Zahumska 1, sa strane Bulevara, foto: Božidar Slapšak
Zahumska 1, sa strane Bulevara, foto: Božidar Slapšak

Leto, vreme antropoloških poseta nekadašnjoj domovini, u uzrastu kada je više sahrana nego obilazaka starih grobova. Ovoga puta sam išla rano u sezoni, da konačno vidim predstavu Antigona 2000 godina kasnije Kazališta Ulysses, u režiji Lenke Udovički i u mom prevodu. U zapuštenom hangaru (zove se Hangar) u Luci Dunav hiljadu i više glava se suočilo sa milijardama komaraca: repelenti u spreju i kremovi su tako delovali da se skoro mogao čuti pad milijardi malih tela, i predstava je mogla da počne. Visoko profesionalna publika, koja je za visoki kulturni cilj u toj prilici žrtvovala parfeme!

Nožni palčevi Radeta Šerbedžije

Ženskinje (druga polovina reči „živalj”) diljem regiona (još jedna reč koja je ispala iz mode) razgovor o Radetu Šerbedžiji još uvek tipski započinje rečicom „Ah!”. Danas je to, sem izraza želje/žala, moralna obaveza, zbog sećanja na jugoslovensko pozorište i film, zbog filma Pre kiše, i zbog nekoliko nezaboravnih zločinaca sa slovenskom dušom u većinom zaboravljivim filmovima. I zbog toga što je videti Radeta Šerbedžiju danas, na sceni, retko sretanje sa genijalnim glumcem. Videla sam mnogo Kreonta (Kreonata?) na sceni, u raznim delovima Evrope, počev od Džulijana Beka krajem šezdesetih, na jednom od prvih BITEF-a. Nijedan nije uspeo da u istoj dramskoj personi iz dve različite perspektive ostvari tako tragičan i tako univerzalan lik, neskriveno balkanski i superiorno sofoklovski, kao što je to Kreont Radeta Šerbedžije. U dvojnoj perspektivi antičkog lika vlastodršca, pravog birokrate i frustriranog drugorazrednog aspiranta na moć – i patrijarhalnog balkanskog oca koji je izgubio sina ali neće da izgubi vlast nad kućnim ženskinjem, Rade Šerbedžija nalazi rešenje istosti u fizičkoj izmučenosti muškog tela kasnih srednjih godina, posledice pritiska odozgo i pritiska koji samo izvodi nadole. Takvu dvojnu perspektivu zahteva režiserska zamisao, koja objedinjava antičku potrebu rituala smrti i nove rituale smrti, koje zahteva Srebrenica, pre svih drugih primera. Kreont Radeta Šerbedžije dolazi na scenu u kaputu i sa odrtavelom aktntašnom, naklonjen napred zbog dugogodišnjeg istinskog i metaforičkog savijanja kičme, korakom koji odaje slaba kolena i deformisane nožne palčeve, čukljeve, svakodnevne dolaske i odlaske na i sa skučenog radnog mesta. Taj hod otkriva svu bedu i užas sistema zasnovanog na ugnjetavanju, bez obzira na položaj u hijerarhiji. Premda se čini da kao kućni glavar ima slobodu mrgodnog ćutanja, čašice, cigarete i opuštanja umornih stopala tako što ih osloni na spoljnji rub, to je samo privilegija malog prostora ženskog sveta kojim beslovesno vlada, umesto da mu se beskonačno klanja. Činovnik-vladar ne razume ni svoje istrošeno i umorno telo, ni svet koji ga ugrožava i najmanjim znakom nepokornosti: zato oba Kreonta moraju doživeti najgoru kaznu koju patrijarhat poznaje, i pre Sofokla, i posle današnjice – smrt sina. Nožni palčevi genijalnog glumca kazuju publici uznemiravajuću istinu, onu o tome kako patrijarhat iscrpljuje i ponižava samog svog nosioca vlasti – muškost. Taj najfiniji dokaz vrhunske umetnosti ne bi smeo, ali ovde skoro da mora pokriti ostale dokaze glumačke genijalnosti Radeta Šerbedžije. Pomoć mu pružaju žene na sceni, od pobunjenih potlačenih kćerki do majke, ključne ćuteće figure, skamenjene na svojoj stolici za kuhinjskim stolom, pokretne jedino kada treba nešto uraditi što niko drugi neće. Prepoznajemo je po jednom grčevitom gestu, kada strašni formular o mrtvome pokušava da zadrži prstima: svako ima negde jednu takvu, koja je davno prestala da govori, koja u naftalinu čuva dve posebne haljine (ili „kostimčiće”), crkvenu i mrtvenu, jednu za sahrane i drugu da u njoj bude sahranjena. Katarina Bistrović Darvaš u toj ulozi omogućava ne samo virtuoznost Radeta Šerbedžije, nego i nosi osnovu predstave Lenke Udovički.

