Ovaj tekst je druga (i nadam se poslednja) epizoda serije „Haška presuda Gotovini“, s podnaslovom „mali ogled o političkoj manipulaciji sudskim odlukama“. Ako već niste, prvu epizodu pogledajte ovde.

Dok se srpska javnost zabavlja velikim postom (sada već pričešćenog) Tome Nikolića, dotle je hrvatska i dalje u nacionalističkom delirijumu. Hrvatska vlada sprema pravne studije i diplomatske ofanzive; državna stvar će se pred Hagom još odbraniti. Mada haška presuda i dalje ostaje nepročitana, hrvatski biskupi su je pred Uskršnje blagdane već proglasili čedom Sotone, lepo isprativši svoje pravoslavne kolege u drugim prilikama. Kad su ratni zločini u pitanju, ekumenizam je već svršena stvar, baš kao što su tokom jugoslovenskih ratova razni bivši legionari iz francuske Legije stranaca i drugi svakojaki šljam međusobno lepo trgovali naftom i opljačkanom belom tehnikom. Blago zaista njima, cum sancto spiritu, etc. Kao i prošli, ovaj tekst nije ni namenjen njima, već ljudima dobre volje koji su spremni da malo svog vremena posvete inače tako dosadnim pravnim pitanjima, od kojih sada život (navodno) zavisi, a koje mnogi politički zloupotrebljavaju. Uz srodna razmatranja u odličnom tekstu Bodgana Ivaniševića, hajmo se zato pozabaviti sledećim pitanjima:

1. Da li hrvatska pravna i diplomatska ofanziva ima šanse na uspeh pred Žalbenim većem Tribunala u negaciji teze zajedničkog zločinačkog poduhvata?

Ne. Ne, koliko god novčanog i političkog kapitala hrvatska država uložila. Prvo, mada Tribunal kao i svaki drugi sud deluje u određenom političkom okruženju, on ipak nije podložan takvom lobiranju na koje se Hrvatska izgleda sprema utrošiti puno para. Niti će Tribunal pokolebati to što (po nekim istraživanjima) 95% hrvatskih građana smatra da je presuda Gotovini i Markaču nepravedna.

Drugo, kada je u pitanju pravna definicija zajedničkog zločinačkog poduhvata kao takva (o čemu više u prošlom tekstu), Tribunal neće pokolebati ni studije hrvatske Akademije pravnih znanosti ni slična mišljenja nekih stranih stručnjaka. Taj voz je odavno prošao. Mnogo je optuženih pred Tribunalom već po tom obliku krivične odgovornosti osuđeno, uključujući tu i Milana Martića za zajednički zločinački poduhvat etničkog čišćenja Hrvata iz Krajine do 1995., te Nikolu Šainovića i druge pripadnike srpskog političkog i vojnog rukovodstva za zajednički zločinački poduhvat etničkog čišćenja Albanaca sa Kosova. Drugima se za taj oblik odgovornosti sada sudi, poput Radovana Karadžića ili rukovodstva bosanskih Hrvata (predmet Prlić i drugi). Ako zajednički zločinački poduhvat kao takav, kao načelno neprihvatljiva pravna konstrukcija, padne za Gotovinu, onda će morati da padne i za sve ostale, uključujući tu, ponavljam, i Milana Martića. Ravno je fantastici, i to ne naučnoj, da će Tribunal pustiti sve te okrivljene i osuđene na slobodu jer mu je tako rekla uvažena hrvatska Akademija pravnih znanosti.

Ono što Gotovina i Markač mogu osporavati su činjenice, tj. nalaz Pretresnog veća da je zajednički zločinački poduhvat etničkog čišćenja krajiških Srba postojao, a ne koji su njegovi pravni elementi, te nalaze da su Gotovina i Markač u tom poduhvatu učestvovali i njemu bitno doprineli. Kao što sam objasnio u prethodnom tekstu, takve činjenične nalaze će Žalbeno veće preispitivati samo ako su toliko pogrešni da se moraju smatrati nerazumnima, a to je standard koji je teško, mada ne i nemoguće ispuniti.

