Ovo su ozbiljna vremena. Zapad i Rusija su proslavili pobedu nad nacističkom Nemačkom osmog i devetog. Ovde u Nemačkoj se ti datumi zvanično obeležavaju kao „dani oslobođenja“. Ove godine su oružane snage Saveznika (sa jednom jedinicom iz Poljske) marširale u pobedničkoj paradi. Angela Merkel je stajala odmah do Putina na Crvenom trgu. Njeno prisustvo je potvrdilo duh „nove“ Nemačke: posleratne generacije nisu zaboravile da je i njih oslobodila Ruska vojska – i da je Crvena armija tu pretrpela najveće gubitke.
Kancelarka je doputovala iz Brisela, gde je, u potpuno drugoj ulozi, bila svedok jednog sasvim drugačijeg poraza. Fotografija sa te konferencije za novinare, kada su predsednici evropskih vlada objavili zajedničku odluku da će pomoći posrnulom evru, odaje razdražljivost, ali ne „nove“, već današnje Nemačke. Ova sumorna fotografija otkriva ledena lica Merkelove i Nikolasa Sarkozija – dva umorna lidera koja jedno drugom nemaju više šta da kažu. Da li će ova slika ostati zabeležena kao ikonografsko svedočenje o smrti jedne vizije koja je više od pola veka oblikovala posleratnu evropsku istoriju?
Merkelova je u Moskvi stajala u senci tradicije stare Federalne republike. Ali je 8. maja u Briselu za sobom imala nekoliko nedelja napornog lobiranja za nacionalne interese ekonomskog motora Evropske unije. Pozivajući se na nemačku fiskalnu disciplinu sprečila je blagovremenu intervenciju EU, koja je želela da podrži Grčku protiv spekulacija usmerenih na izazivanje državnog bankrota. Neefikasno objavljivanje planova sprečilo je koordiniranu preventivnu akciju – pod pogrešnom pretpostavkom da je Grčka izolovani slučaj.
Kancelarka je popustila tek nakon nedavnog pada berze, a njen otpor je slomljen kolektivnom psihološkom masažom koju su sproveli predsednici SAD, MMF i Evropske centralne banke. U strahu od oružja masovnog uništenja u rukama tabloida, izgleda da je izgubila iz vida destruktivnu snagu oružja masovnog uništenja u rukama finansijskih tržišta. Nije htela ni da čuje za evrozonu, povodom koje je predsednik Evropske komisije, Hoze Manuel Barozo, nekoliko dana kasnije izjavio: ako ne želite jedinstvenu ekonomsku politiku, zaboravite na monetarnu zajednicu.
Značaj ove odluke donete 8. maja u Briselu sada postaje svima jasan. Anglicizovane metafore, kakve su sada u modi u Nemačkoj, po kojima neprestano spuštamo „spasilačke padobrane“ i pakujemo „spasilačke pakete“, ne mogu da sakriju činjenicu da će na prečac dogovorene mere za spasavanje evra imati drugačije posledice od svih ranijih sličnih postupaka. Pošto se Komisija sada zadužuje na tržištu za celu Evropsku uniju, „krizni mehanizam“ postaje „zajednički instrument“ koji menja osnovu funkcionisanja Evropske unije.
Činjenica da sada poreski obveznici u evrozoni snose zajedničku odgovornost za budžetske rizike svih država članica predstavlja promenu paradigme. Dugo potiskivani problemi izbijaju na površinu. Finansijska kriza, koja se pretvorila u krizu država, podsetila nas je na urođeni nedostatak jedne nesavršene političke zajednice. Zajedničko tržište sa delimično zajedničkom valutom preraslo je u ekonomsku zonu kontinentalnih razmera sa ogromnom populacijom, ali bez institucija na evropskom nivou, sposobnih da efikasno koordinišu ekonomsku politiku država članica.
Niko više ne može da nazove nerazumnim poziv predsednika MMF-a na formiranje „evropske ekonomske uprave“. Modeli „čvrste“ ekonomske i „disciplinovane“ budžetske politike u skladu sa zahtevima Pakta za stabilnost nisu dovoljno fleksibilni da bi se prilagodili promenljivim političkim konstelacijama. Naravno, nacionalni budžeti treba da budu izbalansirani. Ali ovde se ne radi samo o grčkom „varanju“ i španskim „zabludama o bogatstvu“, već o usklađivanju različitih nivoa ekonomskog razvoja unutar valutnog područja koje obuhvata različite nacionalne privrede. Pakt za stabilnost, koji su Francuska i Nemačka same ukinule 2005, postao je fetiš. Nametanje strožih sankcija neće biti dovoljno za ublažavanje neželjenih posledica planirane asimetrije između potpunog ekonomskog i nepotpunog političkog ujedinjenja u Evropi.
