Milena Dravić u filmu Dušana Makavejeva “WR – Misterija organizma” (1971)
Premijer Aleksandar Vučić se opet povukao pred zahtevima srpske intelektualne elite. Prvi put se to desilo pre mesec-dva kada je odustao od prodaje Telekoma, a pre neki dan ponovo, kada je odustao od ukidanja nacionalnih penzija. Na jednom nedavnom skupu (Liberalne komunikacije 2016) profesorka ekonomije Danica Popović je, kada se razgovor dotakao reformi u Srbiji i, sasvim konkretno, privatizacije „nacionalne telekomunikacione kompanije“, kao kontraargument opravda(va)nju Vučićevog postupka, istakla primer Margaret Tačer, koja je uprkos velikom i unisonom otporu engleske intelektualne elite sprovela mnoge teške i bolne mere. Nisam tada rekao, jer se nisam setio, pa ću iskoristiti ovu priliku da kažem da bi premijer Srbije mogao efektno da se odbrani parafrazom čuvene Pašićeve rečenice: „kakvi ste mi vi Englezi, takva sam ja Tačerka“.
Tako je naš AV, rečenicom koja preti da postane slavna poput Pašićeve: „više vredi jedna Milena Dravić, nego 30-40 grešaka prethodnih vlada“ jednim udarcem ubio dve muve. S jedne strane, pustio je niz vodu ionako neomiljenog ministra kulture (što bi trebalo da imaju u vidu svi koji misle da ubuduće s Vučićem tikve sade), a sa druge, za male pare je (pri)kupio još neki poen u predizbornoj kampanji koja zvanično još nije počela, ali već uveliko traje. Kulturna elita je dobila iluziju da je uvažavana (jer ma koliko voli da izgleda uzvišena, u stvari je vrlo prizemna), što Vučića ne mora ništa da košta, jer konkurs za dodelu nacionalnih penzije više nikad ne mora da raspiše (kao što to i nije radio poslednje dve godine). Mada bi, naravno, bilo daleko bolje, i načelno i praktično, da su nacionalne penzije zakonom ukinute. Ljubomir Živkov je, recimo, tome u prilog više puta iznosio obilje ubedljivih argumenata (a i sam sam, da se pohvalim, nešto slično pisao) pa to nema smisla ovde ponavljati. Što ne znači da bi bilo manje para za kulturu, naprotiv.
Ali, „tenzije oko penzije“, kako je svojevremeno ovu temu naslovio Ekonomist magazin, pokazale su da kulturna javnost uopšte nije svesna koliko je Srbija u teškom stanju. Možda je tome najviše doprineo sam premijer, neprekidno i na sva zvona objavljujući sjajne rezultate u tzv. fiskalnoj konsolidaciji, koji su postizani i na kraju postignuti prošle godine, ali „završni račun“ srpske države, čiji su osnovni elementi ovih dana objavljeni, u stvari jasno govori da je situacija daleko od dobrog.
Istina, manjak u državnoj kasi je značajno smanjen – sa oko 230 milijardi dinara (ako je nekome lakše – blizu dve milijarde evra) 2014. na 150 milijardi dinara (1,2 milijarde evra) prošle godine, ali tu se priča o dobrim stranama srpskih javnih finansija završava. Javni prihodi bili su oko 1.700 milijardi dinara (14,3 milijarde evra) što je za gotovo 100 milijardi (sasvim precizno – 96) više od plana, a 74 milijarde iznad prihoda 2014. godine. Zanimljivo je da su prihodi države porasli znatno više nego što je porastao bruto domaći proizvod: prvi za 4,5 odsto, a drugi za svega 1,8 odsto. To znači da je država iz privrede zahvatila još više nego prethodne godine.
Ipak, to nije bilo dovoljno – ni blizu, kao što je već rečeno – da se podmire svi državni troškovi. Javni rashodi iznosili su prošle godine 1.850 milijardi dinara (15,5 milijardi evra). Koliko država (u raznim svojim oblicima: republika, pokrajina Vojvodina, lokalne samouprave, zdravstvo, školstvo, socijala) uzima govori podatak da je to gotovo polovina celokupnog bruto domaćeg proizvoda (oko 4.000 milijardi dinara, tj. 33 milijarde evra).
Prošlogodišnji budžetski manjak od milijardu i 200 miliona evra dodat je ukupnom javnom dugu koji je tako, uz 800 miliona evra izgubljenih na kursnim razlikama prošle godine povećan za dve milijarde evra i na dan 31. decembra 2015. dostigao, tačnije „prestigao“ 25 milijardi evra. Srbija, dakle, još uvek troši mnogo više nego što zarađuje, neprekidno se i dalje zadužuje i, sve u svemu, živi na račun budućih generacija.
Iskreno, ne verujem da bi Milena Dravić pristala da za bilo koji honorar igra bilo kakvu ulogu u jednom takvom filmu.
Peščanik.net, 13.02.2016.
Srodni linkovi:
Ljubomir Živkov – Psalam 43 [5]
Saša Ilić – Izmišljanje nacionalnog značaja
Tamara Kaliterna – Otimačina pod starost
Nadežda Milenković – Bože, pravde
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- „Kad je teško – Čović“ - 28/09/2024
- Spiskom na spisak - 10/09/2024
- Monolog o dijalogu - 15/08/2024
