Toledo, pločice sa sedmokrakim svećnjacima u Jevrejskoj četvrti u znak sećanja na progone Sefarda
Foto: Peščanik

„Duboko antiizraelska gledišta sve češće nalaze podršku u progresivnim intelektualnim zajednicama. Ozbiljni i promišljeni ljudi zalažu se za aktivnosti koje su antisemitske po svojim efektima, ako ne i po svojim namerama, pa ih čak i sami preduzimaju“. Lawrence Summers, 17.9.2002.

Kad je predsednik Harvardskog univerziteta rekao da su danas kritika Izraela i pozivanje univerziteta da se distanciraju od Izraela „antisemitske aktivnosti po svojim efektima, ako ne i po namerama“, on je uveo razliku između efektivnog i intencionalnog antisemitizma koja je, u najboljem slučaju, kontroverzna. Protivoptužba glasi da je Summers na taj način zadao efektivan, ako ne i intencionalan udarac akademskoj slobodi. Mada je insistirao na tome da u njegovim napomenama nema ničeg cenzorskog, i da se on zalaže za to da se o izraelskoj politici „slobodno i uljudno raspravlja“, njegove reči su obeshrabrujuće uticale na politički diskurs. Među onim aktivnostima koje je nazvao „efektivno antisemitskim“ bili su evropski bojkoti Izraela, antiglobalizacijski skupovi na kojima je kritikovan Izrael, kao i nastojanja da se prikupi novac za organizacije „sumnjive političke provenijencije“. Na lokalnom planu, brinula ga je peticija za distanciranje od izraelske države koju su sačinili profesori MIT-a i Harvarda koji se protive tekućoj izraelskoj okupaciji i maltretiranju Palestinaca. Summers je postavio pitanje zašto je baš protiv „Izraela… među svim nacijama“ pokrenuta kampanja distanciranja, čime je sugerisao da to izdvajanje svedoči o antisemitskim namerama. I mada je rekao da neki aspekti izraelske „spoljne i odbrambene“ politike „mogu i treba da budu žestoko dovedeni u pitanje“, nije jasno kako bi to moglo da se dogodi, a da ne bude konstruisano kao antiizraelsko ponašanje, i zašto razni elementi te politike, među njima i okupacija, ne bi mogli da se dovedu u pitanje upravo kampanjom distanciranja. Reklo bi se da je poziv na distanciranje nešto veoma različito od žestokog dovođenja u pitanje, ali nam nije ponuđen kriterijum za razlikovanje između žestokog dovođenja u pitanje koje treba da bude artikulisano, i onog koje u sebi nosi „efektivnu“ energiju antisemitizma.

Summers je u pravu kad izražava zabrinutost zbog uspona antisemitizma; svaka progresivna osoba treba žestoko da se suprotstavi antisemitizmu gde god ga sretne. Čini se, međutim, da smo sad istorijski dospeli na poziciju s koje se ne može pretpostaviti da su Jevreji uvek i isključivo žrtve. Nekad to izvesno jesmo, ali nekad to izvesno nismo. Nijedna politička etika ne može poći od pretpostavke da Jevreji imaju monopol na položaj žrtve. „Žrtva“ je termin koji brzo prelazi s jednog na drugog: ona se može obrnuti iz minuta u minut i od Jevrejina kog je u autobusu ubio bombaš samoubica preći na palestinsko dete koje je ubijeno izraelskim metkom. U javnoj sferi obe vrste nasilja moraju biti uporno osuđivane u ime pravde.

Ako mislimo da će kritika izraelskog nasilja ili apel da se na izraelsku državu izvrši ekonomski pritisak kako bi promenila svoju politiku biti okvalifikovani kao „efektivno antisemitska“ aktivnost, nećemo iskazati svoje protivljenje iz straha da ne budemo nazvani delom antisemitskog projekta. Nema gore etikete za Jevrejina, koji zna da bi mu, etički i politički, bilo nepodnošljivo da se identifikuje s pozicijom antisemite. Etički okvir u kom većina progresivnih Jevreja deluje uzima oblik sledećeg pitanja: da li ćemo ćutati (i na taj način sarađivati s nelegitimno nasilnom vlasti) ili ćemo nastojati da se naš glas čuje (i svrstati se među ljude koji su učinili ono što su mogli da zaustave nasilje) čak i ako to nosi određen rizik? Današnjoj jevrejskoj kritici Izraela često se prebacuje da je neosetljiva na jevrejsko stradanje, prošlo kao i sadašnje, iako njena etika počiva upravo na iskustvu stradanja i nadi da bi nasilje moglo prestati.