2. Da li je Tribunal nalazom da je u Hrvatskoj postojao međunarodni oružani sukob priznao državnost ili legitimitet tzv. Republike Srpske Krajine?

Ne. Za bolje objašnjenje ovog odgovora potreban je mali kontekst. Do Drugog svetskog rata, međunarodno pravo regulisalo je samo ratove, tj. međudržavne sukobe. Sukobi unutar suverenih država, tj. građanski ratovi, koliko god krvavi, nisu ga se ticali. Posle Drugog svetskog rata, usvajanjem Ženevskih konvencija iz 1949. i njihovih dodatnih protokola međunarodno pravo počinje da reguliše i unutrašnje sukobe, ali i dalje sa značajnim razlikama u primenjivom pravu i kažnjivim zločinima između međunarodnih i unutrašnjih sukoba. Jedna od glavnih tekovina sudske prakse Haškog tribunala upravo je u smanjivanju tih razlika, jer, pravo na stranu, nikakve moralne razlike nema između ubistva ili silovanja u međudržavnom ili u unutrašnjem sukobu.

Tribunal je u presudi Gotovini morao da pravno kvalifikuje prirodu sukoba u Hrvatskoj jer je od toga zavisila njegova nadležnost za pojedina krivična dela (para. 1672 i dalje). U prethodnoj presudi u kojoj se bavio sukobom u Hrvatskoj, onoj Milanu Martiću, Tribunal je izbegao da odgovori na to kompleksno pitanje našavši da su zločini za koje je Martić bio optužen po svojoj prirodi bili takvi da su bili kažnjivi i u međunarodnim i u unutrašnjim sukobima, te da je stoga nepotrebno tačno utvrditi da li je sukob u Hrvatskoj bio međunarodni ili ne.

Taj manevar iz nekoliko razloga nije bilo moguće primeniti u slučaju Gotovine. Pretresno veće je našlo da je sukob u Hrvatskoj bio međunarodnog karaktera, jer je tzv. Republika Srpska Krajina bila pod opštom kontrolom (overall control) Srbije, tj. Savezne Republike Jugoslavije (para. 1693). Time Tribunal nije priznao državnost Krajine, naprotiv – on je utvrdio da se na teritoriji Hrvatske vodio međunarodni oružani sukob između Hrvatske i Srbije. (Detaljniju analizu kvalifikacije prirode oružanih sukoba u međunarodnom pravu čitaoci mogu naći ovde.)

3. Da li je Tribunal utvrdio postojanje agresije Srbije na Hrvatsku?

Ne. Ovo je nedavno ustvrdio predsednik Josipović, mada kao profesor prava sigurno bolje zna – to je zapravo bio neuspeli pokušaj spinovanja presude, te nalaženja neke tačke u njoj koja hrvatskoj državi odgovara. Kako sam upravo objasnio, Tribunal je samo utvrdio da je sukob u Hrvatskoj bio međunarodnog, a ne unutrašnjeg karaktera. Međunarodno pravo strogo razdvaja pitanje prava na stupanje u rat, odnosno krivice za rat (jus ad bellum) od prava u ratu, odnosno načina na koji se rat vodi (jus in bello). Postojanje agresije spada u prvu grupu pitanja, kvalifikacija prirode oružanog sukoba u drugu. Drugim rečima, Tribunal jeste rekao da rat u Hrvatskoj nije bio građanski, već da je to bio međunarodni sukob Hrvatske i Srbije, ali nije rekao ko je za taj sukob kriv.

Tribunal to nije rekao jer mu to ne dozvoljava njegov Statut, koji izuzima politički vrlo kontroverzno pitanje agresije iz njegove nadležnosti. Ratne zločine i zločine protiv čovečnosti, za koje Tribunal jeste nadležan, može vršiti i napadnuta strana koja se brani od agresora – npr. Hrvatska. Tako su i saveznici tokom Drugog svetskog rata činili ratne zločine, i to ne samo u slučajevima loših pojedinaca, već i delom državne politike – npr. uništenjem Drezdena ili bacanjem atomskih bombi na Hirošimu i Nagasaki, o Crvenoj armiji i da ne govorimo – a pravednijeg rata od onog protiv Hitlera nikada nije bilo. Za agresiju inače nije osuđen niko posle Nirnberga, a i stalni Međunarodni krivični sud (koga ne treba mešati sa Tribunalom) je nadležnost za taj međunarodni zločin stekao tek nedavno.

