Taman sam pomislila kako smo mi izdajnici (ustaše, lopovi, soroševci) najzad očistili svoje redove – kad, evo Maje Gojković, Naše Maje, koja počinje predizbornu kampanju slavodobitno javljajući: „I mene su stavili na listu izdajnika!“ Vizuelno stilizovana, demokratski nadahnuta, obaveštava čitateljstvo (na primer, u Blicu od 23. marta 2008.) o političkom progonu kojem je izlažu braća (i, dakako, sestre) srpski radikali, otkako je isključena iz Partije i time stavljena na lokalnu medijsku crnu listu. U slatkoj progonstvenoj jezi vidi sebe kao „izbrisanu“, za sada, doduše  samo sa spotova SRS, što je u njenoj grandomanskoj vizuri uporedivo – ni manje ni više – sa vremenima mađarske revolucije i praškog proleća. Naša Maja, junakinja našeg doba, zajedno sa Laslom Rajkom, Rudolfom Slanskim, ali i sa Đilasom, Rankovićem i ostalim nevidljivim fotografskim objektima! Budući da su, prema njenim rečima „gotovo svi“ ekstremno levo ili ekstremno desno, Naša Maja će sama pravo u centar. Pritom, ipak, navodno pregovara sa Demokratskom strankom, „ali još nije ništa definisano“. (Ako kojom nevoljom i bude, biće to krajnje zanimljiva definicija.) Kosovsko pitanje, kaže Gojkovićeva, „se jedino može rešiti ulaskom naše zemlje u evroatlantske integracije“, a Srbija će najbolje „pomoći Srbima i nealbancima kao članica Evropske unije“.

Šta smo naučili o političkom credu novokomponovane izdajnice?

Najpre, da u SRS nema unutrašnje demokratije. Ta, nemojte kas`ti! A mi mislili da tamo još uvek prorađuju dvanaestu tezu o Fojerbahu u mirnoj, demokratskoj i dostojanstvenoj atmosferi.

Potom, u Srbiji navodno postoji, pored ekstremne desnice i ekstremna levica. Hajde da damo Kviska: da li je Naša Maja pod ekstremistima leve provenijencije imala u vidokrugu anarhiste (koji nikad ne učestvuju na izborima), NKPJ (odumrlu prirodnom selekcijom), LDP (članicu Liberalne internacionale, što u uobičajenom političkom toku stvari po sebi isključuje levičarski ekstremizam) ili, pak svoje dugogodišnje koalicione partnere, danas oličene u Dačiću (nerazjašnjena „afera kofer“, pun prljavog kapitalističkog novca)? I bez objašnjenja „levog ekstremizma“ u srbijanskim uslovima, jasno je da osoba koja izgovara ovakve larpurlartističke parole nema jasnu svest o političkoj sceni zemlje u kojoj nastoji da ostvari izborni uspeh. A Takvog (i takvih) već i bez nje imamo previše.

Obrađujući sopstvenu disidentsku poziciju, Naša Maja se ne identifikuje sa dugogodišnjim i danas aktuelnim proganjanjem i osujećavanjem, na primer, Žena u crnom (u kojem je i sama zajedno sa ostalim radikalima, sudelovala). Njeno „proganjanje“ je drukčije: ona je uporediva sa žrtvama koje su istorijski i politički već davno rehabilitovane, čime anticipira i od javnosti očekuje svoju trenutnu rehabilitaciju. Ali, ono što iz njenog najnovijeg creda javnost nikako ne uspeva da sazna jeste: šta je sa žrtvama vremena u kojem Naša Maja nije bila radikalska disidentkinja, već odana aktivistkinja?

Najzad, ona ponavlja već mantričku definiciju o tome kako „naša zemlja“ (ma šta to bilo) jedino kao članica EU može pomoći kosovskim Srbima. A, pitanje kako će ući u EU (sa Mladićem ili na njemu, sa Kosovom ili nikako i to zauvek), ostavlja nemuštom podrazumevanju tipičnom za političke manipulatore.

Šta je međutim nova članica izdajničke liste prećutala i/ili nije ni zapitana?

Na koji način je spojiva činjenica da je Maja Gojković od 1991. godine, dakle od samog početka jugoslovenskog rata, bila poslanica u Parlamentu nekadašnje SRJ, sa njenom tvrdnjom da o prisilnom iseljavanju (proterivanju) Hrvata iz brojnih mesta u Vojvodini (paradigma Hrtkovci/bloody Srbislavci) ništa nije znala, nikad nije čula ni videla, iako je haško tužilaštvo izdalo saopštenje da je 1991. godine prisustvovala govoru tadašnjeg/sadašnjeg predsednika SRS, Vojislava Šešelja u Hrtkovcima? Nespojiva je. Ili Naša Maja ne govori istinu, ili je nedopustivo neobaveštena i duhom odsutna, što bi je u normalnoj političkoj zajednici diskvalifikovalo za bilo koju političku funkciju.

Kako bi Gojkovićeva objasnila svoju više puta izricanu tvrdnju da Vojislav Šešelj nije sa njom kontaktirao iz nepoznatih razloga, ali nakon saopštenja haškog tužilaštva (izdatog 2003. godine), da nije saglasno sa njenim imenovanjem za Šešeljevog branioca, budući da je u vreme hrtkovačkog progona bila potpredsednica SRS, kao i „potencijalna saučesnica optuženog“? Ne bi objasnila, jer je o potencijalnom saučesništvu, to svaki advokat zna, bolje istrajno ćutati.