Summers koristi kvalifikaciju „antisemitski“ da ućutka javnu kritiku Izraela iako se izričito distancira od cenzure. On, na primer, piše da je „jedini način borbe protiv opasnih ideja žestoko zalaganje za alternative“. Ali kako se čovek može žestoko zalagati za ideju da je izraelska okupacije surova i nepravedna, a palestinsko pravo na samoopredeljenje nužno dobro, ako iskazivanjem takvih stavova priziva optužbu za antisemitizam?

Da bismo razumeli Summersove tvrdnje, treba da zamislimo efektivni antisemitizam koji je svojstven nekim govornim činovima. Takav antisemitizam ili postupa u skladu s nekim iskazima ili ih strukturiše čak i kad to nije svesna namera onih koji te iskaze izriču. Summersovo stanovište podrazumeva da će takve iskaze drugi shvatiti kao antisemitske ili da će oni, u određenom kontekstu, biti primljeni kao antisemitski. Moramo postaviti pitanje koji to kontekst Summers ima na umu; u kom kontekstu će svaka kritika Izraela biti shvaćena kao antisemitski čin?

Možda Summers zapravo kaže da se kritika Izraela može čuti samo na jedan način, u izvesnom akustičkom okviru, te šta god bila njena meta – naselja na Zapadnoj obali, zatvaranje Bircajta i Betlejemskog univerziteta, rušenje kuća u Ramali i Dženinu ili ubijanje dece i civila – ona se može tumačiti samo kao izraz mržnje prema Jevrejima. Od nas se traži da zamislimo slušaoca koji govorniku pripisuje jednu nameru: taj i taj se javno izjasnio prtiv izraelske okupacije, a to mora značiti da taj i taj mrzi Jevreje ili je voljan da podrži one koji ih mrze. Kritici je na taj način dato skriveno značenje koje odudara od njenih eksplicitnih tvrdnji. Kritika Izraela nije ništa drugo do maska za tu mržnju ili prikriveni poziv na diskriminatorne postupke prema Jevrejima. Drugim rečima, ne možemo razumeti efektivni antisemitizam ako ne pretpostavimo intencionalni antisemitizam; pokazuje se da efektivni antisemitizam bilo koje kritike prebiva u nameri govornika koju je ovome naknadno pripisao slušalac.

Moguće je da Summers ima na umu nešto drugo, naime da će kritiku iskoristiti oni koji žele da vide ne samo uništenje Izraela već i degradaciju i obezvređivanje Jevreja uopšte. Taj rizik uvek postoji, ali kad se tvrdi da takva kritika Izraela može da se shvati samo kao kritika Jevreja, toj specifičnoj interpretaciji pripisuje se moć da monopolizuje polje recepcije. Argument protiv pripuštanja kritike Izraela u javnu sferu jeste to da ona daje materijal onima sa antisemitskim intencijama, to jest da će je oni uspešno kooptirati. I u ovom slučaju takav stav može biti efektivno antisemitski samo ako negde postoji namera da se on iskoristi za antisemitske svrhe. Ali čak i ako verujemo da se kritika Izraela uglavnom tumači kao antisemitski postupak (od Jevreja, antisemita ili ljudi koji se ne mogu opisati ni kao prvi ni kao drugi), dužnost svih nas bila bi da promenimo uslove recepcije na takav način da javnost počne da razlikuje kritiku Izraela od mržnje prema Jevrejima.

