Pre susreta sa kosovskim premijerom Albinom Kurtijem u Briselu, Aleksandar Vučić je u svojstvu predsednika uzeo učešća u proslavi 950 godina manastira Svetog Prohora Pčinjskog i 700 godina od upokojenja kralja Milutina koji je manastir obnovio. Centralna proslava organizovana je u porti manastira, na kojoj je episkop vranjski Pahomije, u prisustvu patrijarha Porfirija, Milorada Dodika, srpskog člana Predsedništva BiH, i ostalih crkvenih i političkih zvanica, uručio orden predsedniku Srbije kao pokrovitelju ovog jubileja. Na početku svog obraćanja okupljenima predsednik Vučić je u znak zahvalnosti ispovedio credo srpske političke ortodoksije: „Bez Crkve nema nacionalnog ni narodnog jedinstva, bez Crkve ne možemo da očuvamo ni državno tkivo; i onaj ko to ne razume, a vodi državu, ne zaslužuje da je vodi i ne može da je vodi uspešno“. Zbog forsiranja ove ideologije SPC umalo nije ostala bez svoje crkvene imovine na teritoriji susedne države Crne Gore, gde je od strane DPS-a, građana koji podržavaju ovu stranku i dela javnog mnenja označena kao produžena ruka države Srbije. Ali kada slušamo predsednika Vučića, ispostavlja se da upućena kritika nije bez osnova.
Verovatno ne postoji ništa svetovnije od države i nacije, međutim, ovde se kaže da i srpska crkva ne izlazi iz okvira tog srpskog sveta – zasipana i omamljena državnim novcem – iz čije perspektive poruke Jevanđelja zvuče kao jeres „jer prolazi obličje ovoga svijeta“, kaže apostol Pavle. „Naš svet neće proći“ – gordo odgovara srpska politička ortodoksija kroz usta predsednika, intelektualaca i sveštenika u porti manastira, ućutkujući apostola. Stolećima ranije, pustinjak Prohor je reči Pisma uzeo za ozbiljno, zato je iz tadašnjeg sveta (društva) otišao u pustinju; ali on nije ni mogao slutiti da će njegov manastir biti upregnut u održavanje prolaznosti jednog drugog sveta čija se politička religija ruga Jevanđelju.
Da li je srpska politička religija uspostavljena i na državnom prostoru Crne Gore?
Na ovakav bi zaključak mogao navesti doček novog mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija pri povratku u Crnu Goru, nakon njegovog izbora za mitropolita na Saboru SPC-a u Beogradu. Novog mitropolita dočekali su pravoslavni vernici, kao i politički predstavnici vladajuće većine na čelu sa crnogorskim premijerom Zdravkom Krivokapićem. Sastav okupljenih je istovetan kao i kod sličnih skupova u Srbiji: političari, sveštenstvo i narod na jednom mestu; s tom razlikom što je centralna figura takvih skupova u Srbiji predsednik Vučić, dok je u Crnoj Gori to bio mitropolit Joanikije. No, postoji još jedna bitna razlika: u Srbiji se Crkva sa državom dogovara – ispostavljajući račune koje treba naplatiti iz budžeta građana – dok u Crnoj Gori pregovara. O pregovorima koji se sada vode, u vezi sa Temeljnim ugovorom koji treba potpisati između države Crne Gore i SPC-a, javnost ne zna mnogo. Izuzev onoga što je nedavno saopštio premijer Krivokapić u svom intervjuu za Vijesti – ali se iz njegovih izjava ipak može uočiti osnovna kontura tih pregovora.
Krivokapić je rekao da su sporna najmanje dva člana Temeljnog ugovora i deo preambule, o čemu je u svom pismu obavestio patrijarha Porfirija. Jedan se član ugovora odnosio na verske praznike koji su u direktnom sukobu sa važećim Zakonom o verskim praznicima u Crnoj Gori, budući da se njime uvode tri nova crkvena praznika – Sveti Sava, Sveti Petar Cetinjski i Sveti Vasilije Ostroški – čime se i povećava ukupan broj verskih praznika. Drugi sporni član tiče se „imovinskih pitanja, koji je predviđao dodatno preispitivanje elemenata koji još nisu katastarski upisani“, ali je to zadiranje u oblast koja se ne uređuje ovakvom vrstom ugovora. „Mi smo to uočili i naravno pošto je moja obaveza da štitim državu, bez obzira što sam ja vernik, odlučio sam da zaštitim državu“, rekao je premijer. Krivokapićeva izjava je moguća samo u demokratiji koja nastoji da očuva i neguje verski, etnički i politički pluralizam. Premijer kao građanin zadržava pravo na svoja verska ubeđenja, bez namere da koristi državu kao sredstvo pritiska na ostale građane koji njegova verska ubeđenja ne dele i koji prihvataju neku drugu veru ili pogled na svet.
Posvećenost vlade u odbrani pluralizma vidi se na osnovu sledeće Krivokapićeve izjave: „Zašto je u preambuli potrebno unositi bilo kakve istorijske konotacije, koje mogu da zabrinu jedan deo građana? Mi želimo da relaksiramo ovaj ugovor od bilo kakvih problema“. Iz prethodnog perioda dobro znamo šta izaziva zabrinutost jednog dela građana Crne Gore: nebrojeno puta ponovljene izjave da je „Crkva starija od crnogorske države“ ili da je „Crkva osnovala Crnu Goru kao državu“ – kako je govorio pokojni mitropolit Amfilohije – tako da osnovano možemo pretpostaviti da se i u preambuli Temeljnog ugovora od strane SPC-a htela uneti neka slična formulacija. I ako sadašnja vlada popusti na ovom vrlo važnom pitanju, srpska politička ortodoksija može narušiti pluralizam Crne Gore, kao što je to već učinjeno u Srbiji. S tim što bi to imalo mnogo veće posledice po Crnu Goru, gde je verski, etnički i politički pluralizam – u odnosu na situaciju u susednoj Srbiji – sastavni deo ukupnog političkog života.
Uspeh crnogorske vlade u pregovorima sa SPC-om imaće i šire posledice. Naime, ako u Crnoj Gori SPC odstupi od svoje sekularne političke religije, onda je pitanje vremena kada će isti proces nastupiti i u Srbiji. Uostalom, neće biti prvi put da Crna Gora vodi bitke i za Srbiju; nekada su one bile vojne (Mojkovac), nekada političke (razlaz Đukanovića sa Miloševićem), a sada je, čini se, u toku borba za vrednosti pluralizma i demokratije.
Peščanik.net, 15.06.2021.
ČIJA JE CRNA GORA
