Foto: Predrag Trokicić
Ovo je kratak komentar podstaknut nekim skorašnjim napisima Denija Rodrika. Oni nisu u neskladu sa stavovima koje on iznosi već dvadesetak godina, ali su popularnije pisani, pa mogu da posluže za raspravu koja se obraća široj javnosti. Poslednji takav je pod naslovom „Kako spasiti ekonomsku nauku od neoliberalizma“ objavljen u časopisu Boston Review, sa sažetkom na Rodrikovom blogu. Ovde bih samo hteo da razjasnim šta se od čega spasava i da li je reč o uspešnom poduhvatu.
Najpre, Rodrik je u pravu kada kaže da je potrebno ići dalje od etiketiranja, jer neoliberalizam iz naslova njegovog teksta nije lako definisati niti mu je lako pripisati autore i sledbenike. Uz to je opasno, smatra Rodrik, da se nazivanjem objašnjava, što je naravno besmisleno. Dodatna opasnost je, rekao bih ja, da se ta reč koristi u naslovu, jer nemali broj čitalaca može da ne očekuje ništa više u tekstu što već nije u naslovu, pa čitanje naslova može da im bude dovoljno, što bi u ovom slučaju svakako bilo pogrešno.
I zaista, da sažmem ono što Rodrik zapravo tvrdi, ekonomsku teoriju nije potrebno spasavati od neoliberalizma i zapravo je treba spasiti od onih koji je odbacuju jer je neoliberalna, što je razlog, kaže Rodrik, tome što on sam nije sklon upotrebi te reći. Ali potrebno je, smatra Rodrik, spasiti ekonomsku nauku, ekonomsku teoriju zapravo, od na njoj zasnovanih političkih preporuka koje se nazivaju neoliberalnim.
Jednostavnije rečeno, ono što se naziva neoliberalnom teorijom je zapravo ekonomska teorija, nezavisno od svih ne malih razlika među ekonomistima, koja je, ta ekonomska teorija, nezaobilazna kao sredstvo objašnjenja, ali ne može neposredno da se koristi kao preporuka za sasvim određenu privrednu politiku. Primera radi, tržišni model, model savršenog tržišta čak, objašnjava privredna ponašanja i njihove ishode, ali nije opis privredne realnosti i ne sadrži preporuke za privrednu politiku: ona se iz njega ne može neposredno izvesti.1
Ovo, opet, nije zato što te recimo neoliberalne preporuke ne bi bile dobre ili opravdane ili dobronamerne, na primer u smislu politike koju bi sprovodio benevolentni diktator, već zbog toga što najčešće nisu ostvarive. Recimo, po Rodriku, a to je tvrdnja po kojoj je najpoznatiji, puna globalizacija i demokratija zahtevaju svetsku državu. Ukoliko nje nema ili neće biti demokratije ili treba odustati od globalizacije. Kako svetska država nije realan projekat, on se zalaže za nacionalnu suverenost, demokratiju i zaštitu od globalizacije nezavisno od toga što bi kosmopolitska alternativa bila bolja, kada bi bila dostupna.
Nije, dakle, reč o političkim alternativama istog ranga. Kosmopolitska liberalna (tržišna) demokratija je najbolja, prvorazredna politika i u saglasnosti je sa ekonomskom teorijom, ali je nedostupna. Nacionalne protekcionističke demokratije su zapravo skup različitih, drugorazrednih (drugih najboljih) politika koje se međusobno razlikuju u zavisnosti od okolnosti (istorijskih, geografskih, društvenih, razvojnih i svakih drugih). To je pogotovo tačno za autoritarne politike ili za one u kojima se koriste mere ograničavanja delovanja tržišta, kako spoljašnjeg tako i unutrašnjeg. Recimo, kao primer ovog poslednjeg Rodrik često ističe Kinu gde nema demokratije i gde su unutrašnja tržišta ograničena, recimo kolektivnim vlasništvom, koja je međutim ostvarila postojan i verovatno dosada nenadmašen privredni razvoj u poslednjih tridesetak godina. Naravno, kako mnogi upozoravaju, to je bilo moguće uz značajnu otvorenost Kine prema globalizaciji. No, ovo nisu prigovori koji neposredno pogađaju ono što Rodrik tvrdi, budući da je njegov pristup politici dovoljno eklektičan da zapravo ne može biti valjano podvrgnut kritici.
