Odesa pre rata, foto: Konstantin Novaković
Odesa pre rata, foto: Konstantin Novaković

U vreme kada je bilo važno znati šta je Marks stvarno mislio, lenjinisti, u koje ubrajam i sledbenike mladog Marksa i gotovo sve novolevičare, zagovarali su prednost odnosa u proizvodnji, dok su oni koji su čitali „Kapital“ videli da je reč zapravo o razvoju proizvodnih snaga.

Politika ili tehnologija, dakle, u osnovi su toga kako se živi. Revolucija u društvenim i političkim odnosima ili tehnološki razvoj do boljeg i pravičnijeg života. Marks je bio, bar ga ja tako razumem, na tehnološkoj strani, ali to ovde nije važno.

Izbor je uvek političko ili tehnološko rešenje. Ako i jedno i drugo nije dostupno jer je, recimo, cilj nametanje volje, onda imamo ovo gde se sada svet nalazi. Sila je rešenje.

Da bi se videlo koliko je veliko zastranjivanje, dovoljno je zamisliti se nad ratom u kojem Rusi ubijaju Ukrajince, a Ukrajinci se brane ubijajući Ruse. Uzmimo da verujete, kao gospodin Putin, da su Ukrajinci Rusi, to znači da njegova, ruska armija ubija Ruse. Dovoljno je, čini mi se, da razmislite o tome, pa da vidite da je naprosto moralo da postoji političko rešenje njihovog spora, bez obzira na ono što je tačno sporno.

Pa je reč o gotovo neverovatnoj političkoj nesposobnosti. Možda ima okolnosti kada se jedino silom može doći do poželjnog ishoda, mada se zapravo svi sporovi mogu rešiti političkim sredstvima, ali u slučaju spora o međusobnim odnosima Rusije i Ukrajine gotovo bi svako isključio rat.

Uzmimo sada privredne probleme s kojima se suočavaju manje-više svi u svetu zbog toga što bi Putin da osvoji Ukrajinu. Ovi se problemi mogu rešiti, opet, na tri načina. Ratom, da bi se uzela kontrola nad prirodnim dobrima; politički, da bi se normalizovali odnosi među sukobljenim stranama i svima ostalima; tehnološki, kako bi se došlo, primera radi, do izvora energije i do hrane nezavisno od toga kako će se i kada završiti ruska invazija na Ukrajinu.

U ovom času teško je videti kako bi se moglo doći do političkog rešenja. Pogotovo ako se ne promene osvajački ciljevi. Isto tako ne bi trebalo očekivati da će se evropske zemlje i njihovi saveznici umešati u sam rat. Do toga bi došlo ukoliko bi bile napadnute, što zasad ne izgleda verovatno. Naravno, taj rizik uvek postoji, pa zato i povećanje izdataka na vojsku i oružje i zbijanje redova.

Pa preostaje tehnološko rešenje. Biće potrebno ubrzano raditi na novim izvorima energije i na povećanoj proizvodnji hrane. Ovo ima tu dobru stranu što će otpor zameni postojećih izvora energije novim biti manji ukoliko se ne samo rat oduži već se istovremeno uspostavi „novi svetski poredak“, a što je navodno cilj čitavog ovog vojnog napora. Jer onda bi ne samo došao kraj globalizaciji, već bi se trajno povećao rizik sukoba širih razmera.

Naime, jedna prepreka tehnološkom razvoju jesu nemali troškovi potrebni da se napusti jedan način proizvodnje i zameni drugim. Potrebna su velika ulaganja u znanje i potom u razvoj tehnologije, a uz to idu i povećani troškovi promene načina života ili sredstava kojima se održava poželjni način života. Obično tehnološki napredak prati pad cena novih proizvoda, ali je za to potrebno vreme, potreban je prelazni period, da to tako kažem.

Problem će dakle biti politika prelaza na novi način proizvodnje i života. Koliko će to da traje, teško je reći. U pandemiji se videlo da znanje nije problem, politika jeste. Slično bi moglo da bude i u slučaju produženog ruskog rata i političke nesaglasnosti u svetu. Ukoliko razvijeni deo sveta ostane izvan ratnih sukoba, biće potrebno nekoliko godina da se nađu potrebne zamene za izvore energije koje je rat učinio nedostupnim. Problem će biti politika prelaznog perioda do te tehnološke revolucije.

Na drugoj strani, na strani ratobornih, pored razaranja i nazadovanja, ostaće i pitanje kako je došlo do toga, kome je uopšte to moglo da padne na um, da Rusija napadne Ukrajinu?

Novi magazin, 26.07.2022.

Peščanik.net, 29.07.2022.

UKRAJINA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija