Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Da li polomljeno rebro vredi koliko i polomljena vilica? Zavisi čiji su. A znamo čiji su: vilica je polomljena bejzbol palicom studentkinji u Novom Sadu; rebro je odborniku ZLF-a na stepenicama skupštine Zvezdare slomio kolenom neki batinaš SNS-a. I sad da ponovimo pitanje: da li je režimsko nasilje nad studentkinjom jednako strašno kao i nasilje nad članom opozicione stranke?

Ovo nije ni retoričko ni trik pitanje. S punim pravom svi smo strepeli nad zdravljem studentkinje. Na razne načine demonstrirana je solidarnost sa njom. Slomljeno rebro svog kolege oplakali su uglavnom članovi njegove stranke. Da ne grešim dušu, još je rano, treba sačekati da plenumi odluče koliko vredi rebro stranačkog aktiviste. Mada, ako dobro pamtim, vilica je trenutno zadobila svu studentsku pažnju.

Ne znam da li će se stranačkom aktivisti računati kao olakšavajuća okolnost to što je donedavno bio, a možda je i dalje, student. Istina, postdiplomskih studija. Uz to, kada se učlanio u stranku, bio je još student na osnovnim studijama, ako nešto nisam pomešao. Reklo bi se, mitsko, groteskno biće – pola čovek, a pola konj. Konj je naravno član stranke.

Dobro, tišina manje boli od zvižduka. A izviždan je bio odbornik grupe Kreni-Promeni u skupštini Zemuna na zboru žitelja Zemuna u parku kod gimnazije. Bilo je to samo dan kasnije pošto je policija uhapsila jednog drugog odbornika Kreni-Promeni. I istog dana kada je rođeni brat tog drugog odbornika bio smenjen sa rukovodećeg mesta u Univerzitetskom kliničkom centru Srbije.

Inače, Kreni-Promeni je u političku borbu ušao s bogatim nasleđem vaninstitucionalne borbe protiv kopanja litijuma u Jadru. Taj simbolički kapital istopio se pak brzinom svetlosti kada su aktivisti tog pokreta probali da ga ulože u političku borbu. Preko noći su za žitelje Srbije, iako su u političku borbu ušli kao potpuno nova lica neopterećena stranačkom prošlošću, postali isti kao i svi drugi u politici.

Po zborovima i skupovima studenata i žitelja Srbije priča se kako su nam potrebna nova lica u politici, s čistom prošlošću, neokaljana u političkim borbama. Niko međutim ne kaže da u političkoj borbi želi da pokloni poverenje neiskusnim i naivnim akterima, iako je to isto što i čista politička prošlost i neokaljanost. Ali, čak i kad ih dobiju, kao Kreni-Promeni ili ZLF, ti koji žele nova lica spremno ih precrtaju kao notorne političare.

Otuda zvižduci stranačkom aktivisti u zemunskom parku. Zato ima smisla postaviti i pitanje s početka – o vrednosti slomljene vilice i slomljenog rebra – u svakom drugom kontekstu inače sasvim besmisleno. Studenti poverenje stiču zahvaljujući raširenom resantimanu žitelja Srbije prema političkim strankama. Moglo bi se ići tako daleko, pa reći – žitelji Srbije više mrze stranke u opoziciji nego one na vlasti.

Dobro, možda preterujem. Kako god, i od muka i od zviždanja više boli nešto drugo – spremnost žitelja Srbije ne samo da slepo slede nego i da oponašaju studente. Studenti su rekli – okupljajte se u zborove. I ljudi se okupili; ali, pre nego što su se našli, javili su studentima da zapravo ne znaju kako se to radi. Kako se radi – šta? Kako se razgovara, dakle. I studenti, dobronamerni i iskreni (bez imalo ironije ovde stoje ove dve reči) pritekli u pomoć u razgovoru neveštim sugrađanima.

Kako to izgleda, videli smo na snimku sa skupa/zbora ispred zgrade opštine Stari grad. Dve beskrajno pristojne devojke objašnjavaju kako treba da se slušaju govornici, kako ih ne treba prekidati aplauzima ili negodovanjem, i kako se slaganje ili neslaganje demonstriraju gestikulacijom a ne verbalno. Ljudi slušali, gledali, i ponavljali pokrete rukama za devojkama. Da bi se sve na kraju završilo skandiranjem protiv vlasti. Zbog čega su se na tom mestu zapravo i okupili.

Da su imale više iskustva, ili da se u našim školama, koje su one naravno završile, radi drugačije, umesto da uče svoje sugrađane i pokazuju im, studentkinje bi ih pozvale da se prisete kako se razgovara. Jer – neka mi oprosti čitalac na mogućoj naivnosti – nemoguće je da žitelji Srbije ne umeju (bez studenata) da razgovaraju i dogovaraju se među sobom. Ovako, studentkinje su izašle u susret prenemaganju njihovih sugrađana da su nesposobni za elementarne ljudske radnje, kao što je recimo komunikacija.

Žitelji Srbije uporno odbijaju da izađu iz samoskrivljene nezrelosti. Da li je to zbog nedostatka hrabrosti da koriste svoj razum ili zbog stida koji vuku za sobom iz devedesetih, možda na kraju nije ni bitno. Sva ova zaljubljenost u studente, kako gledamo ovih dana, sve više liči na bežanje od vlastite odgovornosti. A studenti im spremno izlaze u susret i preuzimaju na sebe teret koji nije i ne treba da bude njihov.

Hoću da kažem, nije ovo tekst na račun studenata. Oni herojski rade sve što mogu, a mogu zaista mnogo. Ovo je u stvari priča o čitavom jednom (političkom) kolektivu koji iz generacije u generaciju, već decenijama, odbija da samostalno i odgovorno odlučuje o svom (zajedničkom) životu. Makar i po cenu da u tom kukavičluku dovede u opasnost sopstvenu decu.

Peščanik.net, 25.03.2025.

NADSTREŠNICA

PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun) bio je urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).