne može biti problem“, piše Slobodan Reljić ovih dana na stranicama Politike, protiveći se predlogu ministra prosvete da se dva izborna predmeta – veronauka i građansko vaspitanje – ubuduće zamene jednim predmetom „koji bi se bavio tolerancijom, istorijom religije, upoznavanjem drugih kultura”.

U odbranu ove teze Reljić poseže za prepoznatljivim i sasvim neubedljivim argumentima koji se potežu u svakoj sličnoj prilici. Mnogi veliki naučnici su bili religiozni (tačno, ali nebitno; mnogi su bili ateisti, pa to nije razlog da zbog toga uvedemo predmet „ateizam“, niti da postanemo ateisti), hrišćanstvo je sastavni deo zapadne kulture i ko ga ne poznaje ne može razumeti ni ovu kulturu (opet sasvim tačno, ali nebitno; hrišćanstvo mogu poznavati i oni koji nisu hrišćani; ili Reljić smatra da kako bismo razumeli Homera treba da počnemo da verujemo u olimpski panteon?), itd. Ima tu i patetike (obrazovanje bez veronauke je obrazovanje bez duše!, zapomaže Reljić), a i fanatizma koji, siguran sam, ne deli većina verujućih (Reljić sledeći Berđajeva, bez ikakvog kritičkog odmaka optužuje sekularizam da je kriv za „satanokratiju“). Na sve ovo ne vredi trošiti previše reči – ovo nisu argumenti, nego zapaljiva retorika.

Ali, ovde nije kraj. U odbranu svog stanovišta Reljić ne zaziva samo Berđajeva i Sv. Justina, nego i autorku koja se ozbiljno i argumentovano bavila značajem humanističkog obrazovanja – Martu Nusbaum. Reljić piše kako Nusbaum smatra „da ‘zaboravljamo dušu’ i da školski sistemi proizvode ‘generacije korisnih mašina’”, te citira sledeće redove iz njene knjige Ne za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistika: „Reč ’duša’ ima religijske konotacije za mnoge ljude i ja ne insistiram na ovim konotacijama, niti ih odbacujem”. On dodaje i da je po Nusbaum duša ono što „povezuje osobu sa svetom na bogat, suptilan i komplikovan način”, te da po njoj drugoj osobi treba prići “kao duši, a ne kao pukom korisnom instrumentu ili prepreci na sopstvenom putu”.

Šekspir je odavno napisao da i đavo može citirati Sveto pismo za svoje potrebe, a sada vidimo da se i knjiga napisana u odbranu humanistike, kosmopolitskog obrazovanja i kritičkog mišljenja, može citirati u odbranu, ne religije već dogmatizma i verske isključivosti. Naime, Reljić ovu knjigu citira tendenciozno, iskrivljujući i menjajući smisao teza koje zastupa Nusbaum.

Pođimo od tvrdnje koju Reljić citira, da školski sistem proizvodi „generacije korisnih mašina“. Šta Nusbaum hoće da kaže ovom tvrdnjom? Da li je sistem za stvaranje „korisnih mašina“ sistem u kojem nema mesta za veronauku? Naravno, ne. Cela misao glasi: „Žedne nacionalog profita, nacije i njihovi sistemi obrazovanja neobazrivo odbacuju veštine koje su neophodne da se demokratije održe u životu. Ako se ovaj trend nastavi, nacije širom sveta će uskoro proizvoditi generacije korisnih mašina, a ne kompletne građane koji misle svojom glavom, kritikuju tradiciju i razumeju značaj tuđih patnji i dostignuća“.1 Indikativno, Reljić propušta da primeti da je jedna od osnovnih osobina humanističkog obrazovanja za koje se zalaže Nusbaum – razvijanje kritičkog odnosa prema tradiciji. Jasno je i zašto Reljić ovo izostavlja – veronauka onako kako je sada koncipirana, prema tradiciji ne razvija kritički već dogmatski odnos.

