Marseille, 10. januar 2015, PBS foto: Boris Horvat/AFP/Getty Images

Marseille, 10. januar 2015, PBS foto: Boris Horvat/AFP/Getty Images

I am not Charlie, I am Ahmed the dead cop. Charlie ridiculed my faith and culture and I died defending his right to do so. (Ja nisam Charlie, ja sam ubijeni policajac Ahmed. Charlie je ismevao moju veru i moju kulturu, a ja sam umro braneći njegovo pravo da to čini.)
Dyab Abou Jahjah
#JesuisAhmed

Počinjem tvitom Abu Džahdžaha, koji je obišao svet upravo zato što predstavlja prototip pogleda otvorenih muslimanskih intelektualaca na zlodelo u Parizu. Abu Džahdžah je muslimanski politički aktivista, pisac, jedno vreme menadžer, zrela i promišljena osoba koja jasno definiše stavove onih muslimana koji se odupiru terorizmu, ali ne odustaju od otpora modelu društva koje ih ne tretira ravnopravno.

Milioni ljudi na ulicama Francuske i mnoštva gradova širom sveta svedoče da je napad na redakciju lista Charlie Hebdo doživljen kao napad na zapadnu civilizaciju. U tom kontekstu postaje jasnije kako je napad integralista na Njujork (11. septembra 2001) bio doživljen kao udarac u srce Zapada u političkom i ekonomskom smislu, kao napad na njegov establišment.

Charli se, baš kao što Abu u svom tvitu kaže, izrugivao mnogim simbolima i svetinjama, ne samo muslimanskim, ali je napad na njega bez sumnje napad na slobodu štampe – verovatno najveću demokratsku tekovinu. Granice slobode štampe – takva su pravila igre – ne brane i ne proširuju “konstruktivna” glasila, nego baš ona koja ne poštuju autoritete, moral, verske i političke nazore. Zato ni često džangrizavi francuski intelektualci ničim nisu doveli u pitanje jednoglasnu osudu brutalnosti atentatora, koji su atakovali na slobodu mišljenja. Otuda i logika da je odgovor na tragediju u Njujorku bila vojna odmazda, uz produbljavanje konfrontacije sa islamom, a da je pariska tragedija probudila savest ljudi i sa islamske strane, da ustanu protiv nasrtaja na opšte ljudske tekovine.

U Njujorku su teroristi uspeli u nameri da prodube konflikt; u Parizu su poraženi jedinstvom javnosti da ne podlegne strahu. Masovno učešće muslimana u protestima nameće obavezu “zapadnjaka” da pokažu veću dozu razumevanja. Nedavno je Cvetan Todorov pisao o nedopustivoj evropocentričnosti, uz sklonost da se nipodaštavaju druge kulture i vere. Nije to govorio bez povoda.

Grandiozne demonstracije u Parizu preplavile su medije, što je u redu, ali su potisnule istorijski značajne demonstracije u Marseju, Nici, na jugu Francuske, u kojima je učestvovalo izrazito mnogo muslimana. Oni su moguća klica razumevanja i promene uglavnom pasivnog stava većine muslimana prema ubicama iz sopstvenih redova. Hasen Šalgumi (Hassen Chalghoumi), muslimanski verski vođa u Francuskoj, apelovao je: “Mi vernici islama moramo konačno ustati protiv zloupotrebe naše vere”.

Javio se i sjajni Lilijan Turam (Thuram), nesuđeni sveštenik iz Gvadalupe, koji je, iako odbrambeni igrač francuske reprezentacije, postigao dva gola te pokopao sve nade Hrvatske u polufinalu Svetskog prvenstva u fudbalu 1998. Danas je pisac i ambasador UNICEF-a koji poručuje: “Ranjen je ceo svet, integralizam je pretnja bez granica, strah je globalan, ali ga valja pobediti pameću”.

To su ljudi sa kojima Evropa i Zapad treba da grade mir i razumevanje, te da pritom naglašenije vode računa o toleranciji koje su im puna usta i o neizbežnosti zajedničkog postojanja. O toleranciji bez onog “ali” koje postoji kod Džona Loka, koji u “Pismu o toleranciji”, sjajnom tekstu o jednakosti svih ljudi, ipak hrišćanskicentrično piše: “Smešno je da neko za sebe izjavljuje da je muhamedanac samo po veri, dok je po svemu drugome verni podanik hrišćanskog kralja, a da se u isto vreme slepo pokorava muftiji…” Iako je od tada prošlo više od tri veka, u mnogima od nas i danas postoji ta doza podsvesnog verskog “rasizma”.