Čak i urednici ekonomske rubrike Frankfurter Allgemeine Zeitunga vide da je “Evropska unija na prekretnici”. Naravno, oni samo opisuju najgori mogući scenario, želeći da probude nostalgiju za nemačkom markom, dok povodljiva kancelarka odjednom govori o tome kako Evropljani moraju da se „čvršće povežu ekonomski i finansijski“. Ali nema ni govora o promeni kursa. Neki zamagljuju uzročno-posledičnu vezu između krize evra i bankarske krize, i za čitavu katastrofu krive nedostatak fiskalne discipline. Drugi uporno pokušavaju da svedu problem zadocnele harmonizacije nacionalnih ekonomskih politika na pitanje lošeg menadžmenta.
Evropska komisija namerava da ustanovi trajni fond za pomoć i da pregleda nacionalne budžete – čak i pre nego što oni budu predati nacionalnim parlamentima. Međutim, bilo bi suludo tvrditi da Komisija takvim mešanjem u poslove nacionalnih parlamenata ne krši sporazume i da neće dodatno oslabiti dugoročni demokratski deficit. Efikasna koordinacija ekonomskih mera mora da podrazumeva veća ovlašćenja parlamenta u Strazburu; to će takođe podstaći potrebu za boljom komunikacijom u drugim oblastima.
Zemlje evrozone idu ka situaciji u kojoj će morati da biraju između produbljivanja evropske saradnje i odustajanja od evra. Ne radi se o „međusobnoj kontroli ekonomskih mera“ (Žan-Klod Triše) već o orkestriranoj akciji. A nemačka politika je za to potpuno nepripremljena.
Nova generacija i nova ravnodušnost
Posle holokausta, bile su potrebne decenije zajedničkih napora – od Adenauera i Hajnemana, preko Branta i Helmuta Šmita, do Vajcekera i Kola – da se Federalna republika vrati među civilizovane države. Taktički i mudri genšerizam i oportunističko okretanje ka Zapadu nisu bili dovoljni. Bila je potrebna strahovito naporna promena mentaliteta čitavog naroda. Ono što je na kraju pridobilo naše evropske susede bila su, pre svega, drugačija normativna ubeđenja i liberalni stav mlade generacije koja je odrasla u Federalnoj republici. Razume se, presudnu ulogu u diplomatskim odnosima imala je i činjenica da se na ubeđenja tada aktivnih političara moglo osloniti.
Istorijski opravdano nepoverenje prema Nemcima nije moglo biti ublaženo samo njihovom očiglednom zainteresovanošću za mirno evropsko ujedinjenje. Zapadni Nemci su se, po svemu sudeći, pomirili sa podelom zemlje. Imajući u vidu svoje ranije nacionalističke ispade, bez problema su se odrekli obnavljanja suverenih prava, prihvatili su ulogu najvećeg evropskog neto davaoca, i prihvatili da po potrebi prave ustupke, koji bi se, u svakom slučaju, isplatili u Federalnoj republici. Da bi bila ubedljiva, posvećenost Nemačke je morala da dobije normativno utemeljenje.
Nova nemačka nepokolebljivost ima duboke korene. Nakon ujedinjenja, pozicija Nemačke, kao uvećane zemlje zaokupljene svojim problemima, već se promenila. Ali posle Helmuta Kola nastupile su temeljnije promene u mentalitetu. Sa izuzetkom prebrzo potrošenog Joške Fišera, od Gerharda Šredera naovamo, zemlju je vodila naizgled neambiciozna generacija, zaokupljena dnevnopolitičkim problemima sve kompleksnijeg društva. Budući svesni smanjenog prostora za političke manevre, ovi ljudi su bežali od dalekosežnih ciljeva i konstruktivnih političkih projekata, da ne govorimo o projektu evropskog ujedinjenja.