I to je otprilike sve. Ekonomsku teoriju je moguće spasiti kao sredstvo objašnjenja ne samo tržišnih već i svih drugih privrednih sistema i politika. No, njena preporuka prvorazredne, najbolje, privredne politike nije ostvariva, usled čega su potrebne drugorazredne, druge najbolje privredne politike, čiji izbor naravno zavisi od ciljeva kojima se teži, od sredstava sa kojima se raspolaže i od okolnosti koje su date ili se mogu samo postepeno menjati. Neoliberalne, prvorazredne, političke preporuke su ne samo neostvarive već i štetne, jer stoje na putu pragmatičnijim političkim alternativama.
Ovde je važno zapaziti Rodrikovu kritiku Vašingtonskog konsenzusa. Taj konsenzus (koji se često pogrešno prikazuje, ali to je druga tema) Rodrik kritikuje zato što predstavlja sveobuhvatnu privrednu politiku, koja zanemaruje institucionalne pretpostavke, a i, uz to, ostvarivost u zemljama koje su relativno manje razvijene. On posebno kritikuje liberalizaciju, dakle povećanu izloženost stranom tržištu, a i privatizaciju u uslovima gde, kao u Kini, alternativni i tradicionalni svojinski odnosi mogu da dovedu do dobrih rezultata, a da ne zahtevaju nepotrebno velike društvene potrese.
Ukoliko bi se dosledno sledio taj stav, ne bi bilo neophodno, na primer, tvrditi da je liberalizacija spoljne trgovine bila rđava politika u Indiji početkom devedesetih godina prošloga veka ili pogotovo u Kini, gde je ona verovatno najzaslužnija za veliki privredni napredak te zemlje. Kao što nije opravdano odbaciti privatizaciju u zemljama koje su napuštale socijalizam. Tako da se Rodrikova kritika neoliberalizma odnosi na ideološki stav da je svuda i u svemu preporučljiv samo jedan skup privredno političkih mera, kao što su one sadržane u Vašingtonskom konsenzusu, koje (po mom mišljenju neopravdano) Rodrik uzima za primer neoliberalne privredne politike.
No, da konkretna privredna politika zavisi od svega onoga što Rodrik pominje je nesporno i nije preterano kontroverzno. To, međutim, ne razjašnjava sasvim odnos između teorije i politike, između objašnjenja i preporuka za delanje. Naime, ne mali broj mera privredne politike neminovno se oslanjaju na očekivanja o ishodima do kojih će dovesti, a ova se očekivanja ne mogu valjano formirati ako se ne koristi teorijski okvir o privrednim odnosima i međuzavisnostima koje će uticati na željeni ishod. Primera radi, anti-monopolska politika ne može da se ne zasniva na modelu tržišne konkurencije koja nije monopolska, što ne mora da bude baš model savršenog tržišta, ali ne može ni da bude predaleko od njega. Isto važi i za fiskalne reforme i uostalom za mere zaštite, bilo da je reč o carniskoj od strane konkurencije ili o uređenju tržišta rada. Ta jedna ekonomska nauka jeste u osnovi svih različitih političkih preporuka.
Konačno, imajući u vidu koliko se sam Rodrik zalaže za uvažavanje ideologije u objašnjavanju različitih političkih preporuka, nije moguće reći da je on protiv ideoloških opredelenja, jer ako je ideologija neizbežna, onda je samo reč o tome da se izabere bolja. U kojoj meri je to neizbežno u ekonomskoj nauci je zasebno pitanje. Ja mislim da sve praktične nauke objašnjavaju da bi preporučivale poboljšanja, a ekonomska nauka je zapravo inherentno, što se kaže, velferistička, što ne mora da znači i ideološka.
Tako da se može zaključiti da Rodrik smatra da je ekonomsku nauku potrebno spasiti od ideologije da se iz naučnih objašnjenja mogu neposredno izvesti političke preporuke, ali alternativa koju on predlaže nije u tome uspešna. Nacionalna suverenost, demokratija i protekcionistička politika razvoja ne izgledaju kao mnogo ostvarljivija politika od globalizacije, demokratizacije i, recimo, međunarodne političke koordinacije. Njen neuspeh je sadržan u pretpostavci da demokratije za sada mogu da budu samo nacionalne, usled čega moraju da zaštite domaće tržište, dok su neretko nacionalni protekcionizmi autoritarni. I konačno, kao što primer Kine pokazuje, ako je već sistem autoritaran, liberalizacija može da bude način da se ne samo podstakne razvoj, već i povećaju individualne slobode.
Spasavanje ekonomskih objašnjenja je uspešno, što se ne može reći za političke preporuke.
Peščanik.net, 21.11.2017.
Srodni link: Dani Rodrik – Spasavanje ekonomske nauke od neoliberalizma
RASPRAVA O NEOLIBERALIZMU________________
- Kao što i kaže naslov Rodrikove knjige „One Economics, Many Recepies / Jedna ekonomija, mnogo recepata“.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
