Ova veza je svakako najviše zloupotrebljavana – skoro uvek na štetu ljudskih prava, u retkim slučajevima kao priziv na osećaje onih koji sa ljudskim pravima posluju kao sa svojim posedom. Jednostavno rečeno, na ljubav se poziva većina kada treba da pritisne manjinu, dok se manjina poziva na ljubav kada treba umilostiviti većinu. Reč je, očigledno, o dva koncepta ljubavi, ili bar o dva različita retorička nastupa. Ljubav većine nedvosmisleno miriši po prinudi, nasilju, i nepoštovanju slobode drugoga, bez obzira koga se pretvara da štiti.

Pa pođimo dužim putem i unaokolo. Antički autori poznijega doba, oni mnogobrojni mislioci koji su znanje merili pre svega količinom podataka u doba helenizma, pisali su o ljubavi sasvim drugačije od Platona, samo koje stoleće docnije: tražili su raznolikost i mnoštvo primera, uzroke i genealogije, zanimljive priče, i njihovo razmišljanje nije bilo ni posebno duboko ni posebno propisujuće. Tipski, kada su pisali o ljubavi, počeli bi od životinjskog izražavanja ljubavi – tako Atenaj, pisac ogromnog, šarenog, povremeno plitkog, ali nikada dosadnoga spisa Filosofi na gozbi. Za razliku od načina mišljenja novijega doba, kada se uglavnom razmišlja o ljudskom odnosu prema životinjama, u njegovo doba je očigledno zanimljivije bilo misliti o životinjskom odnosu prema ljudima. Tako je prvi deo trinaeste knjige, koja govori o ženama ali počinje sa ljubavlju, posvećen primerima životinja koje su volele ljude. Nimalo čudno, jer je status žene u ranijoj filosofiji – recimo kod Aristotela – bliže životinjskom nego čovečjem. Tip priče nalazimo i kod drugih autora, kao kod Filostrata ili Plinija Starijega. Životinje koje se zaljubljuju u ljude su razne, od slonova do riba, i svoju ljubav izražavaju prateći muškarca ili ženu u koju su se zaljubili. Ponekad zaljubljene životinje umiru od ljubavi, ponekad umiru spasavajući objekt svoje ljubavi. Glavni element priče nije erotika, već privrženost, prijateljstvo, prisutnost: biti zajedno. Ukratko, neki od uslova koji su predviđeni za bračnu vezu, i standardni su sadržaj većine poučnih tekstova koji se čitaju prilikom sklapanja braka. Naravno da primeri iz starine nemaju nikakvog uticaja na rešavanje problema današnjih životinja, i današnjih bračnih i drugih veza. Pa ipak, vredi razmisliti. Medvedić Srečko (nedavno spasen na udaljenom imanju u Sloveniji, zatim otet od svoje ljudske porodice i stavljen u veterinasko zatočište, konačno odnesen u rezervat za medvede u Rumuniji) je dobar primer za antičke pisce, kada bi ih danas bilo: obožavali bi priču o ljubavi koju je životinja pokazala prema čoveku. Objašnjenja koja su se pojavila u vezi sa Srečkovim slučajem su predvidljivo podeljena, na zvanične (institucionalne) i privatne, od kojih se neka saglašavaju sa zvaničnim. U svim tim mišljenjima, Srečko se pojavljuje kao zver, ne kao subjekt i objekt ljubavi. On je već davno izgubio status divljeg ili prirodnog, kako već hoćemo, i postao nešto drugo. To drugo možemo tumačiti kao ljubav: za razliku od starih, u detaljima uglavnom zaboravljenih kultura, savremeno društvo ima hiljade načina da postupa sa živim bićima koja su “ispala” iz matrica označavanja. Posvuda postoje utočišta za stare, mučene životinje, za životinjske starce preostale iz cirkusa, zatvorenih javnih ili privatnih zooloških vrtova, žrtve bankrota zemljišnih poseda, i slično. Pametnim ljubiteljima životinja ne pada na pamet da prevaspitavaju zveri u ime izmišljene “prirode”, već samo da pomognu održavanje života, jedinog smislenog, ako se ostvare osnovni posebni uslovi. Možda je za Srečka najbolje da ode u takvo utočište u Rumuniji. Ali nije li sramota da jedna od retkih evropskih zemalja u kojoj medveda još uvek ima, i koja bi od toga mogla napraviti vrhunsku atrakciju, nema sama mogućnosti za zaštitu posebnoga slučaja? Srečko nije za kavez i vraćanje u “prirodu”: nadam se da će se ipak naći tamo, gde je njegova ljubav, jer više ne može biti zver. I onda? Neće svi medvedi u Sloveniji pohrliti u topli zagrljaj prvome čoveku na koga natrapaju – nažalost. Spasimo jednog, manjinu, drugačijost.