Summers je izjavio to što je izjavio kao predsednik institucije koja je simbol akademskog ugleda u Sjedinjenim Državama, i mada je tvrdio da ne govori kao predsednik univerziteta već kao „član naše zajednice“, njegov govor je dobio težinu u medijima upravo zato što iza njega stoji autoritet govornikovog položaja. Ako predsednik Harvarda saopšti javnosti da će svaku kritiku Izraela shvatiti kao antisemitsku, onda on kaže da se javni diskurs mora ograničiti na takav način da niko ne iskazuje takve stavove i da onog koji ih ipak iskaže treba videti kao osobu koja pribegava antisemitskom govoru, pa i govoru mržnje.

Ovde je važno napraviti razliku između antisemitskog govora koji, recimo, stvara neprijateljsko i preteće okruženje za jevrejske studente – rasističkog govora kojem bi univerzitetski administrator morao da se suprotstavi i da ga reguliše – i govora koji u studentu ili studentkinji izaziva nelagodu svojim kritičkim odnosom prema određenoj državi ili državnoj politici koju taj student ili studentkinja možda brane. Ovo drugo je politička debata, i ako kažemo da je Izrael poseban slučaj i da će se svaka kritika te države smatrati napadom na njene građane ili na Jevreje uopšte, onda smo to političko opredeljenje odvojili od svih drugih opredeljenja koja su otvorena za javnu debatu. Na taj način smo sproveli najžešći oblik „efektivne“ cenzure.

Nije stvar samo u neodrživosti Summersovog razlikovanja efektivnog i intencionalnog antisemitizma, već i u tome što upravo način na koji je ono artikulisano u njegovoj formulaciji proizvodi uslove u kojima se neki javni stavovi shvataju kao govor mržnje, po svojim efektima ako ne i po nameri. Summers nije rekao da je sve što Izrael čini u ime samoodbrane legitimno i da se ništa ne sme dovoditi u pitanje. Ne znam da li on odobrava izraelsku politiku, ali zamislimo, argumentacije radi, da je ne odobrava. Ne znam ni da li on ima stav prema, na primer, rušenju palestinskih domova i ubijanju dece u Dženinu, događajima koji su prošle godine privukli pažnju Ujedinjenih nacija, ali nisu istraživani zato što je Izrael odbio da otvori svoje granice istraživačkom timu. Ako on ima prigovore na te postupke i ako su oni među „spoljnopolitičkim“ pitanjima koja, po njegovom mišljenju, treba „žestoko osuditi“, njega bi onda njegova sopstvena formulacija obavezala da ne iskaže svoje neslaganje, jer on veruje da bi to bilo efektivno shvaćeno kao antisemitizam. A ako misli da je ipak moguće iskazati neslaganje, onda nam ne pokazuje na koji način treba to da učinimo da bismo izbegli optužbu za antisemitizam.

Summersova logika sugeriše da se neke aktivnosti izraelske države mogu nesmetano nastaviti uprkos javnom protestu, jer postoji bojazan da bi taj protest bio izjednačen sa antisemitizmom ili bi prosto bio antisemitizam. Naravno, moramo se suprotstavljati svim oblicima antisemitizma, ali ovde imamo ozbiljnu zbrku u vezi sa oblicima koje antisemitizam poprima. Ako se optužba za antisemitizam koristi kao odbrana Izraela po svaku cenu, onda će njena moć protiv onih koji diskriminišu Jevreje – oštećuju sinagoge po Evropi, mašu nacističkim zastavama ili podržavaju antisemitske organizacije – biti radikalno umanjena. Danas mnogi kritičari Izraela odbacuju sve optužbe za antisemitizam kao „podvalu“ pošto su se lično uverili da se one koriste kao vid cenzure političkog govora.

