Pisac i aktivista Inicijative „Beograd ostaje“ Dejan Atanacković privukao je u poslednjih desetak dana pažnju javnosti objavom na Facebooku, povodom odluke studenata da 28. decembra organizuju prikupljanje potpisa za raspisivanje parlamentarnih izbora.
Tada je naveo da se tim potpisom pruža podrška, između ostalog „psihotičnom teritorijalnom integritetu, ćutanju o genocidu, ‘srpskom svetu’ i jedinstvu fašista, nacionalista i pokunjenih i snishodljivih Evropejaca“.
Par dana kasnije se povodom gostovanja studentkinja Sonje Simonović i Teodore Radaković i Filipa Švarma i Branka Čečena u „Utisku nedelje“, kritički osvrnuo na to što dva iskusna novinara nisu reagovala kada je Sonja Simonović, kako je preneo Atanacković, rekla da joj je „Vidovdanski protest bio jedan od najlepših događaja u protekloj godini, ako ne i u životu“.
Simonović je zapravo rekla da joj utisak godine „nije nijedan dan ili neki specifičan događaj, već oslobađanje od straha ovog društva“. „Utisak godine mi je i 15. mart i 28. jun i 28. decembar“, rekla je između ostalog Sonja Simonović.
Ipak, Atanackovićev bes je razumljiv – protest 28. juna njemu je, kao i mnogima koji strahuju ko će se naći na studentskoj listi, obeležen time na njemu između ostalih govorio i „pojedinac (Milo Lompar) koji je samo nekoliko dana pre toga promovisao knjigu i javno slavio rođendan ubice i ratnog zločinca (Radovana Karadžića)“.
To što se dvojica novinara nisu kritički osvrnuli na protest 28. juna, može se pripisati i zamkama nastupa uživo na televiziji i činjenici da je Simonović taj skup pomenula par minuta pred kraj emisije. Osim toga, upravo je Filip Švarm jedan od onih koji su se u vreme kada je to bilo najopasnije bavili istraživanjem ratnih zločina.
Zahvaljujući njegovim tekstovima, a posebno dokumentarnom filmu „Jedinica“, koji je napravio sa Radoslavom Ćebićem, šira javnost u Srbiji imala je mogućnost da sazna kako su pripadnici Jedinice za specijalne operacije (JSO), koju je osnovala Državna bezbednost Srbije, učestvovali u ratnim zločinima tokom ratova devedesetih godina. Film podseća i na ubistvo Zorana Đinđića za koje je osuđen i komandant JSO Milorad Ulemek, pa time i skreće pažnju do čega je doveo opstanak nekih ljudi na važnim položajima u Srbiji posle 5. oktobra 2000. godine.
Vreme, čiji je Švarm glavni i odgovorni urednik od 2020. godine, je među retkim medijima u Srbiji koji su od osnivanja izveštavali o ratnim zločinima, pa je u vreme opsade Sarajeva jedna od naslovnih strana ovog nedeljnika bila fotografija Radovana Karadžića – uz naslov „Čovek koji je ubio Sarajevo“.
Ipak, iako je Atanacković bio prestrog i prema Sonji Simonović i prema Čečenu i Švarmu, njegov beskompromisni stav kada je u pitanju odnos prema Kosovu, genocid u Srebrenici, evroskepticizam i sanjarenje o „srpskom svetu“, nepopularan je i veoma je hrabar u ovom trenutku u Srbiji.
Masovni protesti studenata koji su zemlju probudili iz višegodišnje uspavanosti i beznađa kao posledice vladavine Srpske napredne stranke, doneli su nadu da se nešto može promeniti, ali i dogmatski stav dela građana prema tom, možda i najznačajnijem pokretu u Srbiji u poslednjih dvadeset godina.
Studenti su kod dela građana izazvali stanje idolopoklonstva – skoro da je zabranjeno staviti pod znak pitanja bilo koju njihovu odluku, kritikovati otvoreno nacionalističke i konzervativne stavove nekih od njih, pokazati strahovanje šta takva ideologija može da donese Srbiji.