Koliko god izgledalo neobično, postupak prema Srečku je ogledalska slika onoga što izvode zastupnici “prirodne” bračne veze i porodice: umesto Srečka, njihova sopstvena deca (koja ih vole) su izložena i zloupotrebljena u javnosti. Sva ljubav treba da bude zatvorena u kavez, da bi postala “prirodna”, možda zatim poslana u utočište negde napolju (koncentracijski logor?), kako bi sa što većom prinudom i nasiljem postala ono što oni žele? Ljudska prava ne odredjuje i o njima NIKADA ne odlučuje većina: ona su stvar dogovora koji su sklopljeni na višoj ravni, kao prethodna zaštita demokratije.Kada bi danas većina, recimo na referendumu, u bilo kojoj evropskoj zemlji glasala o smrtnoj kazni, krizno raspoloženje i opšta frustracija većine bi sigurno donela nazad ono što se smatra zauvek rešenim, bar u Evropi. Zato su takvi “demokratski” eksperimenti naprosto nedopustivi. Nekadašnja mudrost većine kontroliše većinu kada pokaže znake ludosti. Uz zakon o porodici, koji je improvizovana i kompromisna zakrpa, referendum o porodici kakvu su zamislili ljudi bez istorijske svesti i bez misli o demokratiji, svedoči samo o opasnom padu demokratije, koji može odvesti u neslućene strahote za celo društvo. Okupljanje mama i tata sa dečicom, upisano u ovakav kontekst, nije nimalo bezopasnije od nekih drugih, isto tako kostimiranih i pretećih okupljanja. Samo druga slika u kolektivnome ramu, uz onu na kojoj mali mučenici u uniformama salutiraju uz svoje smrti okrenute roditelje.

Nepriznavanje drugoga, brojčano manjega, iznošenje neverovatno zastarelih a zapravo sasvim mladih mišljenja o porodici, koja u delovima Evrope i sveta važe samo dva-tri stoleća, formulisanje porodice kao dogme i zloupotreba dece – sve su to stvari koje bi, u normalno funkcionišućem društvu, već morali biti predmet javne osude, možda i sudskog progona. Ako ništa drugo, blesave slike i izjave o tome da neko voli svoju decu i porodicu, što je sasvim u redu kao privatni stav, morale bi postati predmet ismejavanja: dovoljno bi bilo samo napraviti kolaž takvih pojava. Hoće li uistinu glupost zauzeti glavno mesto u javnom ponašanju i obrazovanju gradjana? Nesrećne žrtve manipulacije sa javnošću u svojim kolicima i sa svojim cuclama ne bi smeli biti opterećeni odgovornošću pre nego što su svesni svoje uloge, i ne bi smeli u svojoj odrasloj budućnosti prati mrlje svojih roditelja: još gore bi bilo kada bi morali živeti u svetu kakav su roditelji za njih stvorili po svojoj slici.

Na početku istorije nezavisne Slovenije, ljubav je jedanput pobedila, kada je nekoliko hiljada žena opkolilo parlament, kada su im prišle i žene iz parlamenta, i kada se uz zabavu i atrakcije uspelo, u hladan zimski dan, da iz ustava nestane formulacija o “svetosti života” koja je ozbiljno ugrožavala ljubav. Tada, i nikad više. Na dvadesetogidišnjicu jednog dugog, traljavog i sporog procesa hvatanja za suknju demokratije, bilo bi lepo videti odrasle učenike i učenice, koji su bar naučili da hodaju: jer među nama, građanima, ima i takvih koji, kao Srečko, prosto vole tu veliku tetu koja nigde ne govori maternjim jezikom.

Peščanik.net, 26.07.2011.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)

Author: Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.