U nedavnom tekstu na sajtu Peščanika izneo sam kritiku načina na koji je „Dosta je bilo“ došao do zaključka o krađi 300.000 glasova na izborima 2016. Dušan Pavlović je ubrzo napisao odgovor posle koga su postale jasnije dve stvari: u osnovi analize DJB nalazi se uverenje da se birači ponašaju ideološki konzistentno na različitim nivoima izbora, a sam argument se u velikoj meri oslanja na nekoliko specifičnih slučajeva. Vesna Pešić je u odgovoru Dušanu Pavloviću ponudila razlog zbog koga bi birači pokreta „Beli – Samo jako“ (BSJ) mogli da glasaju nedosledno i da na republičkim izborima izaberu sistemske partije. Pošto je na njeno objašnjenje vrlo korektno reagovao BSJ, Vesna Pešić je odgovorila izvinjenjem, a ova prepiska učinila mi se kao lep primer građanske kulture. Dejan Ilić izneo je drugačije objašnjenje cepanja glasova BSJ i istakao važnost pojedinačnih dokaza u građenju argumenta, na šta ću se kasnije posebno osvrnuti.
Čini mi se ipak da je prvi odgovor pomerio fokus rasprave. Pre svega, postalo je očigledno da je otišla u pravcu Mladenovca i birača BSJ, a tvrdnja o 300.000 ukradenih glasova negde se zagubila. Osim toga, Pavlović je izneo tezu da birači postupaju ideološki konzistentno, odnosno, da glasaju kao koherentna grupa, u skladu sa ideologijom partije, na svim nivoima izbora. Druga dva autora objašnjavala su zašto bi birači BSJ mogli da glasaju za SNS, i time odgovarili na ideološku dimenziju Pavlovićevog objašnjenja, ali u suštini nisu osporavali premisu da se svi birači BSJ ponašaju na jedinstven način.
Neću ponavljati već iznete argumente i upućujem sve koji se sada uključuju u raspravu na prvi tekst. Umesto toga, ponudiću drugačije objašnjenje rezultata izbora u Mladenovcu koje počiva na cepanju glasova, umesto na post-izbornoj manipulaciji. Objasniću prvo zbog čega ne bi trebalo da očekujemo dosledno glasanje, zatim ću analizirati rezultate lokalnih i republičkih izbora po biračkim mestima, ukazaću na paradokse u argumentu o krađi i predložiću alternativnu distribuciju glasova. Konačno, pošto svrha ove rasprave ne bi trebalo da bude samo kritika, završiću tekst osvrtom na neke od mogućih načina utvrđivanja izbornih manipulacija za koje verujem da bi koristili opozicionima partijama.
Cepanje redux
Cepanje glasova je empirijski fenomen koji objašnjavaju brojne teorije. Ranije sam naveo nekoliko glavnih razloga zbog kojih se na izborima koji se održavaju istovremeno biraju različite partije. Među njima su slabljenje partijske discipline i rast značaja ličnosti kandidata i njegove/njene medijske vidljivosti. Zatim, na izbor glasača utiču drugi faktori na različitim nivoima izbora. Dalje, birači koji nemaju snažne preference prema jednoj partiji balansiraju opcije cepanjem glasa i na kraju, birači rangiraju važnost izbora – republički izbori će za mnoge glasače biti primarni i oni će na njima glasati u skladu sa većom važnošću koju im pridaju, a eventualno sebi „dati oduška“ na lokalnim.
U Srbiji još uvek traje osipanje DS koja je u poslednje četiri godine izgubila preko 600.000, a u poslednjih osam godina čak 1.300.000 glasova. Tu vidimo najizraženije slabljenje partijske strukture, dok sa druge strane vladajuće partije imaju nesrazmernu medijsku prisutnost i popularnog lidera. U Mladenovcu je kao reakcija na fenomen „preletanja“ lokalnih političara u partije na vlasti nastao protestni pokret. Uz političare su partije masovno menjali i birači. Zašto ne bismo mogli neke od tih birača da „uhvatimo“ u tranziciji – jednom nogom u staroj partiji na lokalnim, a drugom u novoj partiji na republičkim izborima? Sa druge strane, ne možemo očekivati snažnu ideološku koherentnost birača mladih protestnih pokreta. U tim okolnostima, zbog balansiranja opcija i rangiranja izbora, moguće je glasanje za protestne partije na lokalnom nivou, dok se glasom za partije centra „igra na sigurno“ na republičkom. Međutim, najvažniji razlog za cepanje glasova kojim ću se ovde baviti je uticaj različitih faktora na izborima za lokalna i republička tela.
