Foto: Novosti
Foto: Novosti

Bauk reformi potresa Srbiju iz dana u dan. Nižu se državni udari, proizvode se unutrašnji neprijatelji, ukida se logika, vesti koje se plasiraju putem medija pod kontrolom Vlade postaju šifrovane, gotovo da su napisane nekim novojezikom, koji razumeju samo glasači SNS-a, čije poverenje nisu izdali još samo premijer Aleksandar Vučić i poligraf. Na primer, ‘premijerov brat Andrej Vučić’ nije premijerov brat Andrej Vučić. Ovo je rezultat istrage oko falsifikata lične karte premijerovog brata. Takve konstrukcije nisu neuobičajene u srbijanskom medijskom prostoru. Najnovija afera sa premijerovim dobrovoljnim odlaskom na poligraf rezultirala je nizom takvih zaključaka, kojima bi se mogao podičiti svaki politički triler. Zaista, nije lako premijeru Vučiću da iz takvog uzavrelog političkog ambijenta povremeno odlazi u službene posete racionalnom Zapadu, kako bi predstavio domete dubinskih reformi koje sprovodi u Srbiji.

Druga vrsta premijerovih izleta vezana je uz region, čime on pokušava da fundira liderstvo u regionalnoj saradnji. Za vreme jednog takvog izbivanja, pre mesec dana, prestala je da postoji najstarija novinska agencija u zemlji – Tanjug. Kada se premijer vratio u Beograd, upriličio je jedan od nezaboravnih dramskih nastupa, kojim je hteo da pokaže kako on nikada nije bio za gašenje te novinske agencije, ali da je ipak za sprovođenje zakona o privatizaciji medija. Za gašenje Tanjuga optužio je ministra kulture Ivana Tasovca koji je, eto, ‘podmetnuo premijerova leđa, a ne svoja’. Takođe, na listi optuženih bio je i državni sekretar u Ministarstvu kulture, zadužen za sprovođenje medijske strategije, po kojoj je do 1. novembra trebalo okončati privatizaciju 76 medija. Međutim, tek polovina medija od ovog broja dobila je nove vlasnike. Mnogi od njih završili su u rukama kontroverznih biznismena bliskih vlasti i to ispod realne vrednosti (Studio B, ‘Pančevac’ i dr.), dok je druga polovina ostala na ledu. Među njima se našla i novinska agencija Tanjug, simbol jugoslovenskog novinarstva.

Kada je 5. novembra 1943. godine u Jajcu doneta odluka o osnivanju Telegrafske agencije nove Jugoslavije, kojoj je ime dao Moša Pijade, nije se moglo naslutiti kakav će neslavni kraj ova agencija doživeti u vreme vladavine naprednjaka. Uzgred, Tanjug je jedan od retkih simbola Jugoslavije koji je prošao kroz sve transformacije i lomove države, nadživevši čak i JAT. Zloupotrebljen u vreme Miloševića, zauzdan u vreme Koštunice, došminkan u vreme Tadića, završio je u paradoksalnom državnom stanju Aleksandra Vučića. Tanjug je ugašen, ali nije prestao da postoji, bile su reči premijera kada se vratio u Beograd. Iako je već 1. novembra izbrisan iz Agencije za privredne registre, nešto čudno je počelo da se dešava sa Tanjugom. Naime, odlukom premijera Vučića da se suprotstavi Zakonu o privatizaciji medija, koji inače poštuje i sprovodi, ova umiruća agencija nastavila je da živi kao filozofska kategorija, o kojoj nijedan od stručnjaka za medije i privatizaciju nije mogao da kaže šta ona jeste. Odnosno, mogli su da se odrede prema njoj samo prateći liniju negativne ontologije, tj. da se saglase sa onim šta ona nije. Tanjug svakako više nije bio novinska agencija Srbije, ni SCG, ni SRJ, ni SFRJ, ni FNRJ, ali je zato mogao da čudesnom transformacijom postane novinska agencija SNS-a, kako bi danas mogla da glasi skraćenica za državu Aleksandra Vučića. No za takvu transformaciju neophodno je napraviti neke predradnje, koje se ne mogu postići uobičajenim procesom privatizacije. Naime, cena Tanjug bila je 350.000 eura, a to niko od SNS-ovih posednika medija nije želeo da plati. U međuvremenu se došlo na bolju ideju – kako spasiti Tanjug tako da niko ne plati ništa, a da se iluzija njegovog trajanja nastavi.

Tokom novembra, Vlada je naporno radila na ovom slučaju. Trebalo je pronaći model za spasavanje novinske agencije, a kada to obeća premijer Vučić, onda se to i dogodi. Već početkom meseca, polovina zaposlenih u Tanjugu (od njih 188) usmeno je obaveštena da više ne dolazi na posao, dok je drugoj polovini saopšteno da nastave sa proizvodnjom vesti kao da se ništa nije dogodilo i da će im ugovori biti produženi do kraja godine. Ovu operaciju izvela je direktorka Tanjuga Branka Đukić. Uostalom, ona se pobrinula da zaposleni u Tanjugu ostanu i bez besplatnih akcija, koje su po Zakonu o javnom informisanju i medijima mogle biti podeljene da se postupak o prenosu kapitala pokrenuo na vreme, odnosno pre prestanka važenja Zakona o Tanjugu. To se, ipak, nije dogodilo, tako da je polovina zaposlenih ostala na ulici, još uvek bez otpremnina i bez ikakvih prava. Druga polovina radnika izabrana je po principu podobnosti ili, kako je to objasnila direktorka Đukić, bili su to oni zaposleni ‘koji nisu koristili godišnji odmor’.

Krajem meseca, u javnosti se pojavila vest koja je Tanjug obasjala novim svetlom. Naime, poslanik SNS-a i estradni menadžer iz Zaječara, Saša Mirković, registrovao je Tanjug info, sa namerom da ‘očuva tradiciju i spase brend od daljeg urušavanja’. Tom prilikom je izjavio kako nije nameravao da kupi Tanjug, ali se, eto, prvi dosetio kako može doprineti opštoj stvari. Za novi portal radiće novinari njegovog lista ‘Sport’, koji je nedavno kupio za 83.000 eura, kao i bivši novinari bivše jugoslovenske agencije.

Bio je to pojas za spasavanje koji je premijer Vučić bacio sa palube Vladinog broda u uzburkanu medijsku vodu Srbije. U njoj će ostati samo oni koji su se osmelili da koriste godišnji odmor i da misle svojom glavom. U svakom slučaju, mogu se opredeliti za jednog od dva giganta novinarstva, za Vučićevićev ‘Informer’ ili za tobože anti-Vučićev ‘Kurir’. Za to vreme, novoustanovljeni Tanjug info glumiće državotvornu neutralnost. U tom bermudskom trouglu nestajaće sve važne vesti koje pretenduju na elementarnu istinu, odnosno biće oblaćen svako ko se bude usudio da naruši vrhovne autoritete u zemlji: premijera i njegov poligraf, kao poslednju instancu istine.

Novosti, 08.12.2015.

Peščanik.net, 08.12.2015.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)