Srbija inače jeste izvršila agresiju na Hrvatsku, kao što jeste izvršila agresiju na Bosnu, i kao što su i Srbija i Hrvatska izvršile agresiju na Bosnu, ali to Tribunal nije rekao, jer nema nadležnost da se u to pitanje upušta. Srbiju je, a donekle i Hrvatsku, za kršenje Povelje UN i oružanu intervenciju u drugim državama dugogodišnjim sankcijama već kaznio Savet bezbednosti UN.

4. Kakav je značaj presude Gotovini za tužbu Hrvatske protiv Srbije za genocid pred Međunarodnim sudom pravde?

Nikakav. Prof. Rade Stojanović i Dušan Ignjatović jednostavno greše ako misle da će presuda Gotovini na bilo koji način pomoći Srbiji u tom predmetu. Međunarodni sud pravde, isto sa sedištem u Hagu, inače je najviši sudski organ UN, koji za razliku od Tribunala za bivšu Jugoslaviju ne sudi pojedincima već državama. Takođe za razliku od Tribunala, nadležnost MSP je dobrovoljna, tj. suverene države ne mogu biti prinuđene da neki svoj spor rešavaju pred tim sudom bez sopstvenog pristanka.

Hrvatska, a pre nje Bosna, tužile su Srbiju po osnovu člana 9 Konvencije o genocidu, kojim države ugovornice prihvataju nadležnost MSP, dok je Srbija protiv Hrvatske podnela protivtužbu. Ali, nadležnost MSP po tom osnovu ograničena je samo na genocid, definisan kao vršenje krivičnih dela poput ubistva sa posebnom namerom fizičkog ili biološkog uništenja neke nacionalne, etničke, verske ili rasne grupe kao takve. Postojanje genocida zavisi samo od genocidne namere, a ne i od broja ubijenih; milioni su stradali u ne-genocidnim zločinima, npr. u Staljinovim i Maovim masovnim ubistvima političkih i klasnih neprijatelja. Definicija genocida vrlo je kruta, jer je ona usvojena neposrednog posle Drugog svetskog rata i genocid je tada predstavljao jedini međunarodni zločin koji su države mogle učiniti i u miru (više vidi Haške nedoumice, str. 101 i dalje). MSP nema nadležnost da utvrđuje odgovornost države za bilo koje druge međunarodne zločine, uključujući tu i agresiju, ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Srpskohrvatski predmet pred MSP dakle obuhvata samo genocid, a ne odgovornost za rat kao takav, ratnu odštetu ili bilo šta drugo.

U pogledu zločina učinjenih na prostoru bivše Jugoslavije, Haški tribunal je genocidom okarakterisao jedino masakr u Srebrenici u julu 1995, što je potvrdio i MSP. Nijedan zločin u Hrvatskoj, sa ma koje strane, nije pravno proglašen genocidom. Konkretno, etničko čišćenje se ne smatra genocidom već „samo“ zločinom protiv čovečnosti jer ga karakteriše namera proterivanja određene etničke grupe, a ne njenog fizičkog uništenja. Dakle, etničko čišćenje krajiških Srba za vreme Oluje ne može se okarakterisati genocidom, kao što se genocidom ne može okarakterisati etničko čišćenje krajiških Hrvata pre Oluje.

Kako nijedna strana u sukobu u Hrvatskoj nije učinila genocid, ishod postupka koji se vodi pred MSP sasvim je izvestan: Sud će odbiti i hrvatsku tužbu i srpsku protivtužbu, i tu ni najbolji pravnici ovog sveta (koje su inače i Hrvatska i Srbija angažovali, te ih i dalje skupo plaćaju) nijednoj strani ne mogu pomoći. Presuda Gotovini na taj ishod ne utiče ni malo, jer su u njoj sudski utvrđeni ratni zločini i zločini protiv čovečnosti, ali ne i genocid.