Summers nam ne kaže zašto su kampanje distanciranja ili drugi oblici javnog protesta antisemitski. Po njegovom mišljenju, neke forme antisemitizma se tako karakterišu naknadno, što znači da ne bi trebalo reći ili uraditi ništa što će potom neko drugi protumačiti kao antisemitski čin. Ali šta ako ti drugi greše? Ako dopustimo da se jedna forma antisemitizma naknadno definiše kao takva, šta će ostati od mogućnosti legitimnog protesta protiv države, bilo da su nosioci protesta njeni građani ili bilo ko drugi? Ako kažemo da svaki govornik koji izgovori „Izrael“ zapravo uvek misli „Jevreji“, unapred smo isključili svaku mogućnost da govornik zaista želi da kaže „Izrael“. Ako, s druge strane, pravimo razliku između antisemitizma i formi protesta protiv izraelske države (ili protiv doseljenika desničara koji ponekad deluju nezavisno od države) i priznamo da oni ponekad deluju udruženo, onda postoji verovatnoća da će postati jasno da se svetsko jevrejstvo ne poistovećuje sa izraelskom državom u njenom sadašnjem obliku i praksi, i da se Jevreji u Izraelu ne slažu nužno s državnom politikom svoje zemlje. Drugim rečima, sama mogućnost značajnog jevrejskog mirovnog pokreta zavisi od našeg održavanja produktivne i kritičke distance od države Izraela (što je i te kako spojivo s dubinskim investiranjem u njen budući tok).

Summersovo gledište kao da implicira da je kritika Izraela „antiizraelska“ u smislu da dovodi u pitanje pravo Izraela na postojanje. Kritika Izraela, međutim, nije isto što i dovođenje u pitanje egzistencije Izraela, čak i ako postoje uslovi u kojima je moguće reći da jedno vodi drugom. Dovođenje u pitanje prava Izraela na postojanje može se protumačiti kao osporavanje egzistencije Jevreja uopšte jedino ako verujemo da samo Izrael održava Jevreje u životu ili da svi Jevreji vezuju osećanje sopstvenog kontinuiteta za državu Izrael, za njene savremene ili tradicionalne forme. Mogli bismo međutim, tvrditi da oni politički entiteti koji štite pravo kritike na sopstveni račun imaju bolje izglede da opstanu nego oni koji to ne rade. Da bi kritika Izraela bila shvaćena kao dovođenje u pitanje opstanka Jevreja, morali bismo da pretpostavimo ne samo to da se „Izrael“ ne može promeniti pod uticajem legitimne kritike, već i da bi radikalnije demokratski Izrael bio loš za Jevreje. To bi dalje značilo pretpostaviti da kritika nije jevrejska vrednost, što se očigledno kosi ne samo s dugom tradicijom talmudskih rasprava, već i sa svim religijskim i kulturnim izvorima koji su vekovima bili deo jevrejskog života.

Šta ćemo s Jevrejima koji se dezidentifikuju s Izraelom ili barem s izraelskom državom? Ili s Jevrejima koji se identifikuju s Izraelom, ali ne i s nekim njegovim postupcima? Raspon je širok: oni koji ćute, ali imaju pomešana osećanja prema načinu na koji Izrael postupa; oni koji samo napola artikulišu svoje sumnje u vezi s okupacijom; oni koji se snažno protive okupaciji, ali u cionističkom okviru; oni koji smatraju da bi cionizam trebalo iznova promisliti ili čak napustiti. Jevreji mogu imati bilo koji od tih stavova, ali ih izražavati samo u porodičnom ili prijateljskom krugu; ili ih iskazati javno i onda se sresti s gnevnom recepcijom u sopstvenoj kući. Ako imamo u vidu ovu jevrejsku ambivalentnost, zar nećemo biti sumnjičavi prema svakom nastojanju da se stavi znak jednakosti između Jevreja i Izraela? Argument da su svi Jevreji iskreno odani državi Izrael nije tačan. Neki su iskreno odani sendvičima sa usoljenom govedinom ili talmudskim pričama, verskim obredima i liturgiji, uspomenama na svoju baku, ukusu boršča ili zvucima starog jidiš teatra. Druge zanimaju istorijski i kulturni arhivi iz Istočne Evrope ili holokausta ili neki oblici radničkog aktivizma, borba za građanska prava i socijalnu pravdu, dakle, stvari koje su sasvim sekularne i relativno nezavisne od pitanja Izraela.