Pre samo par dana, Studenti u blokadi Filozofskog fakulteta u Beogradu, reagujući na izjavu predsednika Demokratske stranke Srđana Milivojevića da je „podrška studentskoj listi danas jedini ozbiljan i odgovoran proevropski izbor“, na svom X nalogu naglasili su da njihov pokret „nije i ne može biti sveden na proevropski jer u sebi obuhvata ljude različitih ideologija i stavova“.
„Filozofi u blokadi“, kako sebe nazivaju, dodali su da veliki deo krivice za političku krizu u Srbiji snosi Evropska unija i to zbog podrške aktuelnim vlastima.
Pri tome se nisu osvrnuli na sve dobro što bi EU donela Srbiji, kada bi evropske integracije tekle tempom kojim bi trebalo. To je upravo ono što kažu da ih objedinjuje – vladavina prava, odnosno, kako navode – da „institucije rade posao u skladu sa Ustavom i zakonima“.
Stav da „svaki pokušaj povezivanja studenata sa EU za posledicu ima razdor“ i slabljenje njihovog pokreta više nema veze sa insistiranjem na različitim ideologijama i stavovima, već sa gotovo, pa ekstremnim otporom prema EU.
Imajući u vidu da studenti drugih fakulteta na ovu objavu nisu reagovali, još jednom se postavlja pitanje šta kao ideologija preovladava među studentima i u kom pravcu bi Srbija krenula, kada bi njihova lista osvojila najveći broj glasova na parlamentarnim izborima.
Ljutita objava Dejana Atanackovića skreće pažnju ne samo na nekritički stav prema studentima, nego i prema svakom ko se u ovom trenutku suprotstavlja Srpskoj naprednoj stranci i Aleksandru Vučiću.
I neki mediji upali su u takvu zamku, pa se, od kada je postao neprijatelj Aleksandra Vučića, redovno prenose izjave Emira Kusturice – ali bez backgrounda da je „poznati reditelj“ mnogo jače nego što se danas suprotstavlja Srpskoj naprednoj stranci, devedesetih godina podržavao Slobodana Miloševića, a time i ratove u kojima je Srbija aktivno učestvovala.
Nije, naravno, Kusturica jedini na čiju se prošlost ne podseća. Među njima je i Momir Stojanović, čest sagovornik nekih medija, ali i bivši načelnik za bezbednost Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije. Gotovo niko ne podseća da je Stojanović bio među 17 osoba za kojima je 2015. godine tužilac EULEX-a izdao nalog za hapšenje zbog sumnje da je odgovoran za ratne zločine na Kosovu devedesetih godina.
Osim toga, krajem jula ove godine, Tužilaštvo za ratne zločine u Prištini optužilo ga je da je odgovoran za operaciju Reka u kojoj je 1999. godine ubijeno više od 370 albanskih civila.
To su nijanse koje mnogi svesno ili nesvesno zanemaruju u opravdanoj želji da se Srbija konačno oslobodi vladavine Aleksandra Vučića. Ipak, samo insistiranje na istini u svim njenim nijansama, može da donese promene, kako se na nekom značajnom položaju u Srbiji u budućnosti ne bi provukao neko kao što je to bio Milorad Ulemek.
Samo beskompromisno traganje za istinom, u trenutku kada je većina tužilaca i sudija u Srbiji pod jakim pritiskom vlasti, moglo je da dovede Tužilaštvo za organizovani kriminal da u slučaju „Generalštab“ podigne optužnicu protiv ministra kulture Nikole Selakovića ili da u predmetu „Nadstrešnica“ pokrene istragu i protiv bivšeg ministra građevine Gorana Vesića.
Zato kritički stav i prema delu studenata i prema delu onih koji su danas ljuti protivnici Aleksandra Vučića treba podržati, kako se za deset godina ne bismo ponovo čudili sanjarenju o „srpskom svetu“ i tome što je Srbija miljama daleko od Evropske unije.
Peščanik.net, 31.12.2025.
NADSTREŠNICA