Ili, uzmimo rečenicu koju Reljić tretira kao ključnu za svoj argument: „Reč ‘duša’ ima religijske konotacije za mnoge ljude i ja ne insistiram na ovim konotacijama, niti ih odbacujem“. Već i ovako kako je Reljić prenosi, rečenica se opire njegovoj isključivo religijskoj interpretaciji pojma „duša“, ali kada se pročita u kontekstu, postaje savršeno jasno da je način na koji Nusbaum pristupa ovom problemu suštinski inkompatibilan sa njegovim. Ceo pasus glasi: „Reč ‘duša’ ima religijske konotacije za mnoge ljude, i ja ne insistiram na ovim konotacijama, niti ih odbacujem. Svaka osoba može da ih prihvati ili odbaci. Međutim, insistiram na onome što su i Tagore i Alkot uzimali za značenje te reči: sposobnost misli i imaginacije koje nas čine ljudima i koje naše odnose čine bogatim ljudskim odnosima, a ne odnosima pukog iskorišćavanja i manipulacije”.2

Dakle, kada Nusbaum govori o duši kao „sposobnosti misli i imaginacije koje nas čine ljudima i koje naše odnose čine bogatim ljudskim odnosima, a ne odnosima pukog iskorišćavanja i manipulacije“, ona ovo određenje nudi kao nešto oko čega bi se mogli složiti i religiozni i nereligiozni. I jedni i drugi bi mogli da se slože da je razvijanje ovako shvaćene duše nešto vredno. Drugim rečima, Nusbaum tvrdi da religija nema monopol na ovako shvaćenu „dušu“ – upravo suprotno od Reljića koji tvrdi da bez veronauke nema mesta ni duši u obrazovanju.

Ali to nije sve. Nusbaum se u svojoj knjizi eksplicitno bavi načinom na koji bi škola trebalo da pristupi religijskom obrazovanju u pluralističkom društvu, i o tome kaže sledeće: „Jednako presudno za uspeh demokratija u našem svetu jeste i razumevanje mnogobrojnih svetskih religijskih tradicija. Ne postoji oblast (izuzev možda seksualnosti) gde je verovatnije da će ljudi o drugima formirati ponižavajuće stereotipe, koji osujećuju međusobno poštovanje i produktivnu diskusiju. Deca su prirodno radoznala i interesuju se za rituale, ceremonije i proslave drugih nacija i religija, i dobra je ideja da se ta radoznalost iskoristi što je pre moguće. Deci treba predstaviti priče koje su prilagođene uzrastu o različitim svetskim tradicijama, i od dece različitog porekla treba tražiti da opišu svoja verovanja i prakse, te stvoriti u učionici opšti osećaj globalne radoznalosti i uzajamnog poštovanja. Nastavni planovi i programi treba pažljivo da se planiraju, i to od najmlađeg uzrasta, kako bi se deci usadilo bogatije i podrobnije znanje o svetu i raznim istorijama i kulturama”.

Ukratko, predlog koji iznosi Nusbaum ne razlikuje se puno od onog koji je izneo ministar obrazovanja – predmet koji bi učenike upoznavao sa osnovama religijskih učenja trebalo bi da bude otvoren za različita iskustva i da kod učenika razvija razumevanje i poštovanje prema tuđim religijskim i sekularnim tradicijama. Sasvim suprotno dakle od sistema koji sada imamo i koji, kao što ministar prosvete ispravno primećuje, proizvodi de facto segregaciju po verskoj osnovi: „Mi smo ti koji smo ih podelili, a u višejezičnim sredinama situacija je još ozbiljnija, jer tu se deca dele na grupu koja uči pravoslavnu veronauku i grupu koja uči recimo islamsku veronauku i treću grupu koja ide na građansko vaspitanje. Mi smo ti koji smo napravili te predmete i koji utičemo da imamo segregaciju u školama“.