U Srbiji neki misle kako MSP može utvrđivati odgovornost Hrvatske za genocid u Jasenovcu (koliko god ljudi u njemu bilo pobijeno), jer genocid i drugi međunarodni zločini ne zastarevaju. I ovo je potpuno pogrešno, iz dva razloga. Prvo, mada genocid ne zastareva, Konvencija o genocidu doneta je tek 1948, dakle posle Drugog svetskog rata, i ne može se retroaktivno primenjivati (i nacisti u Nirnbergu nisu osuđivani za genocid, već za zločine protiv čovečnosti). Drugo, i pored koketiranja režima Franje Tuđmana sa ustaštvom današnja hrvatska država nije naslednica NDH Ante Pavelića, koja sa stanovišta međunarodnog prava nikada nije ni postojala, te ne može odgovarati za njena zlodela. Naprotiv, današnja Hrvatska je baš kao i Srbija jedna od država naslednica blaženopočivše SFRJ.

Nacionalizam, glupost i pare

Ako je to tako (a jeste), zašto onda Hrvatska i Srbija bacaju tolike pare na advokate i lepo ne povuku te besmislene i bezizgledne tužbe pred MSP? Zato što se političari koji vode obe države boje nacionalističkog napada i političke štete od jedne takve odluke. Drugim rečima, Kosor, Josipović i Tadić svoj strah od gubitka glasova plaćaju parama poreskih obveznika – a to im nije ni prvi ni poslednji put. Mada su se Josipović i Tadić nekoliko puta do sada doticali teme povlačenja tužbi, Kosorka se nije dala – a to sigurno neće učiniti sada, posle presude Gotovini. Advokatski taksimetar će stoga da teče do neminovnog sudskog epiloga.

Kad smo već kod para, Hrvatska je na odbranu Gotovine & Co. do sada platila nekih 32 miliona evra, a platiće još, i to nizašta. Tzv. „državni razlog“ na stranu, Hrvatska to inače nije ni morala da radi, jer Tribunal po razumnim cenama plaća odbrane okrivljenih koji to sami ne mogu učiniti; o to pravo donekle se koriste i okrivljeni koji sami sebe zastupaju, poput vrlog Radovana Karadžića. Koliko bi gladnih nahranilo tih 32 miliona evra pitanje je koje bi hrvatski poreski obveznici trebalo da postave svojoj vlasti. U Srbiji je ta cifra manja za nekoliko redova veličine – 19 miliona dinara (nekih 190.000 evra) tokom prošle godine, i to ne neposredno za troškove odbrane, već za putne troškove porodica okrivljenih i njihov džeparac u haškom pritvoru. (Razlika je, dakako, velika u ceni pobedničkih hrvatskih i gubitničkih srpskih generala).

Malo li je, pak, tih 190.000 evra? Može li „državni razlog“ opravdati privilegije okrivljenima za ratne zločine i njihovim porodicama koje nijedan drugi građanin nema? Kada bi vi ili ja u Australiji ili Kanadi bili uhapšeni za običnu krađu, mislite li da bi Hrvatska ili Srbija plaćale našim familijama putne troškove? (Mada, naravno, setimo se milionskog Milančeta). Republika Srbija ove sitne novce inače plaća po jednoj krajnje dubioznog odluci pokojnog Saveta ministara pokojne Srbije i Crne Gore, uprkos tome što je Ustavni sud Srbije 2004. obustavio primenu diskriminatornog i neustavnog zakona o pomoći haškim optuženicima na nivou Republike Srbije. Srbija, drugim rečima, na mufte izigrava odluku sopstvenog Ustavnog suda. I to su pitanja koja bi neki normalni poreski obveznici postavljali u nekoj normalnoj zemlji.

Peščanik.net, 21.04.2011.

TEMA – SLUČAJ GOTOVINA

Leave a Reply