Za jedva nedelju dana Slovenija je doživela preskoke koji se mogu razumeti kao istorijski. Logično je da takvu nedelju završi kritički istoričar Božo Repe na proslavi Dražgoške bitke (9-11.1.1942), izjavom navedenom u naslovu: kao što su Nemci i kolaboracionisti nazivali partizane “banditima”, tako sadašnja vlast borce za slobodu i pravičnost naziva “zombijima”. Polje značenja je već uspostavio stariji istoričar, Jože Pirjevec, u petak, kada je na Trgu republike izjavio da su današnji pobunjenici zapravo Osvobodilna Fronta. Ali odvrtimo film od utorka.

Nezavisna Komisija za sprečavanje korupcije (KPK), koju je ustanovio parlament, objavila je svoje rezultate istraživanja, koji su se odnosili na predsednike političkih stranaka. Dva predsednika stranke, kako je utvrdila KPK, Janez Janša i Zoran Janković su počinili niz dela koja pobuđuju sumnju korupcije: Janša ne ume da objasni poreklo nekih 200.000 EUR; očito je da je stalno poslovao sa gotovinom nejasnog porekla i sa nekretninama sa preduzećima koja su radila za državu; Janković je na svoj račun dobijao novac od preduzeća koja su radila za Ljubljanu, i neka dva miliona koja on tumači kao povraćaj duga od strane svojih sinova. Možda Janšina suma ne izgleda velika, ali je izvesno dokaz sumnjivih poslova koji se vode samo kad neko ima vlast a nema morala; možda Jankovićevo objašnjenje stoji, ali on očito ne razume da je za javnog službenika najbolje da zamrzne svoj biznis dok je u službi, posebno ako ima nesposobne sinove. Reakcija Janše bila je najgore od očekivanog: diskvalifikacija članova KPK, spominjanje cena kuća starih političara, zavere na sve strane, spominjanje jednogodišnjeg sina kao “pobunjenika” kod kuće (oni na ulicama su valjda još u pelenama); vrhunac je intervju koji je dao štampanom info-trešu Slovenske novice, u kojem narativno zaokružuje položaj sebe i svojih vernika kao žrtava UDBE, rasizma, antisemitizma i galopirajućeg komunizma. Aktivisti u Mariboru, užasnuti nad tvrdoglavošću sledbenika bivšeg gradonačelnika Kanglera, koji baš neće da odu, pokucali su na vrata stanova tvrdokornih savetnika, utvrdili da na nekim adresama uopšte ne žive ti likovi, i pustili im na vratima formulaciju otkaza. Zatim su još na most nad Dravom obesili lutke na naduvavanje sa fotografijama savetnika/ca. Kako je mogućno da ove simboličke akcije sa praktičnim ciljem (razbijanje gradske “hobotnice”) i sa manjim upadom u privatno (tipa “mi smo vaši đubretari”) budu uzrok tako paranoičnoj naraciji? Pa mogućno je, jer je ona osnova Janšine popularnosti već skoro četvrt veka. Rušenje vlade, pokušaj puča, oružarske afere, bezbroj sudskih procesa, plagijat (sa nevraćanjem nagrade za isti), međunarodne afere, neodazivanje sudu, drsko i surovo kadrovsko mešetarenje, gušenje medija, neprekinuto izazivanje mržnje prema drugima, zloba, pakost, laži, laži, laži… od kojih je najnovija posebno patetična – izmislio je ličnu telefonsku podršku predsednika EU van Rompeja: to su osnove priča koje privlače neki stalni procent (15-18% po nekim procenama?) građana. Bilo bi zanimljivo dublje proučiti psihološki profil tih ljudi: zasada, samo poređenje sa sličnima, koji su u nedavnoj prošlosti bili nosioci prepoznatljivih ideja i ponašanja. Janšina partija SDS je na njegov predlog dakako odmah organizovala glasanje o podršci, na kojem se ipak našlo nekoliko crnih ovaca koje su glasale protiv, i izglasala svog vođu ponovo; mali problem je što pitanje predsednika vlade ne rešava samo njegova partija.

