Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

U javnosti se i dalje iznose komentari povodom 25 godina od akcije Oluja i progona Srba iz Hrvatske. Tako je u intervjuu listu Politika patrijarh Irinej apelovao na političke i duhovne (crkvene) vođe na obe strane „da čine sve što mogu da se iskoreni mržnja i zavlada mir između dva naroda“ (Politika, 9. avgust). Na društvenim mrežama je već izneta sumnja u autentičnost intervjua – retorika, način argumentacije, izbor tema i primera zaista ne ukazuju da je intervju dao patrijarh – ali se time ovaj tekst neće baviti. Mnogo je važnije pitanje kakve su šanse da se ratni sukobi iz prošlosti prevaziđu u situaciji kada su na vlasti u Srbiji autoritarni nacionalisti – isti ratni huškači iz devedesetih – i njihovi plaćenici u ulozi novinara na nacionalnim medijima? Ili, kako nacionalisti pamte ratove devedesetih godina prošlog veka?

Na zvaničnom obeležavanju „Dana sećanja na sve stradale i prognane Srbe u oružanoj akciji Oluja“ (4. avgusta) mogli smo čuti sva opšta mesta iz nacionalističke kulture sećanja. Srpski narod je nevin (patrijarh Irinej). Njegova jedina krivica je srpska nacionalna pripadnost: „Jedina krivica srpskog naroda… bila je što su etnički Srbi i pravoslavni po veri“ (patrijarh Irinej); „Suština (je) da su Srbi zatirani samo zato što su Srbi“ (Vučić). Oluja iz 1995. je nastavak politike NDH, ali i od ranije: „Cena za svoje ime i veru počela je da se plaća životima od 1941… Od 1941. pa sve do Oluje 1995. Srbi su postali beznačajna manjina“ (patrijarh Irinej); „Oluja je deo kontinuiteta koji je počeo 1895“ (Dodik); Oluja je „krenula sa sistematičnim dovršenjem svega započetog pola veka pre toga u okviru nacističke NDH“ (narator programa). Vučić je svoj govor takođe započeo sa NDH.

Pobrojano je istovetno zvaničnom ratnom huškanju iz Beograda 1991. Tada su krajiške Srbe ubeđivali da im se sprema novi ustaški genocid i, samim tim, pozivali na pobunu. Godine 2016. na godišnjicu stvaranja tzv. NDH u beogradskoj Kinoteci lično je Vučić pojasnio smisao te propagande: „Mnogi Srbi su maštali o revanšu, ’da vrate krv’, ali srećom to nisu uradili“. Pravi revanš je izostao, ali se u datim prilikama ipak uradilo šta se moglo.

U središtu svakog nacionalizma je proglašavanje sopstvenog naroda za jedinu i najveću žrtvu. Ali slika o narodu žrtvi je lice, dok je naličje takvog shvatanja da su drugi protiv naroda žrtve vodili totalni rat u cilju njegovog potpunog nestanka. Zato je pobeda u tome što narod i dalje postoji: „Naša osveta je to što danas postoje Srbi, koji su se okupili da odamo poštu našim žrtvama. Jer, da su se ostvarili planovi onih koji su nas progonili, ubijali, ne bi nas bilo ovde“ (Dodik). „Nisu uspeli da nam zabrane da nosimo srpsko ime i prezime“ i „Srbija živi, neće nestati“ (Vučić).

Tako su Vučić i pridružena lica 4. avgusta 2020. pričali o „nama“ (žrtvi) i „njima“ (Oluja, NDH), a zapravo pravdali radikalsku politiku od pre 25 i više godina. U kontekstu narativa o totalnom ratu protiv srpskog naroda, naizgled je opravdano da pojedini među mnogima koji su maštali o revanšu izjave: „Ubijte jednog Srbina, mi ćemo stotinu muslimana“. Naime, opstanak srpskog naroda direktno je zavisio od smanjenja broja onih koji su vodili totalni rat protiv Srba. Opravdana je, takođe, i politika SRS-a iz devedesetih i kasnije o granici na liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Radikalna antisrpska politika zahteva, sa druge strane, i radikalna srpska rešenja – zar ne?

Uz pomoć narativa o totalnom ratu u cilju uništenja svih Srba, gde je i samo postojanje Srbije bilo dovedeno u pitanje, ali je ona nekim čudom opstala – „Srbija živi“ kako kaže Vučić – ratovi devedesetih se istovremeno proglašavaju i svesrpskim ratovima. Međutim, oni to nikako nisu bili. U pitanju je bio rat režima Slobodana Miloševića i njegovih pomagača – Vojislava Šešelja i još uvek aktuelnog Aleksandra Vučića. „Srbija nikada neće da pristane na poniženje“, rekao je Vučić. I zaista, ceo kontekst obeležavanja godišnjice progona Srba iz Krajine ukazuje na to da Srbija, odnosno Vučić, nikada ništa pogrešno nisu uradili ili izgovorili.

Peščanik.net, 10.08.2020.

Srodni linkovi:

Nadežda Milenković – Monopol na poniženje

Vesna Rakić Vodinelić – Noga sama dodaje gas*

Vesna Pešić – Oluja utišana gestovima pomirenja

Oluja – 25 godina

Meris Mušanović: Oluja – civilne žrtve rata i dalje obespravljene u Srbiji

Fond za humanitarno pravo: Žrtve Oluje – briga društva i institucija Srbije i Hrvatske