Mraka i razloga za sukobe ima i previše. Istoričar religije Filip Dženkins, poredeći tekstove Kurana i Biblije konstatovao je: “Na moje veliko iznenađenje, islamski tekstovi u Kuranu bili su znatno manje krvoločni i manje nasilni od onih u Bibliji”. Paranoidna ideja totalnog istrebljenja drugog i danas se prepliće sa “Svetom Amnezijom” na sopstvene grehe.

Dakako da neće ići lako. Fanatika, manijaka, zločinaca je mnogo na svakoj strani. Gledao sam, međutim, na televiziji mladog Marokanca koji je na skupu muslimana u Pordenonu, malom industrijskom mestu u Italiji, gotovo preklinjao tamošnje žitelje: “Molimo vas razumite nas, rasli smo u kulturi bespogovornog poštovanja druge osobe. Nemojte nas nipodaštavati. Pomozite nam tako što ćete nas bar malo poštovati”. Taj momak je molio samo za ono što su mnogi francuski demonstranti nosili ispisano na transparentima: EGALITÉ (jednakost). Bojim se da bi i kod nas malo ko ozbiljno shvatio njegov apel, koji je objašnjenje jednog od suštinskih razloga konfrontacije.

Na internetu se vrti poruka potpisana sa @elbaradei, a glasi: “Masakr u Parizu je stravičan koliko i onaj u Nigeriji. Životi imaju podjednaku vrednost, malo je važno ko je i gde ubijen”. Možda je pisac poruke sam Muhamed El Baradei, nobelovac i egipatski političar. Na internetu se najčešće ne zna ko je ko, ali je poruka jasna.

Kada su ubice francuskih novinara 7. januara u 11.30 uletele na redakcijski sastanak Charlie Hebdo i pucale na ljude, još nijedan svetski medij sem BBC-a nije objavio da je četiri dana ranije Boko Haram u Nigeriji spalio 16 sela i pobio oko 2.000 ljudi samo zato što su “verovali u istog boga ali na drugačiji način”. Tako je to definisano u toj vesti. Ali da li iko veruje da suludi Abubakar Šekau, vođa oko 10.000 zlikovaca Boko Harama zaista razmišlja o tome jesu li Bog i Alah ista osoba? Povezan je sa Al Kaidom, jer mu to daje logistiku i veći značaj. On je masovni ubica kao i oni iz ID (Islamske države), koji svoju moć grade na zloupotrebi socijalno odbačenih, vere, straha… Namera im je, kao i kod svih hijena rata, da i oni iznude neki udeo u podeli bogatstva.

U februaru su izbori u Nigeriji, gde sadašnji predsednik Gudlak Džonatan od masovnog pokolja 3. janura – do 12. januara (kad ovo pišem), nije javno spomenuo da Boko Haram na severoistoku zemlje kojoj je on predsednik ubija na hiljade ljudi. To mu ne bi donelo glasove. Vođa Boko Harama zna iz iskustva da ga niko ozbiljno neće napadati, sve dok ostane na nebitnom siromašnom severu i ne dira naftne izvore na jugozapadu. Tamo vladaju moćne naftne kompanije, postavljaju predsednike države, dele demokratiju na kašičicu i ko dirne u njihove interese vrlo brzo će postati meta dronova, plaćenika i medija širom sveta.

Tada će se setiti da je Boko Haram samo u prošloj godini ubio oko 10.000 ljudi, setiti se i 200 devojčica koje su Haramlije pretvorili u roblje i možda čak indoktrinirali da tri od njih 10. i 11. januara na pijacama Nigerije aktiviraju eksploziv i izginu zajedno sa masom nedužnih ljudi. I neko će tada možda konačno prevesti šta tačno znači Boko Haram, a ne da se nagađa: “Zapadno obrazovanje je greh”.

***

Palo mi je na pamet da potražim podatke o terorističkom delovanju muslimanskih fundamentalista šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka. Jedini podatak glasi da je u Tel Avivu 4. septembra 1968. eksplodirala bomba od koje je poginula jedna i ranjena 51 osoba. Ništa više. Bilo je to vreme rađanja i pune aktivnosti pokreta nesvrstanih zemalja, u koji su bile uključene skoro sve muslimanske zemlje koje su verovale, zajedno sa ostalima iz “Trećeg sveta”, da će biti moguća ravnopravna međunarodna saradnja i jednakost ljudi, država i nacija.

Biznis i finansije, 13.01.2015.

Peščanik.net, 13.01.2015.

TEMA – NAŠ TERORIZAM