Evropska unija je dobila Nobelovu nagradu za mir? Zavađena gomila manje ili više bankrotiranih država, čiji se veliki zajednički projekat, monetarna unija, nalazi na ivici ponora? Ovo je još jedna ambiciozna odluka Nobelovog komiteta, koji bi morao malo da pripazi ako želi da se njegove odluke u budućnosti uzimaju za ozbiljno.
Nobelov komitet je hronično sklon suprotstavljanju preovlađujućem mišljenju. Prilikom dodele Nobelove nagrade za mir Baraku Obami svet se takođe sa čuđenjem pitao koliki je zapravo doprinos novog američkog predsednika svetskom miru. Mnogo toga je obećao, a u Avganistanu i dalje besni rat, dok zatvor u Gvantanamu još uvek nije zatvoren.
Međutim, na jednom drugom nivou dodela nagrade Evropskoj uniji ima smisla. To što u Evropi, među nekada zavađenim nacijama, već više od 60 godina vlada mir zasluga je procesa ujedinjenja i njegovih vizionara pokretača, Konrada Adenauera, Roberta Šumana i Žana Monea. Desilo se nešto do tada nezamislivo, države su se dobrovoljno podvrgle zajedničkom autoritetu.
Ne možemo ni da zamislimo kako bi ovaj kontinent izgledao da Francuska, Nemačka i Velika Britanija još uvek kidišu jedna na druge. To je mirovni projekat koji zaslužuje pohvalu i na koji Evropljani imaju pravo da budu ponosni.
Evropa se trudi da ovaj mir prenese i na ostatak sveta. Akteri iz Brisela neumorno potežu adute koje Evropa može da odigra u globalnim konfliktima: često se citira meka moć – soft power, koja insistira na diplomatiji, razvojnoj pomoći, jačanju civilnog društva. EU deluje kao posrednik u raspravi oko atomskog programa Irana, sve više se angažuje u izraelsko-palestinskom konfliktu, pokušava da integriše nove arapske demokratije i vodi manje ili više uspešne misije na Balkanu i rogu Afrike.
Međutim, Evropska unija ne igra vodeću ulogu u rešavanju svetskih konflikata, a tako će izgleda i ostati, barem u doglednoj budućnosti. Nisu samo gorka iskustva evrokrize pokazala da je, kada zagusti, Evropljanima nacionalna košulja bliža od evropske suknje.
Suštinske političke razlike među evropskim državama koje sada izlaze na površinu su ogromne. One se tiču ekonomske filozofije, uloge države, budućnosti države blagostanja, odbrane. Duž ovih linija pojavljuju se pukotine. Britanci se drže po strani, Francuska želi jaku državu, Nemci su se zaljubili u nedostižnu evropsku federaciju, a južna Evropa vidi sebe kao žrtvu štednjom opsednutog severa.
Državama u razvoju Latinske Amerike, Azije i Afrike, Evropa daje primer šta ne treba da urade, tako da verovatno nećemo videti neku novu regionalnu zajedničku valutu.
Thomas Kirchner, Süddeutsche Zeitung, 12.10.2012.
Izbor i prevod Miroslav Marković
Peščanik.net, 13.10.2012.
LJUBAVNA PESMA ZA EVROPU