Istočni London, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Istočni London, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Britanska premijerka Theresa May raspisala je vanredne izbore i izgubila parlamentarnu većinu za svoju Konzervativnu partiju. Ako ostane premijerka, britanski građani će izgubiti politička i ekonomska prava zagarantovana članstvom u Evropskoj uniji. Oduzimanje prava postaje njena specijalnost. Ona već godinama doprinosi normalizaciji prakse oduzimanja britanskog državljanstva i povećanju broja građana bez domovine, apatrida.

U toku svoje poslednje kampanje Theresa May je obećala da će ograničiti ili ukinuti ljudska prava koja „stoje na putu“ borbi protiv terorizma. To je uverljiva pretnja: ona je predvodnica prakse anuliranja državljanstva, pre svega u ime nacionalne bezbednosti, a ponekad i kao simboličke kazne.

Oduzimanje državljanstva je nemoralan, neefikasan postupak sa mračnom prošlošću. Tokom 20. veka rekord u tome su držale totalitarne države: samo u Sovjetskom Savezu državljanstvo je izgubio 1,5 milion ljudi.

Ali ovaj postupak nije bio rezervisan samo za nedemokratske režime. Kao što je pokazao francuski istoričar Patrick Weil, zakoni doneti u SAD početkom 20. veka doveli su do barem 140.000 slučajeva oduzimanja državljanstva. U teoriji, ti zakoni su doneti da bi sprečili ljude da prevarom dođu do državljanstva, ali u praksi su bili korišćeni za prinudnu lojalnost građana državi. Anarhistkinja i feministkinja Emma Goldman je prva Amerikanka koja je 1909. denaturalizovana iz političkih razloga.

Pre 2. svetskog rata i holokausta malo ko je brinuo zbog toga što oduzimanje državljanstva pretvara ljude u apatride i oduzima im ono što je Hannah Arendt u svojoj knjizi Izvori totalitarizma nazvala „pravom da se imaju prava“. Ali posle 1945. formulisani su novi međunarodni pravni instrumenti za smanjenje broja apatrida u svetu.

Vrhovni sud SAD je nizom izuzetno značajnih odluka praktično onemogućio vladu da od građana oduzima američko državljanstvo protiv njihove volje. Kao što je to sudija Vrhovnog suda Hugo Black objasnio 1967. godine: „U našoj zemlji suveren je narod i vlast ne može raskinuti svoju vezu s njim oduzimajući ljudima pravo građanstva.“

Pa ipak, proteklih godina su širom zapada učestali pozivi na oduzimanje državljanstva jer ga mnogi političari smatraju legitimnom antiterorističkom merom. Na primer, posle napada u Parizu u novembru 2015, tadašnji francuski predsednik François Hollande pokušao je – iako mu to nije uspelo – da u francuski ustav ubaci zakonsku odredbu o oduzimanju prava građanstva.

Međutim, Velika Britanija je otišla najdalje u tome da oduzimanja državljanstva učini rutinskom antiterorističkom merom. Prema Weilu, u periodu između 2006. i 2015. godine, Kancelarija ministra unutrašnjih poslova Velike Britanije lišila je državljanstva 53 britanska državljanina, od kojih je barem dvoje kasnije ubijeno u napadima američkih bespilotnih letelica.

Danas Britanija ima izuzetno niske kriterijume za poništavanje državljanstva: dovoljno je da ministar unutrašnjih poslova bude „ubeđen da je takvo lišavanje u interesu javnosti“. Još od 2014. on ima pravo da oduzme državljanstvo britanskim građanima – čak i ako to znači da oni time postaju apatridi – dok god postoje „razumne osnove“ za uverenje da oni mogu da ostvare pravo na državljanstvo negde drugde. Theresa May je u ulozi ministarke u periodu od 2010. do 2016. Britancima uglavnom oduzimala pravo građanstva za vreme njihovog boravka u inostranstvu i tako ih lišavala načina da se žale na odluku.

Nema sumnje da su politike oduzimanja državljanstva bile i ostale popularne; čak je i predloženu ustavnu reformu predsednika Hollandea u jednom trenutku podržalo 80 odsto francuske javnosti. To nesumnjivo ukazuje na široko rasprostranjen poriv da se nad počiniocima terorističkih dela sprovede neka vrsta kazne. Mnogi veruju da su oni već samim svojim postupcima prekršili uslove društvenog ugovora.

Ali, upravo zato kazna mora biti predmet odluke unutar sistema krivičnog pravosuđa, koje garantuje sudski postupak onako kako to vladina kancelarija, koja se drži nejasnih kriterijuma, nije u stanju. Svaki potpisnik međunarodne konvencije protiv apatridnosti bi tehnički morao da ograniči mogućnost oduzimanja državljanstva na građane koji imaju dvojno državljanstvo; ali i takav postupak bi bio diskriminatoran.

Oduzimanje državljanstva od „neuspelih građana“ koji su počinili dela terorizma je neprikladno i kao simboličan gest. Kao što je austrijski politički teoretičar Rainer Bauböck istakao, bilo bi krajnje perverzno kada bi Nemačka ili Austrija Hitlera posthumno lišile državljanstva.

Oduzimanje prava građanstva je i nepraktično. Umesto da preuzmu odgovornost za svoje građane i kazne ih za zločine koje su počinili, države poput Britanije guraju potencijalno opasne osobe u naručje drugih zemalja. A ukoliko takva osoba ima više od jednog državljanstva, to može biti okidač za trku u kojoj, kako to kaže Audrey Macklin sa Univerziteta u Torontu, „država koja stigne poslednja – dobija građanina“.

Ovo ne znači da države nikada ne treba da ograniče individualna prava u potrazi za odgovarajućom strategijom u borbi protiv terorizma. Ali druge mere – poput konfiskovanja pasoša – mnogo su efikasnije od oduzimanja državljanstva. Ono možda pruža emotivnu satisfakciju, ali visoka je cena onoga što Peter Spiro iz škole Temple Law ismeva kao „bezbednjačko pozorište“. Oduzimanje prava građanstva podriva sam koncept državljanstva jer ga formuliše kao privilegiju koja se može oduzeti bez sudskog postupka, umesto kao osnovno „pravo da se imaju prava“.

Uprkos svom agresivnom pristupu antiterorizmu, Sjedinjene Države, baš kao i Francuska i Nemačka, za sada se drže maksime bivšeg glavnog sudije Vrhovnog suda Warrena Burgera da „državljanstvo nije licenca koja ističe usled nedoličnog ponašanja“. Iako američki predsednik Donald Trump zahteva „posledice – možda gubitak državljanstva ili godinu dana zatvora!“ za one koji zapale američku zastavu, malo je verovatno da će mu se želja ispuniti.

Ipak, Trump može samo da se divi Britaniji ukoliko Theresa May – ili neko drugi na njenom mestu – nastavi da usavršava i normalizuje autoritarni pristup britanske vlade.

Istočni London, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Istočni London, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Copyright: Project Syndicate 2017

Social Europe, 21.06.2017.

Prevela Neda Radulović-Viswanatha

Peščanik.net, 24.06.2017.

TEMA – NAŠ TERORIZAM