Današnje nemačke elite uživaju u povratku na normalno stanje nacionalne države. Pošto su došli do kraja „dugog puta na Zapad“, postali su osvedočene demokrate, i sada ponovo mogu da budu „kao svi ostali“. Nestala je nacionalna anksioznost, jer je narod pretrpeo i moralni poraz, dok su ljudi bili primorani na samokritiku i na brže snalaženje u postnacionalnoj konstelaciji. U globalizovanom svetu, svi moraju da nauče da u svojim pogledima obuhvataju poglede drugih, umesto da se povlače u egocentričnu kombinaciju estetizacije i maksimalnog korišćenja resursa. Jedan od političkih simptoma nestajanja želje za učenjem jesu presude Nemačkog federalnog ustavnog suda o Mastrihtu i Lisabonu, koje se čvrsto drže zastarelog dogmatskog pravnog shvatanja suverenosti. Solipsističko i normativno iscrpljeno stanje svesti ovog egoističnog džina u središtu Evrope više ne može biti garant očuvanja nestabilnog statusa quo u Evropskoj uniji.
Otupljeni osećaj za krizu
Sama po sebi, promena mentaliteta ne zahteva kritiku; ali nova ravnodušnost ima posledice na naše političko razumevanje predstojećih izazova. Ima li iko zaista želju da iz bankarske krize izvuče pouku, tako elokventno sročenu u izjavi o namerama na samitu G-20 u Londonu, pre više od godinu dana – i da se za nju bori?
Što se tiče kroćenja finansijskog kapitalizma koji se otrgao kontroli, nema sumnje o tome kakvo je raspoloženje većine stanovništva evropskih država. U jesen 2008, prvi put u istoriji kapitalizma, tržišno orijentisani globalni ekonomski sistem bio je spasen od propasti garancijama poreskih obveznika. A činjenica da kapitalizam više nije sposoban da sam sebe reprodukuje sada je usađena u svesti građana koji, kao poreski obveznici, moraju da snose odgovornost za „sistemske kvarove“.
Zahtevi stručnjaka su na stolu. Među predlozima o kojima se raspravlja jesu povećanje vlasničkog kapitala banaka, veća transparentnost aktivnosti hedž fondova, poboljšanje nadzora nad berzama i rejting agencijama, zabrana domišljatih ali ekonomski destruktivnih spekulativnih instrumenata, porez na finansijske transakcije, veći nameti bankama, razdvajanje investicionog od komercijalnog bankarstva i preventivno usitnjavanje bankarskih konglomerata koji su „preveliki da propadnu“. Mogla se primetiti izvesna nervoza na licu Jozefa Akermana, lukavog glavnog lobiste bankarske industrije, kada ga je TV voditeljka Majbrit Ilner zamolila da izabere bar neke od ovih zakonodavnih „sprava za mučenje“.
Ne kažem da bi regulisanje finansijskih tržišta išlo glatko. Za to su takođe potrebni stručni i pametni bankari. Ali dobre namere ne kvari toliko „kompleksnost tržišta“ koliko ih remeti strah i nedostatak nezavisnosti nacionalnih vlada. Kvari ih ishitreno odbijanje svake vrste međunarodne saradnje usmerene ka kreiranju političkih kapaciteta za zajedničko delovanje koje nam je potrebno – na globalnom nivou, u Evropskoj uniji i, za početak, u evrozoni. Kada je reč o spasavanju Grčke, trgovci valutom i špekulanti su naklonjeniji Akermanovom lukavom defetizmu nego mlakom pristajanju na evropski fond za pomoć Merkelove; realno gledano, oni ne veruju da su evro-države sposobne da zajedno odlučno nastupaju. Drugačije ni ne može u klubu koji najveći deo energije troši na međusobna trvenja oko toga ko će postaviti kog funkcionera – da bi na kraju na te funkcije došle najbezličnije osobe.
U vreme krize, čak i pojedinci mogu da određuju pravac istorije. Naše tužne političke elite, zaokupljene naslovima u tabloidima, ne smeju da pronalaze izgovore kako se stanovništvo protivi dubljoj evropskoj unifikaciji. Jer oni dobro znaju da javno mnjenje koje se utvrđuje anketama nije isto što i ishod javnog procesa prosuđivanja koji dovodi do oblikovanja demokratske volje. Do danas u Evropi nije bilo nijednog referenduma ili glasanja koje se na kraju nije svelo na nacionalna i stranačka pitanja. Još uvek čekamo da neka politička stranka pokrene konstruktivnu kampanju koja će informisati javno mnjenje, da ne govorimo o ograničenoj nacionalističkoj viziji levice (i pritom ne mislim samo na nemačku Partiju levice).
Uz malo političke čvrstine, kriza jedne valute može dovesti do onoga što su neki očekivali od zajedničke evropske spoljne politike, to jest, do promovisanja međunarodne svesti o zajedničkoj evropskoj sudbini.
The Nation, 09.06.2010.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 23.06.2010.
