Samoranjavanje Srbije

Prema rečima čoveka koji dobro pamti taj razgovor, lord Karington, jedan od “medijatora” u vreme izbijanja rata u bivšoj Jugoslaviji, tvrdio je da je Slobodan Milošević izuzetno opasan čovek. Budući blagonaklon prema Srbiji (kao što su pripadnici britanskog establišmenta uvek bili), Karington je pokojnom dikatatoru rekao da razume to što su Srbi zabrinuti za velike srpske manjine u Bosni i Hrvatskoj. Ali zašto Milošević insistira na tome da samo Srbija kontroliše Kosovo, kada tamo gotovo 90 odsto stanovništva čine Albanci? “Za to postoje istorijski razlozi”, hladno je odgovorio Milošević. Kada se danas osvrnemo na prošlost, vidimo da je velika šteta što nam je trebalo toliko vremena da dijagnostifikujemo patologiju tipično srpske kombinacije arogancije i samosažaljenja: ono što je njihovo, to je njihovo, a ono što je tuđe – o tome se može pregovarati.

Tu atavističku objavu mogli smo videti u paklu Sarajeva u plamenu, i sada ga ponovo vidimo u plamenu zapaljene američke ambasade u Beogradu, kao i u svetlu nekih manje dramatičnih paljevina, koje su na severu Kosova izazvali Srbi sa skijaškim maskama na glavi. Ali treba razumeti da sama “Srbija” nije izgubila ništa i da nema zašto da se žali. Sa nezavisnošću Kosova jugoslovenska ideja je konačno i potpuno mrtva, ali upravo je srpski iredentizam bio taj koji je obrisao i poslednji trag te ideje, te na njegov račun treba upisati čitav ceh.

Zaboravite sve gluposti koje ste možda čuli o tome kako je Kosovo “Jerusalim” Srbije. Na Kosovu ima lepih i drevnih srpskih i pravoslavnih građevina, ali će pre biti da je ono srpska Zapadna obala ili Gaza, s obzirom na tamošnje uzavrelo mnoštvo zatočenog i podjarmljenog stanovništva koje je, u zemlji u kojoj je rođeno, generacijama tretirano kao ljudski otpad. Bio sam tamo za vreme i nakon proterivanja srpskih snaga i tvrdim da je svako ko je ikada tamo boravio neće ni na sekund poverovati da bi ijedan Albanac ikada pristao da se potčini vlastima iz Beograda. S tim je gotovo.

Kako je sve to počelo? U stvari, nikada na međunarodnom planu nije priznato da je Kosovo deo Srbije. Bilo je priznato kao deo Jugoslavije, i kada je ta država prestala da postoji, srpske pretenzije na teritoriju Kosova su postale ništavne i prazne. Moramo sada malo pogledati istoriju.

Tokom Balkanskih ratova 1912. i 1913. godine, tada zasebna Kraljevina Srbija uspela je, sa nekoliko regionalnih saveznika, da osvoji i anektira područje bivšeg Turskog carstva na kojem je srpska vojska doživela poraz – nećete verovati – 1389. godine. (To je godina kada je Engleska s puno emocija tvrdila da polaže pravo na neka velika i lepa područja Francuske.) Srpska monarhistička i nacionalistička propaganda je slavila “oslobođenje” zemlje predaka, ali najlukaviji strani dopisnik tog vremena video je stvari na drugi način:

“Zar vas činjenice, neporecive i neopovrgljive, ne primoravaju na zaključak da Bugari u Makedoniji, Srbi u staroj Srbiji, u svom nacionalnom poduhvatu ispravljanja onih podataka u etnološkim statistikama koji nisu na njihovu korist, jednostavno uništavaju muslimansko stanovništvo u selima, gradovima i čitavim okruzima?”

Tako je Lav Trocki januara 1913. godine pisao “liberalnom” ruskom šovinističkom političaru Pavelu Miljijukovu, u otvorenom pismu namenjenom (menjševičkim) novinama Luč. Dakle, kao što vidite, arogantna ruska podrška pravoslavnom hrišćanskom etničkom čišćenju na Balkanu nije novi problem. (Naša strašljiva štampa ne voli da skreće pažnju na to kako ruska pravoslavna jerarhija sve jače podržava ruski politički banditizam pod vlašću bogobojažljivog ruskog predsednika Vladimira Putina.)

