Slova kojima je ispisana Krajina na vrhu zgrade
Foto: Predrag Trokicić

Navikli smo da se svake godine 4. i 5. avgusta obeležava vojna akcija Oluja kojom je okončan rat u Hrvatskoj. Oluja se u Hrvatskoj obeležava slavodobitno uz šenlučenje i bučnu zahvalnost braniteljima koji su oslobodili okupiranu teritoriju Hrvatske (držali su je Krajiški Srbi iz tzv. Republike Srpske Krajine). Kao pandan ovom hrvatskom „veselju“, u Srbiji se istog dana u Sremskoj Rači (mesto na granici gde je pristigla kolona izbeglih Srba) održava tugovanka, odnosno zvanična komemoracija srpskim žrtvama mučki ubijenim u Oluji i monstruoznom etničkom čišćenju 220.000 Srba iz Hrvatske. Glavni izvođač ove priredbe u Srbiji ove godine je Aleksandar Vučić, uz obaveznog Milorada Dodika.

Savremenici ratnih zbivanja u koje spadam i ja sa mučninom prate redovna obeležavanja Oluje na obe strane, znajući da slavljenici Oluje u Hrvatskoj prikrivaju srpske žrtve i etničko čišćenje iz pozicije nevine žrtve, dok Srbija u svom tugovanju prikriva sopstvenu odgovornost za rat u Hrvatskoj u kojem je vršila etnička čišćenja i za sobom ostavljala žrtve. Ova konstatacija ne znači izjednačavanje zločina, jer moja tema nije odmeravanje krivice. Lično me posebno iritira zatrpavanje nehumanog tretmana Srba prognanih iz Hrvatske od strane vlasti u Srbiji. Kad je dramatična traktorska kolona stigla na granicu Srbije, ona nije puštena u Beograd da se ne bi videlo da je Milošević Srbe iz Hrvatske pustio niz vodu, što se i očekivalo od početka rata. Izbeglice iz Hrvatske su usmeravane prema Kosovu i drugim zabitima. Dok su gladni i žedni skapavali na granici, pomagali su im antiratni aktivisti (sa reputacijom izdajnika do dana današnjeg) donošenjem hrane i vode i zbrinjavanjem porodica, da bi zatim ti ljudi doživeli još jednu golgotu kada ih je vlast u Srbiji hapsila kao divljač i vraćala na ratišta; prethodno su bili „trenirani“ na poligonima Arkanove garde u Erdutu. Od svih traumatičnih i kriminalnih zbivanja iz ratnog vremena možda najviše iritira činjenica da su se Milošević i Tuđman dogovorili da se vojna odbrana Knina povuče i da krene Oluja, a da se srpsko stanovništvo po Tuđmanovoj nameri protera, a po Miloševićevoj uputi ka Srbiji i naseli na Kosovu. O dogovorima o Oluji svedoči izvanredan film „Pad Krajine“ Filipa Švarma koji smo gledali na RTS-u. Što je sada, za vreme neoradikalske vlasti, nezamislivo.

Ove godine obeležavanje 4. i 5. avgusta je iznenađujuće različito. Dogodilo se nešto novo. Odjeknula je vest da će potpredsednik Plenkovićeve vlade iz redova SDSS-a (Samostalne demokratske srpske stranke) Boris Milošević prisustvovati obeležavanju 25. godišnjice Oluje. To je čovek za koga se kaže da je doživeo teške ratne traume, ali da će u Knin doći otvorenog srca, s mirotvoračkim porukama. On se nada da će njegov čin doprineti građenju kulture mira, društvu razumevanja, poštovanja i tolerancije, s verom da se može izaći iz rovova ratne svesti kojom su okovana naša društva. I rekao je: „U Knin idem zato što želim olakšati budućnost djece Srba iz Hrvatske, jer je vrijeme da se rat završi i da se pobijedi politika mržnje“.

Ovakve poruke su razumne i okrepljujuće, ali se moraju potvrditi u životu, što bi se najpre videlo u razbijanju mitološke svesti iz koje proizlaze lažne priče o tome da je vojna akcija Oluja bila „čista kao suza“, a zna se da je Haški sud utvrdio da su 24. i 25. avgusta počinjeni strašni zločini nad šestoro starijih lica koja su ostala u svojim domovima i bila mučki ubijena. Iako premijer Andrej Plenković tvrdi da se ne radi o trgovini, utisak je ipak da je pao kompromis da gest Borisa Miloševića bude podržan odlaskom potpredsednika vlade Tome Medveda, branitelja i prononsiranog nacionaliste, u selo Grubori gde će odati poštu srpskim žrtvama. Očekuje se da se tu pojavi i predsednik države Zoran Milanović.

Da li je ovaj novi scenario obeležavanja Oluje samo jedan gest i izolovani događaj, ili politika HDZ-a da skreše ekstremne desničare koji su ipak dobili priličan broj glasova, ili se radi o novoj politici pomirenja i inkluzije, koja bi bila izraz zasićenosti hrvatske javnosti terorom „ustašije“ i želje da se živi normalno, bez te stalne knedle u grlu koja je drži u stanju stresa i histerije. Možda je hrvatskim građanima dosta mitologizovanja nacije, domovinskog rata, nacionalizma, mržnje i ratne retorike, što Hrvatskoj zapravo više nije potrebno i ničemu joj ne služi. Ako bi to i bio stvarni korak ka pomirenju i normalizovanju odnosa sa srpskom manjinom u Hrvatskoj i Srbijom, to bi bila dobra vest. Senku na ovakvo najpovoljnije razumevanje ovog „olujskog“ događaja na kome će se prvi put pojaviti predstavnik srpske manjine, bacio je sam predsednik države Zoran Milanović odlukom da dodeli orden, na samoj toj svečanosti, Zlatanu Jeliću, ratnom zapovedniku i brigadiru specijalne policije Herceg-Bosne koga je Bosna i Hercegovina optužila za ratne zločine. To je loš znak.