Pre predstave srela sam anđeosku pojavu Bjanke Adžić Ursulov, koja je ove godine dobila Prešernovu nagradu za životno delo: kaže da su ženski kostimi za hor, koji simbolišu nedužnost (beli kombinezoni/haljinice) bili problem, jer su se horeutkinje u pet godina izvođenja predstave malo popunile. Neka su, kažem, to je teret posleratne Antigone – za razliku od ranoratne Antigone Dušana Jovanovića, kad su se toliki učili gladi. Hoće li nam trebati još koja Antigona za naših života? Možda da: kreontkinja Brnabić je na godišnjicu Srebrenice (preko trideset novih grobova za sinove) izjavila da je „nisu pozvali”, umesto da ponizno zamoli za dozvolu da dođe i pokloni se. I da možda ne bude odbijena.

Hvala Rade, hvala Lenka.

Čudovište iz Đakovačke ulice

Rešila sam da fotografišem kuće u kojima sam u mladosti živela, sve između Đerma i Zvezdare i sve na Bulevaru revolucije ili oko njega, i sve u strahu da će nestati dok to još mogu da uradim. U praksi vožnju, detekciju i fotografisanje izvodi Božidar, ja uglavnom cmizdrim u kolima, jer je parking teško naći. Moja baka je do kraja svog života (1970) bulevar zvala Aleksandrovom ulicom. Sada se ponovo zove tako, i zato je zovem Bulevarom. Kuću u koju sam donesena iz Gradske bolnice na Zvezdari teško nalazimo, nema više ni apoteke u kojoj sam upoznala Eskulapa i Higiju i stojeću vagu između njih. Valjda je to Bulevar 153, gornji prozori liče… Zahumska 1 je jednostavna, sve je kako je bilo. Đakovačka 4, druga u hronologiji, takođe još postoji, nisko prizemlje levo. Nismo dugo živeli tu. Sećam se narandžastog otomana na kojem sam počela čitati, i glavne sobe (salona?) kad je bio pokriven slikama u boji bolesti konjske čeljusti, uspešnog maminog honorara za veterinarski udžbenik i dokaza da je slikarska škola kod Jovana Bijelića za vreme okupacije imala smisla: moram naći taj udžbenik. Te me slike nisu plašile: plašile su me šetnje ulicom, jer se moglo pojaviti čudovište – veliko biće sa stomakom, obično sa šeširom, sa velikim nosom i sklono grohotanju od smeha, naročito kad me vidi: osećalo je moj strah. Mama se uvek izvinjavala, a onda se izdajnički smejala sa čudovištem, ja sam kao dobro vaspitana polaznica zabavišta mogla da se držim nekoliko minuta, a onda bih zaplakala. Čudovište je bio Stanislav Vinaver, koji je stanovao u kući preko puta. Mama nikad nije prestala da me podseća na tu sramotu; čim sam se malo urazumila dobila sam Vinaverove prevode dečijih knjiga. Kad sam se dovoljno urazumila, Vinaver je postao moj najdraži pisac, pesnik, esejista, lingvista, prevodilac i izazivač grohotnog smeha za ceo život.