Šta ćemo s Jevrejima kao što sam ja, koji su emocionalno vezani za državu Izrael, a kritični prema njenom današnjem obliku, i koji pozivaju na radikalno restrukturiranje njenih ekonomskih i pravnih osnova upravo zbog toga što nisu ravnodušni? Uvek je moguće reći da su se takvi Jevreji okrenuli protiv sopstvenog jevrejstva. Ali šta ako neko kritikuje Izrael u ime sopstvenog jevrejstva upravo zato što takve kritike izgledaju kao nešto što je „najbolje za Jevreje“? Zašto ne bi uvek bilo „najbolje za Jevreje“ da prigrle one oblike demokratije koji to „najbolje“ proširuju na svakog, bio on Jevrejin ili ne? Potpisala sam jednu peticiju u tom duhu, „Otvoreno pismo američkih Jevreja“, u kojoj se 3.700 američkih Jevreja suprotstavlja izraelskoj okupaciji mada to, po mom mišljenju, nije ni izbliza dovoljno: nije se tražilo ukidanje cionizma ili premeštanje obradive zemlje, ponovno promišljanje jevrejskog prava na povratak ili pravedna raspodela vode i lekova Palestincima i nije upućen poziv da se izraelska država restrukturira na radikalnijim egalitarnim osnovama. Ali to je ipak bila otvorena kritika Izraela.

Mnogi potpisnici te peticije osećali su nešto što bi se bez preterivanja moglo nazvati duševnim bolom zbog javnog zauzimanja stava protiv izraelske politike, zbog pomisli da Izrael, izvrgavajući tri i po miliona Palestinaca vojnoj okupaciji, predstavlja Jevreje na način koji oni, kao Jevreji, smatraju ne samo neprihvatljivim već i nepodnošljivim; upravo kao Jevreji oni nastoje da se ograde od te politike, da prošire jaz između izraelske države i Jevreja kako bi proizveli alternativnu viziju budućnosti. Potpisnici peticije su iskoristili demokratsko pravo da kritikuju i tražili su da SAD i druge zemlje izvrše ekonomski pritisak na Izrael, da se daju prava Palestincima kojima su inače ukinuti osnovni uslovi za samoopredeljenje, da se okonča okupacija, da se obezbedi nezavisna palestinska država ili da se postave novi, sekularni temelji izraelske države tako da jevrejstvo bude samo jedan kulturni i verski realitet, zaštićen istim zakonima koji štite i prava drugih.

Poistovećivanje Izraela s jevrejstvom zaklanja postojanje malog, ali važnog postcionističkog pokreta i Izraelu, u kom su, među ostalima, filozofi Adi Ophir i Anat Biletzki, sociolog Uri Ram, profesor Avraham Oz i pesnik Yitzhak Laor. Treba li da kažemo da su Izraelci koji kritikuju izraelsku politiku Jevreji koji mrze sami sebe ili su neosetljivi na mogućnost da kritika raspiri plamenove antisemitizma? Šta ćemo s novom organizacijom Brit Cedek u SAD, koja ima gotovo 20.000 članova i želi da ponudi kritičku alternativu Američkom izraelskom političkom odboru za akciju, koja se protivi okupaciji i zalaže za stvaranje dve države? Šta ćemo s organizacijama Jevrejski glasovi za mir, Jevreji protiv okupacije, Jevreji za mir na Bliskom istoku? Šta ćemo s Fakultetom za izraelsko-palestinski mir, s Tikunom, sa organizacijom Jevreji za rasnu i ekonomsku pravdu, sa Ženama u crnom ili, najzad, sa selom Neve Shalom-Vahat al Salam, jedinim mestom u Izraelu kojim zajednički upravljaju Jevreji i Arapi?

Šta ćemo sa izraelskom organizacijom Betselem, koja istražuje kršenje ljudskih prava na Zapadnoj obali i u Gazi, ili sa Guš Šalomom, izraelskom organizacijom koja se suprotstavlja okupaciji, ili sa Džeš Gvulom, koji predstavlja izraelske vojnike koji odbijaju da služe vojsku na okupiranim teritorijama? I šta ćemo sa Ta’ajuš, jevrejsko-arapskom koalicijom protiv politike koja vodi izolaciji, slaboj zdravstvenoj zaštiti, kućnim hapšenjima, razaranju obrazovnih institucija i nedostatku vode i hrane za Palestince?

