Đorđe Balašević se morao dobro potruditi da kod mene izbriše mrlju one pesme u kojoj obećava sistemu da treba da računa na njih. Uradio je to relativno brzo i dobio ne samo moj oproštaj, nego obožavanje, jer me je tada i uvek docnije izražavao: to su bile pesme Svirajte mi Jesen stiže, dunjo moja i Panonski mornar. I to obožavanje su gotovo uvek pratile suze. Sa mamom, prečanskom Sredozemkom sam padala u ravničarski sevdah, više zbog nje. Posle sam i sama razvila morsku čežnju, i sa njom ljubav prema panonskoj Sloveniji. Samo po sebi je to znak da nisam Slovenka, jer podjednako volim (sa cmizdranjem) malo slovenačko more i ravnice oko i preko Drave. A pod stare dane sam se nekako pomirila i sa Alpima, ali to nije ono pravo: ne izaziva suze.
Đorđe Balašević je najumilnije od svih rekao šta misli o starom sistemu, novom sistemu, nacionalizmu, gluposti, pokvarenosti, ratu, vojsci, netoleranciji i svemu ostalom što nam je uništilo zemlju, živote, ljubavi i ukratko, svet u kojem smo živeli. Zvao se Jugoslavija, i mogao se popraviti, umesto da bude uništen. Sa svojom ironijom, samoironijom i osećajnošću, koja se može meriti sa sličnim osobinama Žorža Brasansa, Đorđe Balašević je postao sveopšti Lala nestale zemlje, i branio je do zadnje suze njenu „nematerijalnu kulturu“ – šarenolikost, smeh, cinični pogled, istinsku žalost. Kada su ga počeli gadno proganjati u rodnom kraju, našao je pribežište u Sloveniji, tačnije u Mariboru – tamo, na obroncima Panonskog mora. Njegovi koncerti po Sloveniji privlačili su hiljade Hrvata, jer se kod njih isto neko vreme nije smeo pojavljivati. Zato ga je Istra prihvatala – pogledajte snimak legendarnog koncerta u Puli. Kad je prvi put za vreme rata imao koncert u Ljubljani, pozdravio je publiku sa „Zdravo, domovino!“ i doživeo ovacije sa masovnim plakanjem nekoliko hiljada ljudi. Imao je doduše neku pesmicu sa Janezima, ali janezi se nisu uvredili – još manje nejanezi.
Đorđe Balašević je uspeo da sa mešavinom svojih oštrih urbanih pesama i svojim lokalnim lirizmom načini nešto što je označavalo sve, ticalo se svih: nije li pevao u Sarajevu pred rat, protiv rata? Njegovo povremeno i namerno odabrano bačko „š“ (Kako se nekad dobro jelo) bilo je samo po sebi znak prepoznavanja na koji su svi reagovali.
I još nešto o suzama: naravno da nam za vreme rata nije bilo mnogo do smeha: smejali smo se filmovima strave i užasa i čilerima sa brdima leševa, zato da bismo sačuvali razum za prave grozote. Plakanje, naročito u društvu, bilo je povezano sa slikama, asocijacijama, muzikom i blagotvorno je delovalo na sve učesnike. Kod kuće smo puštali Balaševića da nas podstakne na rad, pisanje, kuvanje, uz kafu, ujutro, u podne i uveče, da se čuje na ulici, da privuče slične na čašicu na prozoru… Sad, za vreme epidemije, opet je dobio svoje mesto u kućnom redu, kao efikasno sredstvo protiv besmisla. Za vreme masovnih protesta u Ljubljani prošle godine, bilo je nekoliko didžeja sa ozvučenjem na biciklu, koji su bodrili masu, i u programu je bila i pokoja Balaševićeva. Transgeneracijska navika, ustaljeno mesto dobre i pametne pesme, samostalni izbor domovine koja nas ne gnječi i ne ubija. U jednom takvom trenutku sam se našla između postarije gospođe na štapovima i dve zagrljene mladunice sa biciklima: sve tri su plakale uz Balaševićevu pesmu, što mi je dalo slobodu da se i sama nekažnjeno rasplačem, a onda smo se sve četiri zaverenički osmehnule. Jer osmeh je postao ishodište suza, samo sa Balaševićem.
Sad, kada ga više nema, dozvoljeno je samo jedno plakanje, za njim, a sve što je ostalo, mora biti osmeh, pamet i sve što više nikada ne damo.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.