Zove Svetlana Lukić, kaže da se približava Sretenje i da mora da se piše. A Lukić se ne odbija. Pa kako sad? Prevrćem, čitam, gledam… Ima li ičeg što još nisam rekla o toj temi? Na žalost, nemam ništa novo da kažem o tih 216 godina od Prvog srpskog ustanka i o 185 godina od prvog srpskog, Sretenjskog ustava. Ništa se nije desilo što bi me nateralo na preispitivanje svega što sam do sada toliko puta rekla i napisala, ništa što iskače iz dubinskih kontinuiteta i diskontinuiteta srpske istorije… Naprotiv, slobodni pad se nastavlja i, kao što to i u fizici biva – dobija ubrzanje.
Pa „su čim ću sad pred“ Lukić? Znam da ona uvek kaže da neke stvari treba stalno ponavljati, da nikad nije dosta podataka, činjenica, objašnjenja. Ali, sramota me je da se pravim da govorim nešto novo, kada će se videti da se ponavljam. Zato sam odlučila da je bolje da se autocitiram nego da se autoplagiram. Evo šta sam rekla u jednoj emisiji Peščanika: „Uvek su otvorena sva pitanja budućnosti – da li ćemo u Evropu ili nećemo u Evropu? Da li ćemo demokratiju ili nećemo demokratiju? Da li ćemo u teokratiju ili nećemo u teokratiju? Da li ćemo u reforme ili ćemo u neki sistem koji više nigde ne postoji? Da li ćemo s Kosovom ili ćemo bez Kosova? Ako vi osećate da nemate vremena krajem 19. veka, a to isto osećate i krajem 20. veka, ti vaši problemi su se degenerisali, dok je svet otišao dalje“.
To je bila emisija iz 2004. godine. Prošlo je, znači, 16 godina od kad sam se to pitala. I nemam šta tu da dodam. Zato i nema novog teksta za Lukić ovog Sretenja. Ima samo – što bi rekao Vuk Karadžić – isto to, samo malo drugačije. Odnosno, pitanja su ista, sva su i dalje na stolu, otvorenija nego ikad. A nedvosmislenih odgovora ni od kuda.
Na primer: da li ćemo u Evropu ili nećemo u Evropu? Da li ćemo s Kosovom ili ćemo bez Kosova? Nije da se odgovori uopšte nisu menjali. Menjali su se, ne mogu da kažem. Evo, na primer: Tadić je imao politiku „I Kosovo i Evropa“, što nije išlo niti može da ide. Današnji režim je kao dušom i srcem za Evropu, a kao jeste i za rešenje pitanja Kosova. Jedino što se ni sa pristupanjem EU ni sa rešenjem pitanja Kosova ništa nije desilo evo već osam godina od kad je Vučić na vlasti. Niti će. Eto to je novost, to je ono „samo malo drugačije“. Dakle, od „I Evropa i Kosovo“ stiglo se do ni Evropa, ni Kosovo. Vidite da se promenilo.
Da li ćemo demokratiju ili nećemo demokratiju? Hmmmm… E, to se zaista promenilo. To pitanje je za sada rešeno: nećemo demokratiju. I to ne samo zato što je Aleksandar Vučić zaposeo ceo politički prostor, „kidnapovao institucije“, obesmislio političku utakmicu, „uhapsio medije“. Ne zato. Nego zato što smo mu mi to dozvolili. Zato što nam nije smetalo kad je on to počeo da radi, jer nismo svi izašli na ulice, jer nismo jasno viknuli – ne može! I sad kad se sve to već dogodilo otpor je minimalan. A problem nije ni samo u tome što nema masovne pobune. Problem je daleko dublji, što postaje vidljivo ako se pogleda politička ponuda, ponuda ideja, koncepata, strategija. Nije za sve ovo vreme došlo do artikulisanja zaista novih programa koji bi pokazali pluralnost društva. Dominira neki bajati, genetski propao nacionalizam, koji posle tolikih poraza ne zna više gde udara. A možda i zna – u samog sebe, u samu Srbiju!
Ono što sam 2004. godine rekla o teokratiji danas je dobilo neočekivan nastavak. Sećam da me je tada nešto štrecnulo, jer nekako to pitanje teokratije tada nije baš bilo u prvom planu. Ali, zato sada jeste. Tako da smo tu zaista vidno napredovali, ako znate šta hoću da kažem. Zahvaljujući zakonu o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori pokrenuta je do sada neviđena, nazovimo je, verska energija. Tačnije, probudio se verski aspekt nacionalizma. To bi značilo da je sekularni nacionalizam bio prvi stadijum, a verski mu dođe naredni. Kako smo se sada tu našli? Ova pojava će sigurno još dugo intrigirati istraživače, ali mislim da je danas jasno da i nacionalizam truli. Posle svih poraza on mora da pređe u narednu fazu, slabost da pretvori u radikalizam. Postaje ono što se nekada zvalo „srdita nemoć“.