Jevreji se ne mogu poistovetiti s cionistima niti se jevrejstvo može poistovetiti s cionizmom. Tokom 19. i 20. veka među Jevrejima su vođene debate o tome da li cionizam treba da postane temelj države, da li Jevreji mogu da polažu pravo na zemlju koju vekovima nastanjuju Palestinci, kao i o budućnosti jevrejskog političkog projekta zasnovanog na nasilnoj eksproprijaciji zemlje. Bilo je onih koji su nastojali da cionizam učine kompatibilnim s mirnom koegzistencijom sa Arapima i onih koji su ga koristili kao izgovor za vojnu agresiju i koji to i dalje čine. Bilo je onih koji su mislili, i koji i dalje misle da cionizam nije legitimna osnova za demokratsku državu u kojoj raznovrsno stanovništvo praktikuje različite religije, i da nijedna grupa ne bi smela biti isključena, na osnovu svojih etničkih ili religijskih shvatanja, ni iz jednog prava koje uživaju građani uopšte. A ima i onih koji smatraju da nasilno prisvajanje palestinske zemlje i raseljavanje 700.000 Palestinaca ne predstavljaju stabilan temelj za izgradnju države. Ipak, Izrael sad ponavlja svoj osnivački gest potiskivanjem i dehumanizacijom Palestinaca na okupiranim teritorijama. Zid koji se sada gradi mogao bi ostaviti 95.000 Palestinaca bez krova nad glavom. Ta pitanja o cionizmu moraju se postaviti u javnom domenu, a univerziteti su svakako mesto od kog možemo očekivati kritičke refleksije o cionizmu. Umesto toga, Summers i drugi od nas traže da svaki kritički pristup cionizmu tretiramo kao efektivni antisemitizam, dakle da ga isključimo iz skupa tema o kojima može postojati legitimno neslaganje.

Kad mejnstrim mediji pretpostavljaju da postoje samo dve moguće pozicije o Bliskom istoku, „proizraelska“ i „propalestinska“, oni na taj način isključuju mnoge važne distinkcije. Pretpostavlja se da su to zaokružena, homogena stanovišta koja se ne mogu preklapati: ako je neko „proizraelski“ orijentisan, onda je sve što Izrael radi ispravno, a to isto važi i za „propalestinski“ stav. Ali malo je političkih stavova koji se podudaraju s tim ekstremima. Možemo, na primer, podržavati pravo Palestinaca na samoopredeljenje, ali osuđivati napade bombaša samoubica, a ima i onih koji dele oba ta stava, ali se razlikuju u odnosu na formu koju treba da dobije samoopredeljenje. Možemo smatrati da Izrael ima pravo da postoji, ali se pitati koji je najlegitimniji i najdemokratskiji oblik njegovog postojanja. Da li je onaj koji dovodi u pitanje njegov sadašnji oblik nužno na antiizraelskoj poziciji? Ako se neko zalaže za istinski demokratsku državu Izrael-Palestinu, da li je on protiv Izraela? Ili pokušava da nađe bolji oblik za taj politički entitet, koji bi mogao obuhvatati mnoštvo mogućnosti: revidiranu verziju cionizma, postcionistički Izrael, samoopredeljenje Palestine ili prerastanje Izraela u Izrael-Palestinu, državu u kojoj bi bila uklonjena sva rasna i verska ograničenja građanskih prava.

