Naša prava

Zamislite scenu koja se odvija u jednom od luksuznih stanova u Gindin kulama. Privatna nastavnica klavira, u času kada mladi sin zatvara klavir pošto je vežbao Šopena, prilazi stolu kako bi dobila svoju na crno zarađenu naknadu. Uspešni otac će uzgred primetiti, i izreći glasno, kako se to već govori po izraelskim kafeterijama: „Ovaj stan sam kupio tačno onda kada je na spratu ispod nas vežbao klavir neki ruski ili možda poljski, ne sećam se više, pijanista“. Tada će u sobu ući ćerka koja dolazi na vikend iz kasarne, a otac će je onako drugarski upitati koliko je terorista uhvatila. Ona će malo proklinjati te Arape i požuriće u kupatilo kako bi se kasnije provozala džipom koji je dobila na poklon za maturu, da se prošepuri gradom.

Nastavnica klavira će otići kući u Neve Šaret autobusom (njen suprug radi kao obezbeđenje na ulazu u otmeni restoran u ulici Berzel) i posle večere će malo gledati televizijski program (sa sinom koji ide na kurs kompjutera u mesnoj zajednici) na kanalu 9 (kanalu ruskih useljenika). Tamo će, na ruskom, intervjuisati ministra spoljnih poslova Avigdora Libermana o „našim pravima“. Njegova prostota će izazvati neprijatnost i nelagodu, posebno kod dede, koga Arapi ne uznemiravaju toliko koliko susedi mizrahim (Jevreji iz istočnih zemalja), koji su religiozni. Međutim, generalno je dobra atmosfera u stanu kada Liberman govori o „našim pravima“. Istovremeno i Eli Jišai, ministar unutrašnjih poslova, na kanalu 10 takođe govori o „našim pravima“, a na kanalu 2 Gideon Saar, ministar obrazovanja, za razliku od kolega, takođe govori o našim pravima. I ko ostaje državnom kanalu 1 nego Bogi Jaalon, ministar kapitalnih investicija koji, nećete verovati, govori o „našem pravu“, istovremeno evocirajući uspomene na vegetaciju kibuca Grofit.

Kada čovek čuje reči „naša prava“ – sve neprijatnosti doživljene tokom dana nestaju, čak se i zaova iz Harkova koja nije Jevrejka, da niko ne čuje, zaboravlja na tren. Kada čovek čuje ono „naša prava“, on u tren oka postaje vlasnik stana, iako teško plaća visoku rentu i za ovaj iznajmljeni, bar do sledećeg privatnog časa, u nekoj otmenoj četvrti kao što su Akirov kule.

A tamo, u Akirov kulama, kao i na kanalima 9, 2, 10, kao i u Gindin kulama, vole kulturu, Kamerno pozorište i jevrejsku – demokratsku državu sa „našim pravima“.

Glupa deklaracija o vernosti¹ koju je izglasala izraelska vlada nema osnovu ni u čemu stvarnom, već se oslanja na prazninu izraelskog života. Čežnja da se nađu „izraelske“ karakteristike, bilo da su to putovanja u inostranstvo, ili tv program, ili knjižare, nastojanje da se epitet „izraelsko“ proda uz svaku glupost, nije ništa drugo do velika praznina države koja nije uspela da uspostavi nikakvu normalnost pripadanja, osim kroz neprekidno stanje rata.

Izrael nije država svih svojih građana. To je već poznato. Međutim, kada kažemo da je ona država Jevreja, niko ne zna da objasni šta to znači, a da pri tom ne provocira one koji nisu Jevreji.

Nekada se provokacija sastojala u negiranju drugih. Oduševljeno su se pevale borbene pesme na hebrejskom, uključujući i one o uništavanju neprijateljskih sela. Novi rasizam Izraelcima daje pravo da ponižavaju druge. Ne samo što niste većina, kaže novi zakon Arapima, ne da smo vam samo uzeli zemlju, nego sada gubite svaku šansu da steknete državljanstvo. Vaša budućnost je ukinuta i ostaju vam dva izbora: ropstvo ili emigracija.

Jichak Leor, Haaretz, 12.10.2010.

Prevela sa hebrejskog Alma Ferhat

Peščanik.net, 14.10.2010.

IZRAEL / PALESTINA

1. U nedelju je izraelski Kneset usvojio izmene Zakona o državljanstvu koji nalaže da svi nejevreji koji budu želeli da dobiju izraelsko državljanstvo moraju da se zakunu na vernost državi i to rečima da priznaju da je Izrael država Jevreja i da je takođe demokratska država (usput se insistiranje na onom „demokratska“ izgubilo i ostalo je samo ovo „jevrejska“). Izraelska vlada na čelu sa Netanjahuom došla je na ideju da ovo priznanje zahteva i od palestinskog vođstva kao preduslov mirovnih pregovora. Palestinci su odbili ovaj zahtev, jer bi se time odrekli prava na svoju zemlju.