unutrašnjost zapuštene kuće
Foto: Predrag Trokicić

Vojno-policijskom operacijom Oluja, koju su u avgustu 1995. godine sprovele hrvatske oružane snage, okončan je četvorogodišnji sukob na teritoriji Hrvatske. Tokom i nakon ove operacije izvršeni su rasprostranjeni i sistematski zločini nad civilnim stanovništvom srpske nacionalnosti (raseljeno je više od 200.000 ljudi, opljačkana je njihova imovina, a više stotina njih je ubijeno). Premda su žrtve centralna tema komemoracije Oluje, one ni posle 25 godina u Srbiji nemaju status civilnih žrtava rata. Razlog za ovo je činjenica da nadležni državni organi ne prepoznaju kao žrtve osobe koje su nastradale van teritorije Srbije.

U Srbiji civilne žrtve rata imaju daleko gori tretman od ratnih veterana. Radi se o kategoriji najugroženijih ljudi (na hiljade žrtava torture, prisilnih nestanaka, ratnih zločina, nezakonitog pritvora, prinudne mobilizacije i seksualnog nasilja), koji su diskriminisani novousvojenim Zakonom o pravima boraca, vojnih invalida, civilnih invalida rata i članova njihovih porodica (Sl. glasnik RS, br. 18/2020).

Administrativna procedura priznanja prava, kao i uslovi za sticanje statusa civilnog invalida rata, odnosno člana porodice civilne žrtve rata i civilnog invalida rata, do usvajanja novog Zakona bila je regulisana Zakonom o pravima civilnih invalida rata (Sl. glasnik RS, br. 52/96) usvojenim još 1996. godine tokom vlasti Slobodana Miloševića. Iako ova procedura predstavlja jedan od tri mehanizma za ostvarivanje prava na reparacije u Srbiji, tretman civilnih žrtava rata od vremena Miloševića do danas ostao je nepromenjen.

Tokom 2018. godine je formirana radna grupa pri Ministarstvu za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja (Ministarstvo) kako bi izradila nacrt Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti (nacrt Zakona), a kojim bi bili obuhvaćeni: borci, vojni invalidi (ratni vojni invalidi i mirnodopski vojni invalidi), civilni invalidi rata i civilne žrtva rata. Pojavila se nada da će žrtve zločina u Oluji, Sjeverinu, Štrpcima, žrtve seksualnog i drugih oblika nasilja steći status civilnih žrtava rata. Međutim, nadležno Ministarstvo je sprovelo netransparentan konsultativni proces, što je rezultiralo tekstom nacrta Zakona koji je zadržao diskriminatorne odredbe starog zakonskog rešenja, ostavljajući civilne invalide rata i civilne žrtve rata u nepovoljnijem položaju u odnosu na vojne žrtve rata.

S ciljem da unapredi nacrt Zakona i omogući većem broju civilnih žrtava rata da steknu taj status, Fond za humanitarno pravo (FHP) je dostavio Ministarstvu detaljne komentare na Nacrt zakona, te je učestvovao u javnoj raspravi o Nacrtu zakona održanoj u Beogradu, tokom koje je ukazao da su zakonska rešenja koja regulišu položaj civilnih invalida rata i civilnih žrtava rata u suprotnosti i sa odredbama Ustava i sa obavezom garancije ljudskih prava i sloboda, koju je Srbija preuzela pristupanjem Evropskoj konvenciji o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ipak, 29.2.2020. Narodna skupština usvojila je novi Zakon, koji je zadržao sve diskriminatorske odredbe na koje je FHP ukazao u svojim komentarima.

FHP već godinama ukazuje da ovako uspostavljen pravni okvir ne odgovora stvarnim potrebama žrtava. Stari Zakon o pravima civilnih invalida rata omogućio je da tek nešto više od 1.200 ljudi stekne status civilne žrtve rata u Srbiji.

