opalo lišće
Foto: Predrag Trokicić

Na Stenki, prilično raštimovani tamburaši guslaju usred januarskog dana. Niko ne ume da prepozna pesmu, svaka liči na bilo koju. Tu je blizu sajam, vozovi još idu, klaparaju koji metar iznad i tresu rasklaćenu meanu. Svraćaju namernici, neki su ovde prvi put, mnogi oduvek, ili nikad ne izlaze. Služi se svaka riba na žaru, dimljeni pilići, lignje, poštarska čorba, salata od mešanu turšiju, paprikaš od karaša, supa od koske, šaran na šabački način. Babuška reš pržena, riblja čorba od izmešane glave i peraja, pihtije od jegulje.

Jedan više nema gde, ne drži ga astal no sedi uz furunu nasred velike sobe. Oko goleme limene pećke stolovi i klupe izdeljani od polubalvana. Stalni gost loži, ušla mu neka zima pod kožu nikako da se ugreje, pa mu donose rakiju. Nije mu prva ni zadnja kažu oni što donose, ne vredi njemu ništa. Izmrzo čovek!

Muzička banda prilazi da ga časti, onaj što mu ispraća rakiju šalje muziku. Svirajte mi dunjo moja, kaže, a oni se brane da od voća znaju samo bagrenje.

Dunje ne znamo, teško je to za nas, imamo dva amateri u asambl, još su neuštimani, ima i uštimamo, al još malo. A bagrenje može, to pevamo na svakoga… Šta je bagrem za dunju, ništa! Al, pesma je…

Dobro može, al tamo gde peva ono, ne lomite mi bagrenje. Ta pesma, ništa drugo! Nemoj neko da mi izmeša pesmu sa druge, vi to stalno radite. Sve se svira izjedamput, svaka je ista, pa koj šta uvati.

Vođa bande ima samo jedan, gornji zub, njegovo ćemane škripi kao turpija, izvija neki ton, ali ne ispada ono što želi. Evo, započnuli smo Moj bagreme, ti i mesec sjajni… ako ti to nije to, šta da ti se radi!

Šta to sviraš, majstore? Jel sam ti reko? Nije to taj bagrem.

Nemaš da platiš! To ti sviramo kad drugi plaća. Kolko pare takvo sviranje, bagrem je bagrem, samo smo teli da te povrnemo. Svaka pesma može da dirne napaćenu dušu na budalu. Imaš li ti taku stvar?

U dušu mi ne diraj, ne čačkaj me da se ne razgorim…

Tri golema primerka naručuju roštilj.

Imamo običan roštilj, kaže konobar koji je stigao sporim hodom.

More, daj ti nama leskovački voz, ili vranjansku zavrzlamu…

Nemamo ni voz ni zavrzlamu. Može klasično.

Daj klasično kad nemaš ništa, reče najveći. I belo. Oba da ima mlogo. Napuni ovali, kolko imaš…

Stiže, reče konobar koga je mrzelo da hoda.

Vidi januar počinja da ledi, reče onaj malo manji od najvećeg. Nema zima dok ne zagudi. Bolesno je bre, majke mu steram kad je u zimu toplo, ima nas potepaju klice. Vidiš da je i ovde samo svaki drugi astal u pogonu.

Onaj koji loži, zaspao pored peći. Pomeraju ga da ne zagrli furunu.

Na drugom kraju banda peva Samo jednom se ljubi, sve je ostalo varka. Solista jedva sastavlja falševe i falsete. Majstore, niko ti uz reku nije ravan! Mogu da ti sviraju – urla jedan, a majstor brzo prelazi na Tri meteri somota, ti da ljubiš mladog momka, matora devojka… Onaj što urla pljuje pet stotki i lepi basisti na čelo.

Stariji par sedi sam u ćošku. On je drži za malu, uvelu šaku, šapuće nešto i ne prestaje. Naliva vino, hrani je ribom, svojom rukom i viljuškom. Starica se nešto otima, ali trepti, kao pred veridbu. Niko ih nije ni primetio onako sitne, niti su oni gledali taj svet oko sebe.

Ali, odjednom, deda viknu: ej, ti! Ti majstore, trkom bre ovamo!

Šta je na ovoga dedicu izjedamput, reče glasno Veliki.

Saće vidimo, reče najmanji od velikih.

Majstor je prekinuo neku pesmu koja mu nije baš dobro išla, i krenuo ka stolu u ćošku. Na samom uglu usana stajala mu je cigara koja se nekim čudom tu držala satima, isceđena i pocrnela od čađi i pepela, rasklaćena od svake pesme.

Kaži deda šta si teo? El tolko hitno? – reče majstor prilično nestrpljivo.

Za jednu pesmu ti plaćam sve što imam, samo da umeš…

Kaži pesmu…

Ta pesma je priča. Priča o Vasi Ladačkom. Ako znaš…

Ako znam? To znam najbolje. To je jedino što umem. Uz Vasu sam odraso!

Majstor je odnekud izvukao iz guše priču u pesmi, i pustio nejasan zvuk iz grla, uz škripu svog instrumenta. Ali je njegov glas zvučao nekako drugačije, raspukao od čađi, nesavršen ali neuporediv. Pesma kafanskog majstora koja postoji samo za jedared, i to je možda sad.

Džaba meni konji vrani… džaba meni njive rodne. Priča koja se lagano peva, o nekom je Vasi. Taj nije imao ništa tek kad je imao sve. I sve što je imao i nije, dok za stalno ne zaspe u birtiji, nestaje mu u slikama koje se gase: badava sve, pusto bilo i ostalo, ničega nema kad ja nisam s onom koju volem…

Svi su ćutali, konobari su stajali, čovek koji je spavao pored peći budio se iz svog bunila. Ustao je deda, poljubio majstora u čelo, zamolio staricu da ustane i ona, zagrlio je i rekao kafani koja mu je bila jedini svedok:

Nikada od kad sam počeo da živim nisam bio sa onom koju volim. Nikada nisam voleo onu sa kojom sam bio. Danas mi je prvi put.

Peščanik.net, 23.02.2021.

Srodni linkovi:

Svetlana Slapšak – Kako se nekad dobro plakalo

Dejan Ilić – Smrt u porodici

Saša Ilić – Jedan od onih života


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)