Pritom, ni Nusbaum ni ministar prosvete ne predlažu ono čime Reljić plaši svoje čitaoce, a to je po njegovim rečima „nastava o veri“ – „gde bi se strogom objektivnošću, metodološki naučnom, pripovedalo deci o religijama kao i o mitovima mrtvih Maja”. Ovde se ne zastupa nekakva okrutna naučna objektivnost, nekakav pogled „spolja“ na iskustva i tradicije koje oblikuju pogled na svet religioznih učenika i građana. Naprotiv – predlaže se intimno upoznavanje sa tradicijama drugih, kroz razgovor i razmenu iskustava. Duša je, podsetimo se – sposobnost misli i imaginacije koja naše odnose čini bogatim, ljudskim odnosima.

Nema dakle nikakvih razloga zašto bi se religiozni građani plašili ovakve promene koncepcije verske nastave. Ona ne bi na bilo koji način obezvredila ili ugrozila njihovu versku pripadnost. Naprotiv, ona bi bila usmerena, kako to kaže i ministar prosvete, ka razvijanju tolerancije, razumevanja i poštovanja za njihovo versko opredeljenje, ali i za verska ili sekularna opredeljenja njihovih sugrađana. Jedini koji bi izgubili ovakvom reformom bili bi oni kojima je stalo do očuvanja identitetske politike zasnovane na verskim i etničkim podelama i međusobnom nepoverenju.

Ipak, po svemu sudeći, oni nemaju nikakvog razloga za brigu. Skupštinska većina je brzo i nedvosmisleno odbacila ministrov predlog kao „prenagljen“, a nedavno postavljanje člana Političkog saveta Dveri na mesto predsednika Nacionalnog prosvetnog saveta, uprkos predlozima Ministarstva prosvete, jasno govori da mišljenje ministra prosvete ovde znači vrlo malo i da vladajućoj koaliciji ne pada pamet da skreće sa puta segregacijske politike koja cementira i produbljuje verske i etničke razlike između učenika. I to ne treba da nas iznenađuje. Kako primećuje Marta Nusbaum: „Kritičko mišljenje neće biti bitan deo obrazovanja za ekonomski rast, i ono to zaista i nije u svim onim državama koje nemilosrdno streme tom cilju, poput zapadnoindijske države Guđarat, poznate po načinu na koji kombinuje tehnološku sofisticiranost sa poslušništvom i konformizmom. Slobodoumlje među učenicima može biti opasno ako je cilj da se stvori grupa tehnički obučenih, poslušnih radnika koji će izvršavati planove elita čiji su ciljevi strana ulaganja i tehnološki napredak. Kritičko razmišljanje će u tom slučaju biti obeshrabrivano – kao što je to već dugo slučaj u državnim školama u Guđaratu“.3

Ako obrazovanje jeste i područje borbe za dušu, onda se ta borba ne vodi između religije i sekularizma, već između modela koji obrazuje „građane koji misle svojom glavom, kritikuju tradiciju i razumeju značaj tuđih patnji i dostignuća“ sa jedne strane, i onog koje se zasniva na dogmatizmu, konformizmu i poslušništvu sa druge. Smatram da građani, bez obzira na svoje religijsko opredeljenje, imaju dobar razlog da se nađu na strani ovog prvog, a da ministar ima dobar razlog da razmotri na čijoj strani se nalazi Vlada u kojoj sedi.

Peščanik.net, 03.01.2016.

Srodni link: Vladimir Ilić – Integrativna funkcija obreda i veronauke

ATEIZAM
RAZGOVOR O OBRAZOVANJU

________________

  1. Marta Nusbaum, Ne za profit: zašto je demokratiji potrebna humanistika (Beograd: Fabrika knjiga, 2012), str. 11. Pasus o kojem je reč može se naći i u ovom odlomku iz knjige.
  2. Ibid., str. 15.
  3. Ibid., str. 31.