Konačno je u subotu na kongresu svoje stranke Pozitivna Slovenija (PS) Janković “zamrznuo” svoje predsedničko mesto – kasno i definitivno nedovoljno, jer se sumnje odnose na njegovo gradonačelničko ponašanje. Samo bi sa potpune nule mogao ponovo dobiti nešto, jer je najviše stradao njegov nedvosmisleni ugled jedinog uspešnog političkog menadžera u državi – sastavio i pogurao pobedničku koaliciju 2008, sam pobedio na izborima 2011.

Male stranke desne koalicije, koje su sramotno izigrale Jankovića posle pobede na izborima pre godinu dana, sada su se isprsile, naročito najneoliberalnija i najlobističkija – Građanska lista Gregora Viranta, koja je u trgovini dobila mesto presednika skupštine, ministra finansija i prava. Kandidni ministar finansija je izjavio kako je za sve promene, samo da mu se da još nekoliko meseci da do kraja izvede rasprodaju i uništenje nacionalne ekonomske moći… Virant je zahtevao Janšinu ostavku i nastavak iste koalicije sa drugim predsednikom vlade, pri čemu su on i Janša izmenili ultimatume u razmaku od desetak dana. Ostale male partije uglavnom ne znaju šta bi, pa daju lepe primere konfuzije – najbolji je u Novoj Sloveniji: u ovome patriotsko-porodičnom udruženju vođa poslaničke grupe glasao je protiv predloga zakona koji je skrivao samo to da nekadašnjem predsedniku Milanu Kučanu uzmu deo plate bivšeg predsednika i ostave ga na penziji, dakle sa polovinom prihoda. Desilo se da je njegov glas bio odlučujući, i Kučanu ništa nije oduzeto. Na početku se mladi poslanik pravdao time da je za pomirenje i poštovanje staraca, ali su ga onda harpije iz partije stisnule; čistku je preživeo, ponavljajući kako je uvek bio protiv Kučana (u vrtiću, osnovnoj školi?). Da li će male stranke uspeti da održe desnu koaliciju, ostaje otvoreno pitanje; Janšina osveta im u nekom obliku ne gine.

Uloga KPK je očito ključna: kada su rezultati ispitivanja imovine i ponašanja predsednika stranaka objavljeni, znalo se da će 11. januara biti “drugi sveslovenački ustanak” u Ljubljani. Svaka špekulacija o ulozi KPK bila bi besmislena, sem jedne: ovaj dokument je izvesno smanjio, ako ne i ukinuo mogućnost nasilja koje je pretilo, jer demonstracije namerno nisu bile najavljene. Dan pre demonstracija jedan od dva policijska sindikata najavio je štrajk… sutradan. Demonstracije su dakle mogle da se odvijaju u punoj sigurnosti i novom veselju, jer su karte konačno na stolu, vlada se raspada zajedno sa koalicijom: takoreći, prvi zahtevi pobune su ostvareni pre nego što je druga pobuna uopšte počela. Demonstracije su trajale od 14h do 22h, na tri lokacije i u šetnji centrom Ljubljane. Bilo je radionica izrade zombijevskih maski, pričanja bajki, pesmi, predstava, govora, izjava. Ljudi su došli sa mnogo dece, policija je delovala dekorativno, sa sve crvenim cvetovima – zabeležen je samo jedan incident. Jedan od puteva od Prešernovog trga (druge lokacije po redu) do Trga republike (završne lokacije) ide mojom ulicom: pod mojim prozorom je proticala gusta reka ljudi više od pola sata, pa sam sklona da verujem da je bilo i više od 10.000 ljudi. Bilo je sjajnih govora, najbolji je bio predstavnik Maribora Franc Trček (vredi čuti na YouTubu), čitanja pastiša poznatih pesama, novih varijanti himne, starih pesama – recimo sa relativno jednostavnim refrenom “Revolucija” (zgodno za ponavljanje), opet izvrsne koreografije, dizajna, malih koncerata – svega što združuje međunarodni pojam protestival. Na otvorenoj konferenciji za štampu su predstavnici Odbora za pravičnost i solidarnost nosili program od tri tačke: 1. Vlada 2. Mora 3. Pasti. Zvučalo je više procesualno nego utopistički. Na protestima nije bilo ni senke nacionalnog, zato je bilo mnogo artikulisanog o uključivanju svih. Pomenuti su “čefuri” (južnjaci) i ostali, partizani, homoseksualci i lezbijke, zombiji, čini mi se i golubovi (v. moj prethodni komentar u Peščaniku).