Lokalna logika izbora
Cepanje glasova je čest fenomen čak i na izborima za isto predstavničko telo, i ne bi trebalo da nas iznenadi na izborima za različite nivoe vlasti. Jedan od mogućih razloga za to je mobilizacijska uloga samih kandidata. Na dvadeset izbornih lista za parlamentarne izbore u Srbiji 2016, od 3.204 kandidata za poslanike samo sedam je bilo iz Mladenovca. Pošto su na listama većinskih partija oni u proseku bili na 181. mestu, glasači su unapred znali da bez obzira za koju partiju glasaju, u poslaničkim klupama neće sedeti niko iz njihovog mesta. To znači da su mogli da glasaju u skladu sa ideološkim, ili drugim razlozima, ali svakako bez uticaja veze sa kandidatima.
Sa druge strane, na lokalnim izborima u Mladenovcu učestvovalo je sedam lista sa ukupno 234 kandidata. Ti kandidati živeli su na teritoriji 57 od ukupno 59 biračkih mesta u opštini, kao što je prikazano u priloženom grafikonu. Na osnovu odnosa broja kandidata i birača, deluje malo verovatno da je neko glasao u opštini Mladenovac a da ne poznaje kandidata iz najmanje jedne partije. Na izbornim listama vidimo da su među kandidatima zubari, učiteljice, privrednici, veterinari, advokati, vlasnice radnji i taksisti, studentkinje i penzioneri. To su dakle komšije, poznanici, šefovi i zaposleni, prijatelji, rođaci, deca i roditelji birača.
Teorija nam govori da su lične i društvene veze važan faktor političke participacije. To se može jednostavno testirati. Analiza varijanse (ANOVA: kod, podaci, i metodološko objašnjenje su dostupni) pokazuje da postoje značajne razlike u rezultatima opozicionih partija na biračkim mestima iz kojih dolaze njihovi kandidati i ostalih biračkih mesta. Vrednosti u tabeli pokazuju razliku u glasovima između ove dve grupe biračkih mesta, na oba nivoa izbora. Kod dve vladajuće partije nema tog efekta – za njih birači glasaju bez značajne razlike. Rezultati svih ostalih lista prate teritorijalnu logiku, naime, partije dobijaju više glasova na mestima odakle dolaze njihovi kandidati. To što razlika u glasovima ostaje ista ili slabi na parlamentarnim izborima u odnosu na lokalne, može se tumačiti kao veći značaj poznavanja kandidata na lokalnom nivou.
Rezultati pokazuju da osim ideološkog i drugi faktori mogu imati efekta na glasanje. To je u Mladenovcu najizraženije u rezultatima DS i BSJ na lokalnim izborima. Može se pretpostaviti da, dok vladajuće partije ostvaruju uticaj na izbor građana pretežno putem sredstava informisanja, lokalni protestni pokret i glavna opoziciona partija moraju da se oslanjaju na druge načine mobilizacije, što dovodi do ovakvih rezultata. Cepanje glasova bi stoga trebalo očekivati tamo gde uočavamo najveću promenu između lokalnih i parlamentarnih izbora. Sa druge strane, to što rezultati parlamentarnih izbora još uvek pokazuju vezu sa teritorijalnim rasporedom kandidata na lokalnim izbornim listama, dovodi u pitanje argument o centralizovanoj, sistematičnoj manipulaciji rezultatima.
