Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Artur Kestler[1] svoj čuveni roman Mrak u podne otvara scenom gde bivši narodni komesar Rubašev, neposredno nakon hapšenja od strane tajne policije, na tvrdom krevetu ćelije istražnog zatvora najzad može mirno da zaspi. Naime, on je mesecima pre toga rđavo spavao jer je sanjao da dolaze da ga uhapse. Tek kada su se njegova najcrnja strahovanja ostvarila, mogao je da odahne i spava.

Slično Rubaševu, građanska javnost u Srbiji može da odahne i prestane da strahuje da će režim uništiti najvažniju nezavisnu instituciju u Srbiji jer se to zapravo već dogodilo.

Zašto smatram da je institucija Zaštitnika građana zapravo već uništena? Ovo pitanje zahteva podrobnije objašnjenje.

U zadnjih par decenija institucija ombudsmana, koja, kao što je opšte poznato, potiče iz skandinavskih država, doživela je ekspanziju kao deo šireg obrasca tzv. Nacionalnih institucija za zaštitu ljudskih prava (NHRI). NHRI je zajednički naziv za institucije na nacionalnom nivou koje imaju za cilj pre svega promociju i zaštitu prava građana, i pored ombudsmana obuhvataju komisije za ljudska prava i slična tela. Pored svoje izvorne uloge, kontrole organa uprave i postupanja po pritužbama građana, institucija ombudsmana kao NHRI dobija niz ovlašćenja u cilju zaštite i promocije ljudskih prava. Tako on može da raspolaže pravom zakonodavne inicijative, obavlja posete ustanovama u kojima borave lica lišena slobode, štiti ranjive grupe, pa čak obavlja pojedine poslove predviđene međunarodnim ugovorima za zaštitu ljudskih prava. Osnovna ideja koja stoji iza širenja NHRI je da, pored spoljnih (države, međunarodne organizacije, međunarodni sudovi itd) i unutrašnjih aktera (civilno drustvo, tj. nevladine organizacije, mediji itd), nezavisne institucije koje su deo države, a opet ne pod kontrolom trenutne političke većine, mogu značajno doprineti stvarnom uživanju ljudskih prava formalno zajamčenih međunarodnim ugovorima. Drugim rečima, nacionalne institucije za zaštitu ljudskih prava treba da spoje dva sveta: da budu deo države i uživaju njen autoritet s jedne strane, a s druge da kontrolišu izvršnu vlast i štite prava pojedinaca.

Kako bi se olakšalo osnivanje i delovanje ovakvih institucija, usvojeni su tzv. Pariski principi, tj. preporuke koje predviđaju niz uslova (osnivanje, način rada, sastav, samostalnost, nadležnosti, finansijska nezavisnost itd) koje jedna takva nacionalna institucija treba da ispuni kako bi se smatrala legitimnom i kredibilnom da obavlja poslove koji su joj povereni. Usklađenost konkretne nacionalne institucije sa Pariskim principima ocenjuje međunarodna asocijacija NHRI – Međunarodni koordinacioni komitet nacionalnih institucija za unapređenje i zaštitu ljudskih prava. Potpuno ispunjenje ovih uslova se označava A statusom, delimično B, dok je status C nezadovoljavajući.

Međutim, čak iako je A status dodeljen određenoj nacionalnoj instituciji, to ne mora da znači da je ona zaista delotvorna i obrnuto, B status ne znači uvek da je u pitanju nekredibilna institucija. Tako na primer ombudsmani Norveške ili Švedske imaju B status, dok recimo Ombudsman Azerbejdžana, Komesar za ljudska prava u Ruskoj federaciji ili Komisija za ljudska prava u Nigeriji imaju A status.[2] Drugim rečima, iako usklađenost sa Pariskim načelima stvara osnovne pretpostavke za delotvornost, ona je ne garantuje.

Prema tome, Pariskim načelima treba dodati još dva suštinska uslova. Prvo, ne može se dovoljno naglasiti važnost konkretne ličnosti izabrane da obavlja poslove ombudsmana. To mora biti osoba od integriteta koja u prvi plan zaista stavlja interes građana i spremna je da ih brani. Drugi suštinski uslov je da država u kojoj ovakva institucija deluje bude u najboljem slučaju stabilna demokratija sa jakim institucijama i tradicijom vladavine prava, a u najgorem makar pristojna autokratska država u kojoj se drugačije mišljenja toleriše, politički protivnici nisu izloženi progonu, a sami državni organi se kategorički ne protive mogućnosti da budu kontrolisani. Ovakva država predstavlja minimum u kojem ombudsman koji je ispunio prethodne uslove može da ima kakav takav uticaj.

Instituciji zaštitnika građana Republike Srbije dodeljen je A status, na njenom čelu je osoba od integriteta, ali vlast je progonom upravo te osobe pokazala da je prevazišla sve granice pristojnosti. Budući da snaga Zaštitnika građana leži u saradnji, a ne u konfrontaciji, iluzorno je očekivati da posle neprekidnog blaćenja i otvorenih insinuacija da je čovek na čelu te institucije zapravo ubica, koji samo sticajem okolnosti ne može biti kažnjen, bilo koji državni organ sarađuje sa ombudsmanom, kako u kontroli tako i u ispunjenju preporuka. Zaštitnik građana, doduše, može nastaviti da javno kritikuje one organe koji odbijaju saradnju ili da vrši posrednu kontrolu, ali time se njegove aktivnosti svode na one nevladinih organizacija. U tom smislu je sama institucija, ako ne urušena ono bar sasvim izolovana i onemogućena da obavlja svoj mandat.

U Mraku u podne Rubašev je zaspao iako je znao da najgore tek sledi. Građani Srbije bi to takođe morali znati.

Peščanik.net, 07.05.2015.

Srodni linkovi:

Saša Ilić – Parodija SKOJ-a

Nadežda Milenković – Neka igre počnu!

Vesna Pešić – Preko crte

Dejan Ilić – Koja istina?

Mijat Lakićević – No pasaran

Miroslav Hadžić – Javno satiranje

Mario Reljanović – Zaštita za Zaštitnika

Nadežda Milenković – Zapeta, kao zapeta puška

Tatjana Paunović – Dan mrmota

VIDEO – Državni neprijatelj br. 1

Rastislav Dinić – Koliko koštaju jednaka prava

Mijat Lakićević: Kud plovi ovaj brod – Godinu dana Vlade

Vesna Pešić – Ombudsman na kori od banane

Dejan Ilić – Laž urla Srbijom

Miša Brkić – Moć birokratije

Saša Đorđević – Dvostruki standardi

VIDEO – Topli zec za ombudsmana