Reakcija u Srbiji na sve ovo je izrazito negativna: odlazak Srbina na proslavu Oluje smatra se skandaloznom odlukom koja zaslužuje svaku osudu, što se najbolje videlo iz uvodnog teksta u dnevnom listu Politika na čijoj je naslovnici pisalo „Šta može Srbin da slavi u Kninu“. Ministar Vulin je izjavio da ne veruje da je to uopšte moguće, da nema Srbina koji će proslavljati istrebljenje Srba i da će u to poverovati tek ako to zaista vidi. Ministar spoljni Ivica Dačić je rekao da je Srbin na proslavi Oluje neviđena provokacija: Hrvatska traži prisustvo Srbina da bi joj bilo lakše na savesti. Dodik je rekao da je za njega nemoguće da Srbin prisustvuje obeležavanju hrvatske vojno-policijske akcije Oluja i da je to nekorektno prema sprskim žrtvama u Hrvatskoj. On se izjašnjava protiv toga. Vučić je rekao da Boris Milošević nema podršku Srbije za odlazak u Knin i da lično ne može da podrži političkog predstavnika srpskog naroda na ovoj proslavi, kako je Hrvati zovu. On se zalaže za bolje odnose između Srbije i Hrvatske, ali to ne sme da bude po cenu ponižavanja srpskog naroda: „Ne možemo da podržimo taj gest, ali ću se truditi da ih razumem i nastavićemo da radimo na pomirenju sa Hrvatima i Hrvatskom“. Rekao je da neće nazivati izdajnicima srpske predstavnike na svečanosti u Kninu i podsetio da Srbi iz okruženja neće raditi jedni protiv drugih. Izjavu je dala i opoziciona DSS, u čijem saopštenju se kaže da je prisustvo SDSS-a na proslavi Oluje neshvatljivo i apsolutno neprihvatljivo. Zanimljivo je da su neki građani pohvalili Borisa Miloševića, pa je jedan od njih napisao da je „odlazak u Knin Borisa Miloševića dobra poruka za sve. To se vidi iz očaja nacionalista u Beogradu koji danima preko tabloida blate ovog čoveka. Očajni su jer je im je tema nepovratno uzeta. Sada mogu samo da menjaju imena ulica, pokazuju nemoć i dodatno se brukaju“.

Iz teoretskog ugla, ova priča o prvom Srbinu na proslavi Oluje jeste istorijski događaj. Srbi u Hrvatskoj su otkačili Beograd i to posle 30 godina, koliko im je trebalo da shvate da nacija nije organizam koji ima jednu glavu i jednog vođu koji zaseda i komanduje iz tzv. matične države. Uverenje da jedan narod, istog etničkog porekla, ma gde živeo i ma kakvo drugačije istorijsko iskustvo imao, pripada istom telu, istom organizmu, kao njegov nerazdvojni deo i da se to organsko jedinstvo mora održavati – treba da bude odbačeno. Ovde nema mesta za teoriju, ali ipak bih izvukla zaključak: nekada moćna srpska manjina u Hrvatskoj, koja je propala u ratu devedesetih vezujući se za maticu, vođena iredentističkim idejama o ujedinjenju, doživela je slom. Iz realnog i traumatičnog poraza ona je kasno izvukla zaključak da je njena domovina Hrvatska, a da je Srbija blizak i prijateljski sused. Prvi su nam Pupovac i Miloševic rekli zbogom. I u tome je poenta.

I Srbija bi mogla da razmisli i shvati da nije najbolji put kojim je krenula 1989. godine kada se isprsila kao državamatica koja treba da skuplja svoju vekovima unazad odbeglu i razbacanu decu i pripoji teritorije na kojima oni žive, umesto da neguje svoje građane, interese i ciljeve, a široko i čvrsto razvija i održava kulturne i ekonomske odnose sa svojim okruženjem i srpskim rođacima. Srbija već 30 godina ide glavom kroz zid, trpi poraz za porazom, teritorija joj se smanjuje, tri države su joj se raspale, bacila je zemlju u siromaštvo, autokratiju i diktaturu i nema nijednog saveznika koji može da joj pomogne. Kada će se neko dosetiti da sabere naše traumatično iskustvo zamišljene matice koje traje već 30 godina i napravi zaokret u realnu Srbiju i od nje napravi lepo mesto za život njenih građana?

Peščanik.net, 04.08.2020.

Srodni linkovi:

Vladimir Veljković – Sećanje na navodni totalni rat

Nadežda Milenković – Monopol na poniženje

Vesna Rakić Vodinelić – Noga sama dodaje gas*

Oluja – 25 godina

Meris Mušanović: Oluja – civilne žrtve rata i dalje obespravljene u Srbiji

Fond za humanitarno pravo: Žrtve Oluje – briga društva i institucija Srbije i Hrvatske


The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).