Paradoksi doslednosti
Na osnovu dosadašnje analize, ne deluje ubedljivo to da deologija ima presudan uticaj na svim nivoima. Na izbor liste na lokalnom nivou mogu uticati drugi faktori, a pokazano je da razlika u strukturi veza između kandidata i birača može da se dovede u vezu sa rezultatima izbora. Glasanjem za određenu listu birač može omogućiti da kandidat koga poznaje bude izabran u lokalnoj skupštini, a intenzitet ličnih i društvenih veza na lokalnom nivou otvara široki spektar izbornih motivacija. Nema razloga da očekujemo da će birači na izborima u Mladenovcu, kao ni u ostatku Srbije, glasati dosledno, prateći iste ideološke parametre kao na republičkim izborima.
Postoje još dva razloga zbog kojih bi trebalo da odbacimo razliku u rezultatima kao dokaz izborne manipulacije. Pogledajmo rezultate prethodnih lokalnih izbora u Mladenovcu 2012. godine. Partije oko SNS, SPS, i SRS dobile su na parlamentarnim izborima 3.880 glasova više nego na lokalnim. Sa druge strane, DS, LDP, URS i grupe građana ukupno su izgubile 4.086 glasova. Ukoliko posmatramo samo zbirne rezultate, bez mogućnosti „neideološkog“ cepanja glasova, onda bi svaki četvrti glas vladajuće DS, većina glasova URS i svi glasovi grupa građana otišli SNS, SRS, i SPS. Ukoliko je to dokaz krađe, onda sledi paradoksalan zaključak da je vladajuća koalicija svoje glasove dodelila opoziciji.
Drugi paradoks proističe iz tvrdnje da je 2016. svaki peti glas koji je BSJ dobio na lokalnim izborima otišao koaliciji DSS-Dveri na republičkim. To bi značilo da dok su opozicione partije pozivale svoje birače da na ponovljenim izborima 4. maja glasaju za tu opozicionu koaliciju i tako joj omoguće da pređe cenzus, vlast im je u Mladenovcu dodavala glasove. Ova dva politička paradoksa dodatno opovrgavaju tvrdnju o razlici u glasovima kao dokazu krađe.
Jedan mogući Mladenovac
Ako se nije desila raspodela glasova u Mladenovcu kakvu zastupa DJB u analizi, kako bi mogla da izgleda alternativna raspodela? U tabeli je ilustrativan primer sa proizvoljnim vrednostima. Sve liste su podeljene u četiri grupe (kao u analizi DJB), u redovima su glasovi na lokalnim izborima, u kolonama na republičkim. U tabeli se glasovi cepaju u svim pravcima ali na ideološki što konzistentniji način. Ishod je takav da je manje od četvrtine ukupnog broja birača cepalo glasove, a većina birača grupe građana i opoziciono/manjinskih partija glasalo je za slične partije i na republičkim izborima.
Ovo je samo primer, ali on je teorijski opravdan, empirijski moguć i u zbiru ne odstupa mnogo od razlike u broju glasova na izborima 2012. Tvrdnja da su „od svakih pet glasača Belog u Mladenovcu, četiri u republici glasala za SNS, SPS ili radikale, jedan je glasao za DSS-Dveri, a nijedan ni za Dosta je bilo ni za jednu drugu grupu“ nije dovoljno ubedljiva. U alternativnoj raspodeli glasova, pokret Beli je na lokalnom nivou bio toliko uspešan da je uspeo da privuče dva birača SNS-SRS-SPS i po jednog birača DS i DJB, a svaki peti je dao glas ostalim listama ili apstinirao na republičkim izborima.
U ovom tekstu obrazloženo je kako je moglo biti izvršeno cepanje glasova u Mladenovcu. Trebalo bi imati u vidu da se argument o krađi 300.000 glasova zasniva na generalizaciji po kojoj se u svim drugim opštinama desila slična stvar. Ovaj argument je u prvom tekstu osporen u celini, a ovde je osporen na pojedinačnom primeru, oslanjajući se između ostalog i na podatke sa biračkih mesta. Pokazano je zbog čega argument ne stoji, a u nastavku teksta vratiću se najvažnijem aspektu ovog problema: dokazivanju izborne krađe na nivou Srbije.
Šta dalje?