U članu 22. novog Zakona, koji reguliše pitanje ko se smatra civilnim invalidom rata, zaključuje se da određeno lice, kako bi ostvarilo status civilnog invalida rata, mora kumulativno da ispuni sledeće uslove: da je državljanin Srbije, da ima oštećenje organizma najmanje 50%, da je tu povredu/ranu zadobio od strane neprijatelja tokom rata ili oružanog sukoba, kao i da se povreda desila na teritoriji Republike Srbije. Osim diskriminatornih uslova predviđenih ovim članom (postojanje telesnog oštećenja od 50% kod civilnog invalida rata, dok za vojnog invalida taj procenat iznosi 20% telesnog oštećenja), ovako definisan član novog Zakona je neprecizan jer ne nudi dovoljno jasno određenje ko se smatra neprijateljem. Isto tako, novi Zakon zadržava i diskriminatornu razliku između lica koje su pretrpela fizičko i psihičko oštećenje, što je u suprotnosti sa Ustavom Republike Srbije, koji u članu 21. stav 3. navodi: „Zabranjena je svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta“.

I novi Zakon postavlja dodatne uslove koji se tiču materijalnog stanja žrtava i njihovih porodica (članovi 74. i 75) čime zakonodavac praktično negira reparativnu prirodu jednog od ključnih prava koje civilne žrtve rata stiču nakon priznavanja tog statusa, koji se svodi na davanje socijalne pomoći. Pravo na reparacije je političko pravo, koje proističe iz kršenja temeljnih ljudskih prava i kao takvo ima za cilj da ispravi ili ublaži nastalu povredu, a ne da popravi materijalni položaj žrtve. Osnov za obavezu pružanja reparacija leži u načelu međunarodnog prava o odgovornosti države za kršenje temeljnih ljudskih prava i svako uslovljavanje te obaveze prema žrtvama od strane Srbije predstavlja izigravanje ovog elementarnog i široko prihvaćenog načela.

Primena novog Zakona u praksi dovodi do toga da je ostvarivanje prava na reparacije za većinu žrtava povreda ljudskih prava u sukobima devedesetih godina – praktično nemoguće putem administrativnog mehanizma. Prema podacima FHP-a, ovakvim zakonskim rešenjem u Srbiji je obespravljeno najmanje 15.000 civilnih žrtava rata i njihovih porodica. S tim u vezi, sledeće žrtve neće moći da ostvare pravo na status civilnog invalida rata: 1. žrtve koje imaju stepen telesnog oštećenja manji od 50%; 2. žrtve seksualnog nasilja; 3. žrtve torture i nečovečnog postupanja; 4. izbeglice iz Hrvatske i BiH prisilno mobilisane od strane MUP-a Srbije, građani bošnjačke nacionalnosti nezakonito privođeni u Sandžaku tokom sukoba u BiH, ubijeni i proterani pripadnici bošnjačke nacionalnosti iz pograničnih sela u opštini Priboj i ostali koji su povredu pretrpeli od strane jedinica koje Srbija smatra prijateljskima – tu se pre svega misli na MUP Srbije, Vojsku Jugoslavije ili Vojsku Republike Srpske; i 5. žrtve koji povredu nisu pretrpele na teritoriji RS – žrtve otmice i ubistva u Sjeverinu, žrtve otmice i ubistva u Štrpcima, izbeglice iz Hrvatske koje su u Srbiju došle nakon operacija Bljesak i Oluja.

Iako je pohvalno što novi Zakon prepoznaje nestale kao civilne žrtve rata (član 23), veoma je važno napomenuti da ova odredba dalje ne razrađuje odgovor na pitanje da li je potrebno da porodice svoje nestale članove moraju prethodno, u vanparničnom postupku, da proglase za umrle, kako bi ostvarili status člana porodice civilne žrtve rata ili ne. Iskustvo FHP-a je da članovi porodica lica koja se i dalje vode kao nestala, moraju svoje nestale članove da proglase za umrle kako bi eventualno stekli status članova porodica civilnih žrtava rata. U praksi, većina članova porodica nestalih odbijaju da svoje najbliže proglase za umrle sve dok se njihovi posmrtni ostaci ne pronađu i dok se ne rasvetle okolnosti pod kojima su stradali.

