Dobrome delu stanovnika Evrope i Severne Amerike, kao i delova Bliskog Istoka, može se desiti da veći deo ove zime provedu na ulicama, u demonstracijama. Kao važan vid izražavanja mišljenja naroda, ulični protesti i akcije računaju sa vidljivošću, koju garantuju mediji, sa saradnjom i konfliktom među insitucijama i demonstranata, i zbog svega toga predstavljaju specifičan oblik političke borbe koji je rodio dvadeseti vek – u retkim dobima izmedju ratova. I mogućni su samo u gradovima.

Urbani protest je nastao u antičkome Rimu, i bio je osnova svakog sporazumevanja o raspodeli političke moći između plebsa i patricija tokom rimske republike, dok je carstvo manipulisalo sa gomilom na mnogo nižem nivou – nivou hrane i preživljavanja. Upotreba gradskih masa je dugo u evropskoj istoriji bila samo nasilje, posebno linčovanje neželjenih pojedinaca ili grupa. Bacanje kroz prozor (defenestracija), otkrivanje i predavanje skrivenih oružanim silama, zahtevanje smrtne kazne i zastrašivanje gradskih institucija – to je nekako skoro čitav repertoar, koji je oličen u završnom prazniku ulične mase u francuskoj revoluciji. Posle nje se stvari bitno menjaju. Gradski narod je postao svestan svoje političke moći, i započeo je – a neke i uspešno sproveo – nove revolucije. Gradski protesti dvadesetoga veka zato imaju upisane uspomene na “proleće naroda” 1848, Parisku komunu, Oktobarsku revoluciju, proteste za dobijanje ženskog glasačkog prava i druge uspešne ulične pokrete sa velikim posledicama. U dvadesetome veku, ulični protest postaje globalno sredstvo svih ugroženih. Nenasilni i mirovni sadržaj, koji u velikoj meri dugujemo Gandhiju, doveo je i do najmanje krvave u istoriji uličnih revolucija, one studentske i globalne, sredinom šezdesetih godina i nadalje, posebno 1968, po kojoj revoluciju i zovemo. Naš globalni način ponašanja (vođenje ljubavi, vaspitanje dece, odeća, način ishrane, stanovanja, moda, stereotipi građanskog razmišljanja) se radikalno promenio i oblikovao sa ovom revolucijom, koja je tek na duge staze donela i političke promene. Potencijal ovakve promene društva, koja počinje u gradovima, tek se otvara pred nama, možda kao veoma bliska budućnost. Zato je potrebno brzo učiti i što pre razumeti kakve su sve mogućnosti uličnoga protesta. Nažalost, dobre prakse se zaboravljaju bez vežbe. Dobar primer je, recimo, pokret na Vol Stritu. Premda je dobar deo američke kulture šezdesetih i sedamdesetih godina bio obeležen masovnim protestima, pre svega u gradovima i na kampusima, premda je postao deo kulture (filmovi, TV, literatura) kao i potrošačke ponude odnosno komoditeta, samo dvadesetak godina pauze je prouzročilo zaborav tehnike uličnih protesta – ako izuzmemo Seattle, kao maestralni i usamljenin dokaz međunarodne ulične saradnje. Pobunjenici na donjem Menhetnu postepeno preuzimaju bolje planirane aktivnosti, ali su još uvek žrtve uglednih posetilaca, koji ih koriste za sopstveni imidž i profit: da je Slavoj Žižek došao sa staračkim banalnostima tipa “šta ćete raditi posle karnevala” na neke demonstracije 1968, čak i u nekadašnjoj Jugoslaviji, izviždali bi ga i oterali.