Moram da kažem da se i s odgovorom na pitanje „da li ćemo u reforme ili u neki sistem koji nigde više ne postoji“ napredovalo. Odnosno, pokazalo se da je to što sam upotrebila termin sistem bio izraz mog optimizma i naivnosti. Svaka je vlast ovde započinjala velikom pričom o sistemskim reformama. I niko nije stigao ni do pitanja od čega početi, a kamoli do plana reformi. I onda se svaki put uspostavi ono što je neko odavno nazvao sistem bez sistema, odnosno jedan poseban način funkcionisanja u kome je poenta da se do sistema nikada ne dođe. Sistem bi nametnuo pravila, procedure, pa ne daj boze, i pravnu državu, sve ono što ovde nijednoj političkoj generaciji nikada nije odgovaralo. Zato je bila naivna moja ideja da će ovde nastati sistem koji nigde drugde ne postoji. Sada je ispravljam i kažem: biće nešto što ne postoji, ali neće biti sistem. Ostaće rasulo koje tolikima prija.
E, sad o onom mestu gde sam rekla „osećate da nemate vremena“. Mislim da se to osećanje izgubilo. Naime, to je bio veoma raširen stres u 19. veku. To su ponavljali i konzervativci i socijalisti, bila je ta nervoza, bili su i razni predlozi kako da se doskoči zaostajanju. Predlagana je oktroisana modernizacija „odozgo“, „preskakanja faza istorije“, njeno nasilno ubrzanje. Stalno se izračunavalo koliko kasnimo za Evropom i pravljeni su planovi kako to nadoknaditi. Prva polovina 20. veka nije bila baš uspešna, ali je zato druga polovina zemlju dovela do toga da smo, po klasifikaciji MMF-a, bili srednje razvijena zemlja. Krah koji je nastupio 90-ih vratio nas je na nivo zemlje u razvoju, odakle se nismo pomerili evo već trideset godina. A svet je otišao daleko. Priče o zakašnjenju više skoro i da nema. Kao da su svi prihvatili da je razvijeni svet nedostižan.
I, na kraju, o onome da su se „problemi degenerisali, dok je svet otišao dalje“. Tome baš nemam šta da dodam. Svet jeste otišao dalje. Ne baš u srećnom pravcu, ali se zaista promenio. A naši problemi su se degenerisali. Proces truljenja ne može da se zaustavi, zamrzne. Ne može se ostati na istom stepenu raspadanja. Ako propustite da reagujete na izazove onda kada se prvi put pojave, da odgovorite na pitanja onda kada se postave, kontekst će sledeći put biti sasvim drugačiji. Tako da i kada dođete do nekog odgovora on više neće važiti. Ostajete raskoračeni, u sukobu s realnošću. Tačnije, izvan nje. Nemoć se samo produbljuje, a frustracija raste.
Pitate se kako smo to sve uspeli? Pa nije bilo lako. Trebalo je skoro svaki put loše proceniti situaciju, samoizolovati se, izabrati pogrešne saveznike, terati inat velikim silama, zalupiti vrata kad ih treba otvoriti, podržati pogrešnu stranu, uraditi nešto kad nije trebalo, ne uraditi ništa onda kad je trebalo. Kako se dovedete do toga da su sva rešenja koja vam preostaju loša ili da ih, čak, uopšte nema? U osnovi – jednostavno. Krenete pogrešnim putem. I ne samo da ne znate da se vratite nego to i ne želite. Odbijate da vidite kad ste to skrenuli i šta ste sve pogrešno uradili hitajući u ćorsokak. Tvrdite da ne treba da se osvrćete, jer taj zid na kraju slepe ulice ka kome se strmoglavljujete velikom brzinom zovete svetlom budućnošću. Kad istrajavate na neostvarivim ciljevima nužno ostaje samo dezorijentisanost u prostoru i vremenu.
Tom slučaju ni Sretenje ne može pomoći. Ne mislim na ono hrišćansko verovanje da su tog datuma ljudi prvi put sreli bebu Hrista, nego na ono narodno verovanje da se tog dana sreću zima i leto. Pa onda mečka izađe i odluči da li će ostati napolju. Uverena sam da će se mečka, ma kakav bio 15. februar ove 2020. godine, vratiti u pećinu. Tamo joj je bolje.
Eto, Lukić, to sada mislim. Srećan ti praznik!
Peščanik.net, 15.02.2020.
Srodni link: Srđan Milošević – Šta je nama Sretenje?
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Dubravka Stojanović (see all)
- Posthumni život Ustava iz 1974. - 23/02/2024
- Prošlost dolazi - 30/11/2023
- Prošlost dolazi, 2. deo - 24/11/2023
