“Jedno malo more” je prelepi poetični izraz grčkog pevača i pesnika Dionisija Savopulosa. Za mene je označavao slovenačko more; Savopoulos je naravno u mislima imao Sredzemno more koje se danas sa najdaljeg kraja, iz Libana, do Gibraltara prebrodi za dva dana i dve noći. Ono isto more, naime, oko koga sede Grci kao žabe oko bare u Platonovom šaljivom opisu. Ako već nemamo u misli onaj komad mora koji u nekoj prilici gledamo sa prozora, onda se zaustavimo kod uistinu jednog od manjih mora na planeti.

Sredozemno more je izvesno najvažnije kulturno more sveta, i po starosti, i po neverovatnome broju kultura koje su oko njega cvetale. Gusta naseljenost obala načinila ga je izvesno trgovački najživljim morem na svetu. Oko Sredozemnoga mora je najviše gradova, svakako najviše starih gradova. Ima i opasnijih mora i okeana, ali u Sredozemnom moru i danas gine suviše ljudi, jer preko njega vode glavni putevi bežanja u sigurne i bogate evropske zemlje. Na Sredzemlju je najviše trajektskih linija, koje povezuju gradove. Za vreme jugoslovenskoga rata, trajekti između Italije i Grčke su doživeli zlatno doba. I danas kamiondžijski krem ne gubi nerve po balkanskim putevima, nego dve noći i dan uživa na grčkim trajektima. Za vreme rata sam naletela i na brod koji je imao sasvim novu i, kako je izgledalo, unosnu putanju od Brindizija do Ploča, a zatim do Međugorja na hodočašće. Kad su ekskurzije prestale zbog ratnih akcija, brod je preuzeo jednu od noćnih linija između Italije i Grčke. Bio je to najneobičniji trajekt koji sam ikada videla, sa raspećem umesto televizora u svakoj kabini, i sa barom u kojem se nije služilo ništa sem kafe i čaja. Saloni, prodavnice, kazinoi i restorani sa drugih trajekata su ovde bili nezamislivi. Moje prvo putovanje po Sredozemlju, na koje sam otišla posle mature jer direktor škole nije dozvolio klasičnim odeljenjima “buržujsku naviku” ekskurzije po Grčkoj, bilo je na luksuznom brodu Istra, koji već decenijama služi norveškim prevoznicima, ako već nije završio u starom gvožđu. Istra je bila bliznakinja Dalmacije, koja je mnogo duže služila Hrvatskoj. Zato ne razumem kakvo je zadovoljstvo gluvariti po lađi sa dvadeset spratova sa još 5000 sličnih srećnika, u neprekidnom traženju besplatnog pića. No postoji sredozemna grupa koja odlično koristi krstarenja: gledala sam kako delfini oko Santorinija u grupama posećuju lađu po lađu, izvodeći kratki program šarmiranja, i kada im putnici bace dovoljno hrane iz bara na palubi (u kojem se ribe prodaju upravo za tu svrhu), odlaze do druge lađe i ponavljaju program…

Nekada je Sredozemno more bilo lečilište za dobrostojeće, danas je letovalište, sve više samo za dobrostojeće – ostali im služe. U ambicioznim 70′, dobar deo sredozemnih plaža je doslovce zabetoniran, od turističkog naselja La Mot na francuskoj obali, do serijskih letovališta na španskoj obali. Jeftini turizam, masovni turizam, zagađenje – sve dok nije došlo doba krize, kada na Sredozemlje žure svi kojima penzija ili renta mogu omogućiti udobne poslednje godine. Gradovi kao što je Taragona su postali konglomerat apartmana. Sredozemlje se danas vidljivo deli na starce sa koliko-toliko osiguranom udobnošću, i na pridošlice, koje su doplovile sa južnih obala na bilo kakvom plovilu, doplivale, i uglavnom neko vreme provele u izbegličkom logoru – oni koji su preživeli more, da se razumemo.

Danas Sredozemlje vri. Stare diktature su dobro potresene, premda neke još ubijaju, recimo sirijska. Stari ratovi se dobro drže, kao onaj između Izraela i još nepostojeće države. Stari strah Sredozemlja, Persija odnosno Iran, još uvek ima dovoljno moći da plaši sve susede. Stara žitnica Sredozemlja, dolina Tigra i Eufrata, Irak, još uvek se ne oporavlja od “pomoći” koja mu je pružana u zadnjih desetak godina. Stare susedske svađe nije uspela da reši ni primamljiva ponuda EZ, kao na Kipru. Nikada starije, Sredozemlje se nalazi pred promenama koje će mu možda vratiti nešto od dobrih vremena – mira, razmene, demokratije. Kada bi bilo reči samo o sukobu diktature i demokratije (kakve god, sasvim uslovno uzete), ili o sukobu sebičnih bogatih i siromašnih koji više ne mogu da izdrže, bilo bi jednostavnije, no nije tako. Oni koji menjaju, moraju da se obračunaju sa svojim predrasudama, osvetoljubivim željama, pobedničkim ludilom, korupcijom koja se teško menja jer je upisana u svakodnevicu i navike, prevarantstvom, parazitizmom, i mnogim drugim realnim društvenim odlikama koje su činile srećnim sve ljubitelje stereotipa. Možda mogu ponovo otkriti veoma stare navike i ponašanja, recimo – bar kako zasada izgleda – nezainteresovanost kultura Sredozemlja za boju kože u antici. Svako ko je posetio Carigrad pamti sve mogućne nijanse boja kože na relativno malome prostoru. U antičkom slikarstvu, od kritskih fresaka minojskoga doba pa do slikanih grčkih vaza i rimskog slikarstva, boja kože označava – pol: bela za za žene, tamna za muškarce. Tragove drugačije polne pigmenatcije pratimo sve do baroka.

Nedavno je Diskaveri kanal emitovao simulaciju toga kako će izgledati Sredozemlje kroz nekoliko stotina milenijuma: isušiće se, ostaće slana usijana pustinja, po kojoj će trčati neka bića slična puževima, sa kućicom ali mnogo brža. Tako su procenili naučnici koji se bave malim morem. Prva misao koja mi je pala na pamet – onda će najzad naći onu nestalu lađu, koja je sa partenonskim skulpturama potonula kada je lord Elgin prenosio svoje blago u Englesku: blaženi antropocentrizam!

Dok je Sredozemlje još uvek najljudskije od svih mora, okićeno starim svetskim čudima i nekim od najboljih primera moderne arhitekture, sačekajmo… današnji dan, subotu 15. oktobra, da vidimo šta Sredozemci mogu da pokažu, udruženi sa centrom i severom, i sa svojim starim kolonijama preko velike bare: ima li budućnosti za mali sredozemni svet, za večne graditelje, zemljoradnike, ribare, mornare, trgovce? Mora biti, jer se na neke stvari još mora odgovoriti, recimo na sudbinu Zainab al-Hosni, staru osamnaest godina, koju su vlasti u gradu Homs u Siriji uhapsile da bi izvršile pritisak na njenog starijeg brata, aktivnog pobunjenika. Brat je mučen i ubijen. Roditelji su došli u zatvorsku mrtvačnicu po njegovo telo, i tamo našli i svoju kćerku, obezglavljenu i unakaženu. Već samo zbog Zainab, Sredozemlje zaslužuje pravdu.

Peščanik.net, 06.11.2011.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.