U prvom tekstu, kao i ovde, ne pokušavam da pokažem da manipulacije glasovima nije bilo, već da postojeći dokaz nije bio dovoljan. Iako sam siguran da i u mom odgovoru sigurno ima propusta, objasnio sam zašto je ponuđeni statistički dokaz bio neutemeljen. Međutim, izneti su i pojedinačni dokazi o nepravilnostima na biračkim mestima: zapisnici, spiskovi, svedočenja. Njih naravno ne osporavam, jer su 2016. one bile brojne. I posle uklanjanja svih grešaka, zvanični rezultati na nekim biračkim mestima pokazuju 100% važećih glasova ili veći broj glasova za SNS nego što je bilo birača. Da li su ovakvi rezultati mogući? Ne bih rekao. Ali da li je to dokaz da je u celoj Srbiji bilo krađe? Ne.
U argumentovanju izborne krađe potrebni su nam dokazi na pojedinačnom nivou ali i generalizacija ka opštem, a ovo drugo je upravo ono zbog čega postoji statističko zaključivanje. Polje izborne forenzike je poslednjih godina doživelo procvat. Danas se u tu svrhu koriste statistički metodi čiji se autori dovijaju da na sve moguće načine “doskoče” vlastima, koje sa druge strane angažuju svoje konsultante. Iako samo statistika nije dovoljna, ona ipak može da odgovori na to da li je bilo značajnih nepravilnosti u raspodeli glasova na izborima, i da kvantifikuje pouzdanost tog odgovora. Uzmimo da se korišćenjem statističkog metoda može doći do toga da je na izborima došlo do manipulacije brojem dobijenih glasova na 1-2% biračkih mesta. To bi bilo daleko od 9% ukradenih glasova, ali dovoljno da neke liste ostavi ispod, a druge podigne iznad cenzusa. Moguće bi bilo reći nešto i o tome u kakvim se biračkim mestima takve nepravilnosti dešavaju, da li se ponavljaju ili ne i da li se dešavaju pre ili posle agregacije glasova.
Šta bi ovakvi rezultati značili opoziciji? Bilo bi idealno imati deset hiljada posmatrača koji bi pokrili sva izborna mesta. Međutim ako znamo gde je veća verovatnoća manipulacije, posmatrači bi mogli da se upute na ne više od 500 mesta gde se očekuju nepravilnosti i u poslednjem trenutku moglo bi se nasumično rasporediti još toliko. Takođe, rezultati bi mogli da se analiziraju dok pristižu, za šta u statističkim programima ne treba više od par linija koda. Time bi bilo moguće osporiti rezultate ne samo na osnovu zabeleženih nepravilnosti, već i otkriti „nezabeležene“ manipulacije, i to već prvog dana posle izbora. Najvažnije, i partije i glasači trebalo bi da razumeju zbog čega svako buduće odstupanje rezultata na različitim nivoima izbora ne može da se smatra dokazom izborne krađe.
Približavaju se izbori 2017. i opozicione partije imaju više mogućnosti. Može se tvrditi da krađe ima svuda, ali time ne samo da se gubi fokus, već se mnogi građani odbijaju od učestvovanja u unapred izgubljenoj borbi. Sa druge strane, mogu se pripremiti za naredne izbore. Na svetskim univerzitetima postoje desetine statističara izbornih nepravilnosti koje bi mogli da se konsultuju. U Srbiji takođe postoje istraživači izbornog ponašanja, programeri i statističari, data science i open data stručnjaci, koji bi mogli da se bave ovim problemom. Ako bi se napustila neutemeljena tvrdnja o masovnoj krađi glasova, i ako bi se oslonili na postojeće kapacitete i snažnu stručnu i naučnu zajednicu, opozicija bi imala sasvim dovoljno vremena da se pripremi za ozbiljnu analizu izbora koji dolaze.
Peščanik.net, 20.02.2017.
Srodni linkovi:
Vujo Ilić: Dva puta ništa – Krađe nije ni bilo?
Dušan Pavlović – Krađe nije ni bilo? Odgovor Vuji Iliću
Vesna Pešić – Povodom rasprave oko izborne krađe: odgovor Dušanu Pavloviću
Dejan Ilić – Kratak prilog raspravi o krađi