Kako bi Naša Maja objasnila činjenicu da je otkrila spomenik Jaši Tomiću, prononsiranom antisemiti i osuđenom za krivično delo ubistva, u sticaju sa činjenicom da je jevrejskoj zajednici čestitala Jom Kipur i ostale verske praznike. Licemerstvom, kao odlikom rasno(g) čistog srpskog političara/političarke? Koje je, po njenoj skromnoj „izdajničkoj“ prezentaciji, preporučuje za gradonačelnicu Novog Sada i članicu pokrajinskog parlamenta.

A kakav to modus operandi Naša Maja planira za ulazak u novu srpsku izdajničku zajednicu?

E, taj modus nije objavila u obznani o uvršćivanju sebe na listu izdajnika. Ali se ne može reći da ga nije planirala, prethodno pažljivo proučivši naš politički džet-i trend-set.

Najpre, ona poletno igra tradicionalni novogodišnji valcer, što sa Čolom, što sa Bregom. Iako navodno sklona ekologiji i alternativnom osvežavanju organizma lekovitim biljem, taj valcer igra u bundi, o čemu valja konsultovati jedan od brojnih blogova posvećenih toj tradiciji i toj bundi :“Nešto kako se vrti, poskakuje i koprca, nepogrešivo prkoseći tročetvrtinskom taktu, savršeno uskurac bilo kom taktu i shvatih da to crna bunda od krzna ubijene životinje i braon bunda od prevrnute kože ubijene životinje, obe (bunde) nepoznatog porekla (ubijene životinje) na telu Maje i Čole, igraju svoju igru zbog koje bi zadužbina Johana Štrausa trebalo zauvek da zabrani javno njihanje telima uz njegovu muziku, a Beč i cela Austrija preporuče svojim državljanima da ne dolaze jedno vreme u ovaj deo sveta zbog opasnosti od parakulturoloških jedinica.“ Ili, kako bi se drukčije, na jeziku koji Naša Maja govori, za razliku od drugih neprogonjenih radikala, reklo: „Nur Gaense tragen Nerz!“

Potom, u tzv. ženskim časopisima, Naša Maja opisuje svoje brojne tašne (mašne?) i naočare: „Gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković poznata je po neskrivenoj opsesiji prema tašnama, kojih ima toliko da ih mora držati u koferima i sanducima. Kupuje ih kada je dobro ili loše raspoložena, a na posao nekad ponese i dve tašne. Nova torba me uteši. Dešavalo mi se da se iz kupovine vratim s nekom koja mi se ne dopada. Ali, ne bacam ih, čekam da se predomislim ili da se one prolepšaju – izjavila je jednom Gojkovićeva, koju niko ne može da zamisli bez naočara. Pa ni ona samu sebe. Kada ih skine, kako kaže, ima osećaj da joj nedostaje deo lica. Njen drugi fetiš su ramovi za naočare, koje kupuje bez povoda. Dakle, ukratko: Nur Gaense tragen mehrere Taschen und Brillen in der selben Zeit!

Ima toga još – ne baš Oh, Kalkuta, ali: Oh, Vorhol (Sting, Exit, slava kod tzv. prestolonaslednika), svega onoga što čini taj kakofonični i kakistokratični džet-set i trend-set, u žanru Sterijine Feme: sve je to tako miko fo, sestro slatka! Upravo taj duh olake socijalne lustracije i ponovne legitimizacije koju naša politička (estradna, urbana itd.) klasa omogućuje brojnima – nekada  Karićima, danas Maji Gojković – čini politički performans Naše Maje mogućim i prihvatljivim. Adekvatno se stilizuj, povlađuj onome što je fancy, učini sebe žrtvom da bi zaboravili vreme kad si bio/bila vinovnik patnji i dobićeš politički „centar“ koji pregovara i „definiše“ stvari sa priznatim i legitimnim političkim subjektima. Nije problem u Našoj Maji – problem je u onima koji pregovaraju i „definišu“, ako je to odista tako.

Peščanik.net, 24.03.2008.

The following two tabs change content below.
Vesna Rakić Vodinelić
Vesna Rakić Vodinelić, beogradska pravnica, 1975-1998. predaje na državnom pravnom fakultetu u Beogradu, gde kao vanredna profesorka dobija otkaz posle donošenja restriktivnog Zakona o univerzitetu i dolaska Olivera Antića za dekana. Od 1987. članica Svetskog udruženja za procesno pravo. 1998-1999. pravna savetnica Alternativne akademske obrazovne mreže (AAOM). 1999-2001. rukovodi ekspertskom grupom za reformu pravosuđa Crne Gore. Od 2001. direktorka Instituta za uporedno pravo. Od 2002. redovna profesorka Pravnog fakulteta UNION, koji osniva sa nekoliko profesora izbačenih sa državnog fakulteta. Od 2007. članica Komisije Saveta Evrope za borbu protiv rasne diskriminacije i netolerancije. Aktivizam: ljudska prava, nezavisnost pravosuđa. Politički angažman: 1992-2004. Građanski savez Srbije (GSS), 2004-2007. frakcija GSS-a ’11 decembar’, od 2013. bila je predsednica Saveta Nove stranke, a ostavku na taj položaj podnela je u aprilu 2018, zbog neuspeha na beogradskim izborima.