Očekivalo se da će kurtoaznost prekriti razočarenje. Ispalo je, ipak, da je nezadovoljstvo (ne)učinjenim bilo jače od uobičajene uglađene diplomatske komunikacije, pa su osmesi više imali ukus kiselosti nego zadovoljstva epilogom razgovora.

Takav bi otprilike bio “spoljni” utisak nakon poslednjeg boravka glavnog haškog tužioca Serža Bramerca u Beogradu, a zapravo bi se sve moglo svesti na jedan jedini zaključak: ista meta – još veće odstojanje. Drugim rečima, Bramerc je pokupio sve informacije za junski izveštaj Savetu bezbednosti UN, prekoreo domaćine zbog komentarisanja presuda haškog suda ostavivši ih u čvrstom uverenju da su i ovog puta u pravu (ma šta se u Hagu i Briselu o tome mislilo), da će im Bramerc udeliti još jednu prelaznu ocenu, ali i u stanju rezigniranosti što ni sredinom juna u Njujorku neće stići do one magićne formule o “punoj saradnji”. Pošto Srbija misli da je (što se nje tiče) učinila sve da zadovolji nezasite apetite haških tužilaca i sudija, da je bila “kooperativna preko mere posle koje se ruši državni i nacionalni ponos”, sasvim je prirodno što su se beogradski političari opredelili da po svom starom običaju, još iz vremena najžustrije Koštuničine antihaške kampanje, naoštre i pokažu – trule zube. Odnosno, očitaju Bramercu odgovarajuću bukvicu i tako još malo (više) zabibere ionako već po ko zna koji put zahuktalo antievropsko raspoloženje u javnosti.

Kao po komandi usledila je prava kanonada žalopojki i kritika upućenih haškom tužiocu, preko njega i Tribunalu (još dok je Bramerc bio u Beogradu), u kojoj je sa antologijskom stupidnošću prednjačio “uvek smireni i oprezni” Rasim Ljajić. Izjava je lansirana preko dnevnika Danas, a glasi “da ćemo pre mi uhapsiti Mladića nego što će Holandija promeniti stav”. Što će reći, što god činili, makar igrali piperevku, otkrivali i najveće državne tajne da bi Haški tribunal (Bramerca) umilostivili da konačno izrekne ono “puna saradnja” (bez Mladića, svakako), ništa se u odnosu Haga (i Holandije) prema Beogradu neće promeniti. Oni nas jednostavno ne podnose i bilo bi najbolje, kako se čuje ovih dana u beogradskoj političkoj čaršiji, da Beograd, odnosno Vuk Jeremić, odnosno Boris Tadić, umesto što moljakaju po “nesvrstanom svetu”, malo više porade na razbijanju holandske vlade. A kako nam je potvrđivanje kazne Mrkšiću i preinačenje presude Šljivančaninu za zločin na Ovčari “uzdrmalo nacionalni ponos i dostojanstvo”, ima li pouzdanijeg dokaza da je Haški tribunal antisrpski, pristrasan, politički, opterećen dvostrukim aršinima isključivo na štetu Srbije i njenih građana. I za takvu percepciju, to jest lošu reputaciju Haškog tribunala ne samo u srpskoj, već, kako kaže “naš” državni tužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević, i u javnosti svih ostalih država bivše Jugoslavije, komentarisanje drugostepene presude Veselinu Šljivančaninu je “nebitna stvar u poimanju presuda haškog suda”. Dakle, nije Hag pristrasan i (antisrpski) ispolitizovan zato što nacionalna i politička elita Srbije brine o “zdravlju, integritetu i očuvanju lika i dela naših optuženih sunarodnika” (čitaj: heroja), već isključivo da bi se kroz (asimetrično) drastično kažnjavanje Srba dokazala kolektivna krivica Srbije za ratove tokom 90-tih. Što je, zapravo, po interpretatorima srpske “evropske” politike i glavni smisao osnivanja i postojanja Haškog tribunala. Taj, u suštini, nacionalistički diskurs, koji krivicu za ratove i zločine ili prevaljuje na druge ili je uravnotežuje na silu boga, jeste, u stvari, politička, ideološka i nacionalistička vodilja, koja se sa, manje-više kozmetičkim prepravkama i doterivanjima, provlači još iz vremena Slobodana Miloševića, preko Vojislava Koštunice do Borisa Tadića. Pa ako Srbija zbog Haga ne izdejstvuje odmrzavanje SSP, ako izostane, bar u ovoj fazi očekivani ulazak na “belu šengensku listu”, ako, ukratko, prokocka svoj navodno proevropski put, to neće biti zato što je Beograd hteo, već zato što su neki drugi (Holandija, Belgija, Nemačka, SAD i bog te pita ko još) iz “patološke netrpeljivosti prema svemu što je srpsko” tako želeli.

