Brisel, Muzej Rene Magrita
Onako kako je zamišljena Rimskim ugovorom, a i prećutnim političkim razumevanjem kako građana i poslovnih ljudi tako i političara i intelektualaca, bilo da integraciju Evrope podržavaju ili ne, reč je o dugoročnom projektu koji bi trebalo da svakim novim integrativnim korakom učini sledeći poželjnim i ostvarljivim.
Konačni ishod bi trebalo da bude politička unija, čiji bi ustav prirodno proizašao iz liberalnog i demokratskog nasleđa Evrope i iz sve povezanije zajednice evropskih naroda i država. Sve dok politička unija nije ostvarena, Evropska unija se suočava sa problemom stabilnosti i mora da bude sposobna, ako želi da ne odustane od političke unije kao konačnog cilja, da na privredne i političke potrese odgovori dodatnom integracijom, a ne dezintegracijom.
Koliko je, dakle, Evropska unija stabilna? Svakako najveći izazovi do sada su dolazili sa finansijskim krizama. Većina ekonomista teži da istakne da je za probleme sa stabilizovanjem privrede krivo stvaranje monetarne unije, i stalno predviđaju njen raspad, dok se interes za zajedničkim novcem ne smanjuje. Posle krize iz 1992-1993, kada je propala takozvana “zmija”, što je bio sistem fiksnih kurseva vezanih za nemačku marku, došlo je do stvaranja evra, a posle krize od 2008. ne samo da ni jedna zemlja članica Evropske monetarne unije nije posegla za nacionalizacijom novca, već su baltičke zemlje učinile dodatni napor da se u novčanu uniju učlane.
Sada se EU suočava sa izbegličkom krizom, i mnogi očekuju jednu ili drugu vrstu raspada Evrope. Najpre, videće se da je sve to o evropskim vrednostima zapravo propaganda, jer je jedno propagirati ih celom svetu, a drugo pridržavati ih se kada su na iskušenju. Eto, kaže se, ovaj predsednik države članice EU kaže to i to, a ovaj predsednik vlade evropske zemlje kaže ovo i ono, dok briselske tehnokrate smišljaju jednu ili drugu glupu ideju kako da se izađe na kraj sa svim tim ljudima koji beže što od progona što od nemaštine. A jasno je šta bi trebalo uraditi: izgraditi zid i ostaviti varvare izvan njega.
I to je taj problem stabilnosti. Jedno je spoljašnji uticaj, finansijska kriza ili plima izbeglica, a drugo je unutrašnja nesloga i pretnja napuštanjem zajednice, što zajedno može da dovede do njenog raspada. Recimo, u slučaju izbegličke krize jačaju pristalice napuštanja Evropske unije u Britaniji, a većina srednjoevropskih bivših socijalističkih zemalja bi da se izuzmu iz zajedničkih obaveza prema ljudima koji traže utočište. U oba slučaja, zemlje članice moraju da odvagaju da li su im troškovi veći od koristi, što će reći da li im se više isplati članstvo u evropskoj monetarnoj uniji i u Evropskoj uniji uz eventualne troškove koje u vreme kriza donosi korišćenje evra ili prihvatanje izbeglica. A isto se može reći i za ekonomske migrante i za povećanu trgovačku ili drugu konkurenciju na zajedničkom tržištu. Zašto taj račun nije jednostavan?
Zapravo je začuđujuće da zemlje članice Evropske unije uopšte mogu da donesu neku drugu odluke a ne onu o raspadu ove zajednice na nacionalne države ili bar na nacionalne novčane jedinice. To čudi Vaclava Klausa, ali i Pola Krugmana. Ovaj drugi, recimo, ne može da objasni zašto se evro još nije raspao. A ovaj prvi ne razume zašto nacionalizam nema više pristalica pa Evropska unija, taj Sovjetski Savez u nastajanju, još uvek opstaje. Zašto je to začuđujuće?
Zato što je potrebno ceniti dugoročne posledice u odnosu na kratkoročne. Kriza, bilo koja, ide sa povećanim ili čak velikim kratkoročnim troškovima. Oni će biti uvećani ukoliko ne postoje instrumenti stabilizacije. Evropska unija je tako konstruisana da sve dok se ne okonča proces integracije, sve dok se ne oformi ustavna politička unija, tih instrumenata ova zajednica neće imati, dok će ih zemlje članice imati u sve ograničenijem obimu. Tako, recimo, nije moguće uvoditi carine, podizati zidove, voditi potpuno neograničenu fiskalnu politiku, a ulaskom u monetarnu uniju ograničava se i novčana intervencija. Što pojačava negativni uticaj, primera radi, finansijskih i izbegličkih kriza. A i mnogih drugih, bilo da su posledica spoljašnjih uticaja ili domaćih promena.
U tim uslovima je potrebno oceniti da li se nedovršena zajednica isplati više iako će kratkoročni troškovi članstva biti veći? Iz primera raspada Jugoslavije znamo da to nije jednostavan račun i, zapravo, da nije nerealno očekivati da očekivane kratkoročne dobiti budu privlačnije od onih dugoročnih. Pa, zašto je za sada u Evropskoj uniji drukčije?
Jedan razlog jeste upravo stabilnost, ne samo kratkoročna, već posebno ona dugoročna. Kratkoročan račun se može videti na primeru Jugoslavije. Post factum je jasno da je zajednička zemlja bila stabilnija od većine novonastalih država. Isto važi i za Evropsku uniju. Dugoročno posmatrano, politička unija nudi veću stabilnost od sistema nacionalnih država. Usled toga, uz nepotrebno velike troškove, EU je stabilnija u periodima kriza, finansijskih ili ovih migracionih, tako nedovršena kao što jeste od nacionalnih država ili, bolje rečeno, od sistema nacionalnih država. I tako opstaje i postepeno se dodatno integriše. No, sve se to zasniva na sposobnosti da se neprestano ispravno računaju dugoročne koristi uz kratkoročne troškove. Politički procesi u zemljama članicama, kao nekada u Jugoslaviji, ne moraju to trajno da obezbeđuju. Jer, da dugoročni interesi nadjačaju kratkoročne, u demokratskim zemljama, to ne čudi samo Krugmana i Klausa.
Novi magazin, 14.09.2015.
Peščanik.net, 14.09.2015.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