Ironično je to što poistovećivanjem cionizma s jevrejstvom Summers zapravo usvaja omiljenu taktiku antisemita. U vreme njegovog govora učestvovala sam na paralelnoj online diskusiji u kojoj se izvestan broj pojedinaca koji su kritikovali politiku Izraela, a ponekad i cionizam, okliznuo na sličan način: ponekad su kritikovali ono što su nazivali „cionizam“, a ponekad ono što su nazivali „jevrejski“ interesi. Kad god bi se to dogodilo, bilo je prigovora i neki ljudi bi napustili grupu. Mona Baker, profesorka iz Mančestera koja je otpustila dvoje izraelskih kolega iz uredništva svog akademskog časopisa jer je smatrala da tako bojkotuje izraelske institucije, tvrdila je da je nemoguće napraviti razliku između pojedinaca i institucija. Kad je isključila te pojedince, rekla je, ona se prema njima odnosila kao prema simbolu izraelske države jer su oni bili njeni građani. Ali građani nisu isto što i države: sama mogućnost disidentstva počiva na priznavanju razlike među njima. Baker je na potonje kritike odgovorila tako što je slala mejlove na mejling listu academicsforjustice gde se žalila na „jevrejske“ medije koji vrše „pritisak“ nudeći joj da na njihovim stranicama vodi raspravu s kolegama koje je otpustila kako bi i oni izneli svoje viđenje. Odbila je to da uradi i sada se, izgleda, bori protiv „Jevreja“ koje vidi kao lobi za vršenje pritiska na ljude, lobi koji je i na nju izvršio pritisak. Moja kritika Summersovog stanovišta odnosi se i na njeno: jedno je suprotstaviti se tekućoj politici i postupcima Izraela ili postavljati kritička pitanja o cionizmu, a nešto sasvim drugo je kritikovati „Jevreje“ ili pretpostavljati da svi „Jevreji“ misle kao jedan, da svi podržavaju Izrael, da se poistovećuju sa Izraelom ili da ih Izrael predstavlja. Koliko god to bilo čudno i bolno, ne možemo prevideti da se Mona Baker i Lawrence Summers u jednoj stvari slažu: Jevreji i Izrael su za njih izjednačeni. U jednom slučaju, ta premisa radi u službi argumentacije protiv antisemitizma; u drugom, radi kao efekat samog antisemitizma. Jedan aspekt antisemitizma ili, zapravo, bilo kog oblika rasizma je to da se ceo jedan narod pogrešno i po kratkom postupku izjednačava s nekom posebnom pozicijom, gledištem ili tendencijom. Reći da svi Jevreji imaju dati stav o Izraelu ili da su adekvatno predstavljeni Izraelom, ili pak obrnuto, da svi postupci izraelske države tačno predstavljaju postupke svih Jevreja, znači pobrkati Jevreje sa Izraelom i time izvršiti antisemitsku redukciju jevrejstva.

Kad tražim da se pravi razlika između Izraela i Jevreja, pozivam da se Jevrejima i nejevrejima koji artikulišu kritiku Izraela obezbedi prostor za neslaganje; ali se, u isti mah, suprotstavljam antisemitskim redukcijama jevrejstva na izraelske interese. „Jevrejin“ nije definisan Izraelom baš kao što nije definisan antisemitizmom. „Jevrejin“ je mnogo širi od oba ta određenja i treba ga videti kao istorijski i kulturno promenljiv identitet koji nema samo jedan oblik i samo jedan cilj. Čim se napravi ta razlika, mogu se zapodenuti rasprave o cionizmu i o antisemitizmu, jer je jednako važno razumeti nasleđe cionizma i raspravljati o njegovoj budućnosti kao i suprotstavljati se antisemitizmu na svakom mestu.

Potreban nam je javni prostor u kom se može promišljeno raspravljati o tim temama i ne smemo dozvoliti da taj prostor bude definisan nekim vrstama isključivanja i cenzure. Ako niko ne može kritikovati nasilje koje vrši Izrael a da ne bude optužen za antisemitizam, onda takva optužba ograničava javno prihvatljiv domen govora i onemogućuje kritiku izraelskog nasilja. Kritičaru preti etiketa „antisemita“ kao što nekom ko kritikuje najnoviji američki rat preti etiketa „izdajnik“. Takve pretnje redefinišu granice javne sfere na taj način što postavljaju granice onog što se može reći. Tada bi iz sveta javnog diskursa bila prognana svaka kritička perspektiva i javnost bi sebe shvatala kao nekog ko ćuti kad se suoči sa očiglednim i nelegitimnim nasiljem.

London Review of Books, 21.08.2003.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 07.02.2020.