U subotu su neke stranke imale usklađivanja, najdublje su zaorali u PS. Čak i ako zaboravimo Virantovo uobičajeno guranje u prvi red, razlozi za zabrinutost su duboki. Stranke na sve načine pokušavaju da zadrže vođstvo u političkome životu, i zakon je na njihovoj strani. Početni preterani zahtevi o ukidanju cele političke elite danas zvuče razumnije, premda nisu nimalo realniji. Vreme za organizovanje novih političkih stranaka je neophodno, i najrazumnije izgleda plan o prevremenim izborima najesen. Stvari se međutim mogu još ubrzati – sledi generalni štrajk svih javnih službenika 23. januara, pa veliki sastanak u Cankarjevom domu koji organizuje Društvo slovenačkih pisaca 31. januara. Još nema najave “trećeg sveslovenačkog ustanka”…

Na simboličkoj ravni je istorijsku nedelju završio Božo Repe: u njegovom govoru je zapravo malo istorijskih referenci, a više plamteće odlučnosti današnje pobune. Svoju dozu opomene je dobio i prisutni predsednik republike Pahor, koji još uvek ne odustaje od mantre opšte saradnje bez osnove i teškog rada. Područje Dražgoške bitke sa spomeničkim kompleksom posetilo je po snegu nekih 8.000 ljudi, od toga bar četvrtina koja je hodala dobar deo prethodne noći, da bi stigla na mesto sećanja: ovaj tipični praznik starih i novih partizana i neuništivog slovenačkog planinstva dobio je potpuno novo značenje sa nastupom istoričara koji je jedan od najubedljivijih kritičkih glasova.

Nema dovoljno razloga za radovanje, još manje za osećaj pobede. Dobar pokazatelj je izraziti pesimizam komuniciranja u internetskoj grupi Odbora za pravičnost i solidarnost u subotu – pravi sadmazohizam levice. U tome smislu je klonule Božo Repe već naredni dan snabdeo neophodnim anti-deprimantima. Pa ipak, sudbinsku krizu vlade nigde tako brzo nisu na trgovima i ulicama dočekali, ni u Irskoj, ni na Islandu, ni na Mediteranu (sa svih strana). Da li je tajna u još upisanoj socijalnoj koheziji, koja nije izašla iz sećanja? Je li u toj upisanoj socijalnoj koheziji i uverenje o jednakosti, koje je negde visilo po osnovnim naracijama u socijalizmu? Da li je možda reč o želji da se popravi ono što je kao mračni talas došlo sa samostalnošću, a nikada nije bilo ozbiljno popravljeno, premda je bilo ozbiljno kritikovano? Prisustvo svih generacija, i posebno onih kojima je početkom 90′ oduzeto sve što su mislili i radili u cvetnim 80′, govorilo bi u prilog i ovoj zadnjoj primedbi. I to poslednje bi mi lično najviše odgovaralo, jer ukida sumnju o nedotupavnoj nostalgiji, i vraća dobro treniranome razumu.

Peščanik.net, 14.01.2013.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)