Slovenka Lidija

U Zahumskoj 1 na četvrtom spratu bio je naš najlepši stan. Mali balkon još uvek gleda na Bulevar, iz kuhinje se videlo sve do Dunava. U kupatilu je bila peć samo za kadu, i sem nas se u kadi ponekad brčkao žrtveni som ili šaran. Do nas je u velikoj i savršeno organizovanoj garsonjeri živela Slovenka Lidija, udovica, izvrsna krojačica, kod koje smo mama i ja donosile stvari za šivenje još mnogo godina pošto smo se odselili. Lidija je bila lepa, plava sa plavim očima i nosila je najlepše punđe koje su se sve držale, za razliku od maminih, koje bi se po pravilu raspale posle pola sata. Najbolje od svega, uvek je imala kolačiće uz kafu i prezirala je Burdine krojeve: najviše je volela da joj donesem francuski Elle, i da onda sve tri dugo diskutujemo o smislu, upotrebi i efektu modela. Heavy duty stvari smo šili kod ujaka Brace, prepravljali kod deda-Save, koji je imao radionicu iza ugla preko puta kafane Zapis i vojničkog ćoška Novog groblja (Zapis još postoji, vojnička groblja obaška): cela šira porodica bili su krojači. Zahvaljujući toj privilegiji, imala sam skoro odmah po pojavi originala kopiju Courrèges tamno plavog mantila.

Nazad do Lidije: materijale smo tražile uglavnom na Bulevaru, tačnije tačno preko puta u radnji Plitvice, koja je imala kozmetiku, konce i igle, štofove, platna i nešto konfekcije u tri isključive boje, sivoj, maslinastoj i bordo. Lidija je bila spremna i da sašije farmerke (kopiju francuskih Osh-Kosh), ali nigde nije bilo teksas platna, kao uostalom ni farmerki. Pitale smo u Plitvicama, gde nam je prodavac pokušao poturiti platno „boje Plitvičkih jezera”… problem je rešila mama putovanjem u Trst. U proleće 1968. smo, zahvaljujući nekom maminom honoraru, planirale letnju garderobu. Elle je proglasio zelenu bojom leta, haljine-košuljice od voala bile su zakon: Plitvice nisu mogle pomoći sa izborom cica. Moralo se dalje, u malu ali savršeno snabdevenu radnju sa metražom na Terazijama, između hotela Balkan i restorana Dušanov grad (nema ga više, a imao je famozna kolica sa predjelima). Tamo smo našle sve za bluzu sa zelenim cvetićima (hipi stil), midi suknju od svetlozelenog lana i voal sa cvetićima (sve u plavim tonovima) za večernju haljinu-košuljicu. Mamin slučaj bio je lakši. U zelenom kompletu sam mesec dana docnije u dvorištu Filozofskog fakulteta pratila debate, kad me je udario grom: Dragoljub Mićunović je u roza košulji sa govornice primetio da je u publici mnogo našminkanih i lepo obučenih devojaka i, predvidljivo, šta to znači? Hvala Mićunu, pokazao mi je da je revolucija licemerna, i da moram biti feministkinja, ali je moja zelena sreća bila uništena. Posledice su bile dublje: ona haljina plesala je jedno leto, pri povratku u revoluciju promenila sam izgled u nemarno-angažovani, samo šminke se nisam odrekla. Lidije jesam… i još uvek mi je žao.