Iz usvojenog zakonskog rešenja evidentno je zanemarivanje civilnih žrtava u odnosu na vojne invalide i porodice poginulih boraca. Novi Zakon, umesto da pruži zakonsko rešenje koje bi obuhvatilo i civilne žrtve rata bez diskriminacije na osnovu ličnih svojstava ili pretrpljene povrede, nastavio je sa primenom „institucionalizovane“ diskriminacije ove kategorije žrtava s ciljem čuvanja budžeta Srbije i ujedno negiranja njene odgovornosti za situaciju u kojoj su se žrtve našle.

Činjenica da Srbija usvajanjem novog Zakona nije unapredila administrativni mehanizam reparacija za civilne žrtve rata i da ga nije uskladila sa ratifikovanim međunarodnim aktima (Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, Međunarodna konvencija o eliminaciji svih oblika rasne diskriminacije, Konvencija protiv mučenja i drugog okrutnog, nečovečnog i ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja, Konvencija o pravima deteta i Evropska konvencija o obeštećenju žrtava nasilja) pokazuje da u Srbiji i dalje ne postoji politička volja i spremnost za suočavanje s nasleđem masovnih zločina iz prošlosti.

Stav FHP-a je da Srbija mora da donese poseban zakon kojim će regulisati samo prava civilnih invalida rata i civilnih žrtava rata. Cilj donošenja tog zakona bi bio da se žrtvama osigura rehabilitacija kroz materijalnu, psihosocijalnu, zdravstvenu i pravnu pomoć, kao i da im se pruži određena vrsta satisfakcije kroz priznavanje pretrpljenih patnji, dok bi u širem smislu taj zakon predstavljao odraz društvene solidarnosti i priznanje odgovornosti za počinjene zločine. Takođe, zakon bi morao da nastoji da povrati dostojanstvo žrtvama, da im podigne kvalitet života kroz materijalnu i psihosocijalnu pomoć, kao i da doprinese neponavljanju zločina. Odlična polazna osnova za sveobuhvatnije regulisanje ove oblasti i za ovakav Zakon bi bio Model zakona o pravima civilnih žrtava – Povreda ljudskih prava u oružanim sukobima i u vezi sa oružanim sukobima u periodu od 1991. do 2001. godine (Model zakona) koji je FHP izradio još 2015. godine u cilju da pokrene širu debatu o potrebi uređenja ove oblasti u skladu sa stvarnim potrebama civilnih žrtava rata, izmeštajući ovu pravnu oblast iz domena socijalne zaštite u domen ljudskih prava.

Nezadovoljstvo pojedinaca i udruženja civilnih žrtava rata jednoglasno poručuje institucijama Srbije da se oni osećaju kao građani drugog reda jer su vlasti novim Zakonom unapredile status i prava veterana i vojnih invalida, dok su civilne žrtve ratova u potpunosti ostavljene po strani. Očigledno je da civilne žrtve rata i dalje u Srbiji nailaze na brojne teškoće u traženju pravde i ostvarenju svojih prava. S obzirom na to da novim Zakonom njihov status nije rešen, borba za većinu civilnih žrtava rata se nastavlja.

Autor je pravni analitičar u okviru programa „Reparacije“ u Fondu za humanitarno pravo iz Beograda.

Peščanik.net, 05.08.2020.

Srodni linkovi:

Vladimir Veljković – Sećanje na navodni totalni rat

Nadežda Milenković – Monopol na poniženje

Vesna Rakić Vodinelić – Noga sama dodaje gas*

Vesna Pešić – Oluja utišana gestovima pomirenja

Oluja – 25 godina

Fond za humanitarno pravo: Žrtve Oluje – briga društva i institucija Srbije i Hrvatske