Kao što je Trocki i predvideo, taj Balkanski rat je počeo da u sebe uvlači čitavu Evropu, pa čak i čitav svet, i kada je konačno završio, Tursko i Austrougarsko carstvo su se potpuno raspali i na području na kome su se ta dva carstva borila oko granica, nastala je nova država, Jugoslavija. Možete tvrditi da je Kosovo tada postalo deo Jugoslavije na osnovu “prava” da se osvaja (drugim rečima, de facto), ali, zapravo, čak ni Srbija nije promenila svoje zakone kako bi ga od njega de jure napravila svoju pokrajinu; to, međutim, nije bilo od nekog značaja, zato što su sve buduće ugovore i sporazume potpisivali s jedne strane Jugoslavija, a sa druge ništa manje nova država, koja je sebe nazivala republikanskom Turskom. Ta dva entiteta su se usaglasila oko pravnih instrumenata kojima se priznaje suverenitet Beograda nad Kosovom, ali samo u tom smislu da priznaju Beograd kao glavni grad Jugoslavije. (O ovoj važnoj temi u vezi sa konstitucijom te države opširno u svojoj knjizi raspravlja Noel Malkolm (Noel Malcolm, Kosovo: A Short History).

Dakle, ako zanemarimo nekoliko odluka koje su donele staljinističke birokrate posle re-kreacije Jugoslavije 1945. godine, Kosovo nikada nije bilo ni tretirano niti priznato kao srpska teritorija u okviru Jugoslavije, a naročito ga nikada na takav način nisu priznavali međunarodni ugovori nezavisno od te bivše države. Čak su i te prebrze staljinističke odluke kasnije poništene. To je učinio Tito, koji je 1974. godine Kosovu dao veliku autonomiju. Važno je ne zaboraviti da je Slobodan Milošević svoju karijeru nasilja i uskogrudosti, karijeru glave srpsko-crnogorske kriminalne porodice, započeo upravo ukidanjem postojeće autonomije 1990. godine, postajući tako od komunističkog jedan nacionalistički demagog.

Do sada ste sigurno već čuli opake primedbe predstavnika ruskog i srpskog pravoslavnog pogleda na svet, primedbe koje se praktično svode na tvrdnju da ukoliko je “secesija” dopuštena, šta će onda zaustaviti svakog Roma, Čečena ili stanovnika Osetije da proglasi svoju državicu? Na to ih najpre treba upitati nije li o tome prvo trebalo da razmišljaju bosanski Srbi, i nije li trebalo da slušaju bolje savete od “realističke”, to jest kisindžerovske škole koja sada lije krokodilske suze. A zatim ih treba upitati da li znaju za neki slučaj koji bi se mogao uporediti sa Kosovom, slučaj da je neka nacionalna manjina bila toliko dugo utamničena u veštačkoj državi.

Naravno, mora se priznati da je to nevolja za Srbe, i zaista nepravda u tom smislu što predstavlja uvredu njihovog ponosa i istorije. Ali tu nepravdu su oni naneli sami sebi. Sećam se da sam na Kosovu video “naselja” koja je Miloševićev režim gradio u svom jalovom naporu da promeni demografsku sliku. Ko su bili jadni “naseljenici”? To su bili oni nesrećni srpski civili koji su živeli u Krajini, sve dok njihov neustrašivi vođa u svom osvajačkom pohodu za stvaranje “Velike Srbije” nije izazvao opštu propast i dok nisu konačno proterani sa svojih imanja i iz domova u kojima su živeli vekovima. Obećano im je da će dobiti novu zemlju na kolonizovanoj albanskoj teritoriji, a onda su opet proterani i raseljeni. Gde li su sada, pitam se. Možda među onima koji su onako glupo bacali kamenje na beogradske Mekdonaldse i žustro se zaklinjali da nikada neće zaboraviti izgubljenu slavu 1389. godine. Ili se možda ponekad i upitaju u čemu su to pogrešili.

Slate, 22.02.2008.

Prevela Aleksandra Kostić

Peščanik.net, 14.03.2008.

KOSOVO