Crnac iz Bombaja

Na Bulevaru su se etape hodanja mogle meriti poslastičarnicama, a dan, recimo subota, brojem uniformi u njima. Prva poslastičarnica, odakle god bih krenula „u grad”, bila je Bombaj, na uglu ulice Branka Krsmanovića. Imala je dve znamenitosti, poslastičara unutra i slikani stakleni pano pored ulaza. Na panou su bili naslikani razni slatkiši, realistički i sa sjajnim bojama, izvesno ne na repertoaru poslastičarnice koju su reklamirali. Centralna figura bio je crni dečko, prelep, sa pogledom nagore, prema veličanstvenom kornetu sa mnogim vrstama sladoleda koji je držao visoko uzdignutog u ruci. Sve je izgledalo kao prizor iz Dembelije. U poslastičarnici je poslovao pravi razlog popularnosti, lepotan iz Makedonije. Bio je prosed, sa brčićima, učtiv i elegantan, sa toplim crnim očima: Džordž Kluni bi umro od zavisti da ga je video. Dame su dolazile u Bombaj zbog njega, i kako je prostor bio mali, poslastičarnica je uvek bila puna. Svaki put kad sam prolazila u ovome dobu, činilo mi se da je panel tamo, na istom mestu, kod poslastičarnice koja se još uvek zove Bombaj. Božidar je otišao i izbliza video da crnčeta više nema i onda napravio grešku da se o sudbini slike pozanima unutra. Prisutni autoritet bio je uvređen već pominjanjem crnčeta, tvrdio je da nečega sličnoga nikad tu nije bilo, laki Božidarov naglasak ga je posebno razbesneo. Osetila sam obavezu da ovu uspomenu sačuvam već zbog toga.

Sledeća poslastičarnica pri silaženju niz Bulevar bila je tačno preko puta Zahumske 1. Bila je luksuznija od Bombaja, i imala je šlag, pre nego što je izmišljen šlag iz kesice a pravi se mogao dobiti samo u… Ljubljani. Šlag je naime moja mama poručivala za mene i lagala mi da je to sladoled, ne bi li zaštitila moje osetljivo grlo. Prevara nije uspela, rano sam morala na operaciju krajnika, a zlosrećna poslastičarnica u porodičnom slengu je za sva vremena ostala poznata po imenu Lažnjak.

Treća vredna pomena bila je poslastičarnica na Bulevaru, preko puta zadnje stanice tramvaja šestica. Najluksuznija od svih, sa sedištima od crvenog somota, sa finim graviranim čašama u vitrini. Za mene je to bila važna tačka u osvajanju grada: tu sam skretala prema Kinoteci, ili se tu zaustavljala u povratku iz Kinoteke. U to vreme poslastičarnice nisu služile kafu, a i da jesu, omladina je ne bi dobila: srkala sam špricer, mešavinu boze i limunade, ili, kad je bilo, malinu sa vodom. Dobra dopuna Oklopnjači Potemkin, priznajem.

