Kako ono bi – kad uđeš u pogrešan voz, svaka sledeća stanica… znate već. U proširenim verzijama te opštepoznate mudrosti, putnik se savetuje da izađe što pre jer će kasnije povratak biti duži i skuplji. Ali, problem je ako voz ubrzava, ne zaustavlja se, a stanice samo promiču, sve brže i brže. I da stvar bude još gora, ako taj zahuktali voz nepovratno srlja u propast, ka kakvoj provaliji.
U Srbiji imamo dosta primera za ilustrovanje ove železničko-pravno-političke katastrofe. Izvesno je da se Vučić u „upravljanju kriznom situacijom“, pri čemu je „situacija“ ugrožavanje njegove vlasti, jesenas ukrcao u pogrešan voz. Sa svakom stanicom, on doliva benzin ili, da se zadržimo na železničarskim metaforama, loži ugalj u kotao i ubrzava putovanje u sopstvenu političku propast. Taman se učini da bi taj voz mogao da se zaustavi, a Vrhovni ložač se dohvati lopate. Svaki pendrek po leđima studenata i građana – po jedna lopata u kotao i dodatno ubrzanje na putu bez povratka. Srećan mu put i nek piše razglednice, pisma duga, iz Rusije, Belorusije, gde god će se na kraju zaustaviti.
Malo je veći problem kad država, zakoni, pravda, svi zajedno krenu na izlet. Taj se voz i njegovi putnici sve teže naziru u daljini. Svakodnevno dobijamo informacije o stanicama kroz koje su prošli – poslednji telegram o nezakonitom smenjivanju dekanke, sednici skupštine u Zaječaru, i tako redom, dan za danom.
Ipak, ima i pojedinačnih primera koji ulivaju nadu da nije sve otišlo dođavola. Ne mislim, naravno, na bilo kakve znake nade da će se voz zaustaviti i krenuti nazad. Pa da ćemo svečano dočekati pravnu državu na železničkoj stanici (da ne elaboriram na kojoj i kakvoj). Niti mislim da zaustavljanje kompletnog železničkog saobraćaja, što smo već dva puta doživeli ove godine, a mnogi bi se kladili da ćemo i treći put u petak (i opet će, i opet će…). Ne mislim ni na one pojedince koji u sistemu, u tužilaštvu, sudovima, pokušavaju da pridrže još neki zid koji kakvim čudom stoji usred ruševine, da ne možemo baš da kažemo da nije ostao kamen na kamenu.
Zapravo sam, da se razgolitim, ciničan. Jer i reč je o jednom primeru ciničnog poštovanja zakona.
Transparentnost Srbija tražila je od ministarstava podatke o tome da li su imali zabeležene slučajeve lobiranja. Gotovo svi, sem jednog koje je imalo jedan slučaj lobiranja, odgovorili su da nisu, a Ministarstvo sporta u odgovoru na zahtev upućen po Zakonu o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja zatražilo je da se zahtev dopuni. Imali smo ranije, od raznih organa koji žele da izbegnu da pruže informacije, kada tražimo određeni dokument, odgovor da moramo da dopunimo zahtev tako što ćemo precizirati koju konkretnu informaciju iz tog dokumenta tražimo. Što, naravno, ne možemo znati dok dokument ne dobijemo. Ovde, pak, nije reč o takvoj opstrukciji. Tražila se dopuna – ovlašćenje da koleginica potpisana ispod zahteva upućenog u ime Transparentnosti, na memorandumu Transparentnosti, može da to čini u ime Transparentnosti. Ukrstili su pravnici u Ministarstvu sporta Zakon o SPI sa Zakonom o upravnom postupku, pa pregledali u registrima Agencije za privredne registre ko je ovlašćen da zastupa TS i utvrdili da se zahtev ima dopuniti u propisanom roku. Možda se neko lažno predstavlja, ukrao memorandum TS, pa sad hoće da zloupotrebi podatak da li je bilo lobiranja u Ministarstvu sporta. Oprez nikad na odmet, setite se samo šta se Andreju Vučiću desilo, kakvu bedu zamalo da mu navuku na vrat, kad je izgubio ličnu kartu.
Pravo je pravo, da ne rizikujemo šta bi Poverenik rekao na ovo. A šta tek Upravni sud koji jedva čeka da odbaci tužbu – svojevremeno su odbacivali jer uz tužbu zbog neodgovaranja na zahtev nije dostavljena potvrda organa da je primio zahtev. Drugim rečima – odgovor organa koji je odlučan da ne odgovori.
Elem, posle nekoliko dana konsultacija, dogovaranja, izrade ovlašćenja, dostavi im koleginica traženu dopunu, a od njih stiže odgovor: iako je probijen rok za dostavljanje, Ministarstvo će biti milosrdno i neće nas uskratiti odgovora. A odgovor je – lobiranja nije bilo.
Neko je izgubio vreme na opširnu elaboraciju o Zakonu o SPI i ZUP-u, na pregledanje registara APR-a, na pisanje novog odgovora, garniranog cinizmom o rokovima i izvestio nas da nema šta da nam dostavi.
Ali, neka, samo nek je po zakonu.
A za gomile neodgovorenih zahteva upućenih raznim drugim ministarstvima i organima, za mnogo ozbiljnije i politički osetljivije stvari, to nije njihov problem. Ti zahtevi i odgovori su u poštanskom vagonu onog voza u daljini.
Peščanik.net, 04.09.2025.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Sve će to prekriti asfalt - 05/05/2026
- Umetnost primitivizma - 23/04/2026
- Sportska kampanja - 20/04/2026