I gde se može učiti? U Parizu, gde i gradske vlasti imaju precizno planirane poslove kada dođe do protesta (u proseku dva puta nedeljno): manje u Londonu, više u Berlinu, ponajviše u Atini. Tamo ulične aktivnosti, od jeseni 1973. i studentskog pokušaja rušenja vojne diktature, nikada nisu prestale. Sredinom osamdesetih, tamo sam videla sa kakvom brzinom i organizovanošću grad reaguje: mladu komunističku aktivistkinju, koja je delila letke u fabričkom dvorištu, pritisnuo je uz zid i ubio šofer fabričkog autobusa, na zapovest vlasnika fabrike. To se desilo u udaljenom predgrađu, u gradu koji je tada imao nešto više od četiri miliona stanovnika, bez interneta i mobilnih telefona. Za jedan sat, na ulicama u centru je bilo milion ljudi, sa transparentima, njenim fotografijama, sa redarima sa trakama na rukavima, savršeno organizovanih i raspoređenih po četama. Policija nije imala nikakvog razloga da reaguje, demonstracije su bile potpuno mirne. Druga važna tradicija uličnih demonstracija dolazi iz Južne Koreje, one države koja je umesto karikaturalnog totalitarizma obeleženog “džučeom” i preteće masovne gladi Severne Koreje, imala “zapadnu demokratiju”, obeleženu diktaturama i očajem kapitalizma. U jednoj od tih diktatura, 1987, ubijen je tokom torture student Seulskog univerziteta. Počele su dugotrajne demonstracije koje su trajale mesecima, sa konačnim rušenjem diktature. Korejski studenti su smislili čitav niz strateških pokreta, trikova i postupaka koje je i danas vredno proučavati. Deo njihovih uzora potiče opet od japanskog antinuklearnog pokreta. Za korejske proteste je bitno to što su, kao dobra urbana predstava, odlično izgledali, što su se učesnici ozbiljno pripremali, vežbali, učili, da bi uspešno naterali državu i ceo svet da ih čuje. Protesti “performativnog” tipa, u kojima učesnici izražavaju ne samo određene političke zahteve, nego i potrebu za drugačijom kulturom, viđeni su na beogradskim ulicama u najljućim zimskim mesecima 1996-97. Za takav “pokretni praznik” potrebna je i saradnja građana koji nisu na ulicama, već potpomažu sa prozora i balkona, i daju demonstrantima pribežište i pomoć od policije.

Rezultati uličnih demonstracija mogu biti uspešni, mogu propasti “iznutra” u nekontrolisanom nasilju i gubljenju ciljeva, mogu završiti u pokolju, što se nije retko dešavalo. Primera radi, izmedju 10.000 i 50.000 ljudi je ubijeno, uglavnom streljano, u Parizu 1871, posle pada komune. Ukratko, ulične pobune mogu biti isto onoliko uspešne koliko i zvanična politika. Postaju neophodne kada građani, bar oni još budni, uvide da su neke politike naprosto beznadežno neuspešne i da ih užasno nerviraju. U pozadini je želja koju savremena politika nikako ne priznaje, želja za neposrednim učešćem u demokratiji. Često definisana, premišljena i osuđivana kao anarhizam, ova se želja ne može svesti na jedan politički projekt ili pravac razmišljanja o društvu: njegov upis u “antropološki potpis” čoveka je mnogo dublji. Grad, koji je stvorio ljudsku vrstu kakvu poznajemo, je logično jedino mogućno prizorište ovakve želje. Zato veličina grada, čak i današnjih multimilionskih čudovišta naseljavanja, nije zapravo bitna. Što se ostalih tiče, doći će u grad, kada nešto hoće da kažu.

Dosadna pouka iz uličnih protesta jeste – da zahtevaju učenje. Za utehu, ne ni dugotrajno, a još manje dosadno po sebi. Između besmislenog navijačkog nasilja, koje je vežba za nasilje “višeg”, ideološki i politički usmerenog tipa, pa do fleš-mob zabave, osmišljeni ulični protest može izabrati stotine metoda postavljanja pitanja sugrađanima i čitavome društvu. Dovoljno je već da se, kada ih vidimo, upitamo šta to rade službeni predstavnici vlasti, i zašto ih toliko vređa mogućnost sporazumevanja sa “ulicom”: sam termin dobija pogrdno značenje kada ga izgovara neko ko krade autoritet. Volimo ulice, dakle, jer ispod njih je, kao što kaže stara parola iz pariske pobune 1968, plaža.

Peščanik.net, 06.11.2011.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.