Pohvala Kinoteci

Moj rekord bio je 18 minuta brzog hoda (po lepom vremenu) od Bulevara 246 do stare Kinoteke. Kako sam do toga došla? Kad mi je bilo nekih osam godina, očuh me je odveo u filmski grad u Košutnjaku, gde sam gledala snimanje La Gard, čuvaj se! sa Žanom Mareom, koji je pred mojim očima sam preskakao sa jednog konja u trku na drugoga. Očuh, filmski direktor (slično današnjem producentu) bio je skroman i radan čovek, daleko od svakog glamura, a takvo je bilo i snimanje filmova, kako sam ga videla. Valjda me je to navelo da film gledam ozbiljno. Jedan od maminih honorara bilo je crtanje kostima za neke snimljene i za neke nikad snimljene filmove. Ovim preduslovima pridružila se moja, u ranoj mladosti izrazito sumorna i nedruštvena usmerenost: sem gimnazije, moje tačke interesa bile su antikvarijat i Kinoteka, posle gimnazije Univerzitetska biblioteka. Kinoteka je za mene bila idealan prostor, prvo zato što se tu moglo videti sve što sam o istoriji filma čitala, dakle njeno izuzetno bogatstvo. Drugo, u Kinoteku su zalazili tipovi slični meni, kojima je međusobna udaljenost retkih gledalaca na projekcijama najopskurnijih filmova savršeno odgovarala. Kad se davalo nešto zanimljivo i bilo je mnogo publike, išla sam na poslepodnevne predstave. Crtiće i dečije filmove sam uglavnom savladala u predpubertetskom periodu, kada sam koristila svoje nećakinje da ih vodim na nedeljne matineje u Zvezdaru, Avalu i Dom kulture Božidara Adžiju i tako se neopaženo uvučem među klince i roditelje. Kinoteka je bila visoka škola. Ponekad bih na škripavim sedištima ofarbanim masnom crnom bojom, koja su se lepila za odeću, provela po ceo radni dan. Znala sam sva lica i sve filmove na zidovima sale, prepoznavala laki miris plesni koji je prevladavao. Svet napolju, sa neposrednom blizinom hotela i njegove kafane sa više slabim nego dobrim ugledom opominjao je koliko i filmovi u podrumu i utvrđivao me u mojoj solidno utemeljenoj mladenačkoj mizantropiji. Sećam se hladne decembarske večeri kada sam izašla sa još jednog gledanja Diznijeve Snežane i sedam patuljaka u Kinoteci i naletela na poznanika koji me je upozorio da oko Filozofskog fakulteta milicija juri studente (posle prvih demonstracija protiv rata u Vijetnamu). Morala sam to videti, i našla sam se u ulici 1300 kaplara među konjima koji su se klizali na poledici i jako uplašenim milicajcima na njima: u bekstvu sam prvi put ušla u donji Kolarac. Upisivanje na Akademiju (filmska režija) sprečila je bolest. Onda je sve bilo lakše: na stepeništu Filozofskog sam se setila da je arheolog Branko Gavela rekao mojoj mami da se na arheologiju upisuju oni gluplji, i upisala sam se na klasične studije. To sam nekako otplatila kad sam našla svog arheologa.

Sati u Kinoteci načinili su me filmskim frikom. Ako ništa drugo, opremili su me za dobru upotrebu interneta. Što se hodanja tiče, dodala sam svojoj pešačkoj beogradskoj maniji mnoge balkanske, naročito grčke i još evropske i američke gradove i arheološke terene: mizantropiju sam izlečila, gonartrozu ne mogu.

Miris Jugoplastike

Preko puta Zahumske 1 se na Bulevaru negde sredinom pedesetih otvorila radnja Jugoplastike. Bilo je to pravo čudo, u dotada neviđenim bojama. Prodavali su se šlaufi za plivanje, čamci i dušeci i lopte za naduvavanje, plastične zavese, cevi, lavori, sandale za plažu, papuče, čizme za kišu, kape za kupanje, mantili za kišu (ali ne šuškavci), igračke, sve, skoro sve. Nije bilo ni kesa ni flaša… Prodavale su se i plastične niti za pletenje svih boja. Njih smo kupovali za domaće zadatke iz domaćinstva, i pleli smo ih oko staklenih flaša, valjda da bi bile izdržljivije na izletima. Devojke su plele letnje torbe, ukrašavale sandale, pravile ogrlice i narukvice. Svakako je to bila prva prodavnica u komšiluku u koju se ulazilo da se razgleda, i imalo se šta razgledati. Ono čega se posebno sećam je miris sveže plastike, neopisivo privlačan. Svakako bolji od mirisa benzina, koji je na ulici bio redak i zanimljiv. Ondašnji raj, današnji pakao. Ulazak boje u svakodnevicu bio je dragocen, o samoupravljanju još nije bilo mnogo reči.

Antropološko putovanje u domovinu imalo je neki smisao. Za to vreme, bez ikakvog smisla i protiv svakog nadanja, sećanja i potrebe mnogih, umirala je u gradu Borka Pavićević.

Peščanik.net, 20.07.2019.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.