Posle svega naravno, najlakše i najbezbolnije je reći: “ma, pusti političare, ne znaju šta pričaju”. Ili, pak, “takvi kakvi jesu, postigli su još jedan efektan autogol”. Bramerc je otišao iz Beograda, ali nije propustio priliku da saopšti Tadiću i ekipi da su galamom protiv haških sudija zapravo uverili Haški tribunal da Srbija ne može (i ne sme) biti destinacija na kojoj će pravosnažno osuđeni ratni zločinci srpske nacionalnosti izdržavati zatvorske kazne. Jer ako šef države, u harmonizovanom horu sa svojim ministrima i nacional-patriotama u opozicionim strankama, poručuje da je 17 godina Šljivančaninu preoštra i zapanjujuća kazna, da će Srbija “učiniti sve” da se presuda promeni, nema nikakvih garancija da osuđeni “srpski patrioti” ne bi jedan za drugim u Srbiji bivali pomilovani i oslobađani.

Suština je međutim mnogo “suptilnija”, zapravo poražavajuća, bar za one koji su verovali da će Srbija ipak smoći snage da se suoči sa ratnozločinačkom prošlošću. Ako šef države sebi daje za pravo da odmerava (ne)opravdanost visine izrečenih kazni i relativizira sudske presude, on u stvari nedvosmisleno poručuje da je zločin na Ovčari, kada je odlukom komande bivše JNA, dakle i Mrkšića i Šljivančanina, sudbina 194 zarobljena Hrvata iz bolnice prepuštena (ne)kontrolisanim teritorijalcima, predimenzioniran, dakle nije baš takav da bi opravdao tako “drakonske kazne”. Ili je Tadića izdalo pamćenje, ili možda misli da pored domaćih može kontrolisati i međunarodne sudove, ili će pre biti da se ni njegova “sofisticirana” antihaška matrica ni po čemu ne razlikuje od njegovih “slavnijih” prethodnika, Miloševića i Koštunice. Tek njegova “predsednička pobuna” protiv “haških nepravdi” i otvoreno ustajanje u odbranu osuđenog Veselina Šljivančanina proizvodi višestruke, po Srbiju vrlo nepovoljne efekte: cementira antihašku logiku dajući joj legitimitet i snagu državnog stava, relativizira i najteže zločine, amnestira, svesno ili ne, svejedno, njihove inspiratore, nalogodavce i egzekutore, čime nas zapravo uverava da su sve njegove doskorašnje priče o osudama zločina i izvinjenjima čist politički marketing. Najstrašnije u svemu tome je poruka: za srpsku vladajuću garnituru, dakle i za Tadića, veliki teret Srbije ne predstavljaju počinjeni ratni zločini u ime ove države i ovog naroda, već – Haški tribunal. I na tu priču treba što pre staviti tačku, osuđenike malo po malo rehabilitovati (što i jeste jedan od ciljeva “istorijskog pomirenja” demokrata i socijalista), a potom sve poslati u istoriju, to jest u zaborav.

Pa se, eto (kakvog li “čuda”), desilo da u susretu sa Seržom Bramercom potraga za Ratkom Mladićem i Goranom Hadžićem bude marginalna, zasenjena gromoglasnom patriotskom ogorčenošću zbog “drakonskog” kažnjavanja Mrkšića i Šljivančanina, čija je krivica za likvidaciju 194 hrvatskih zarobljenika, inače, dokazana i u prvostepenom i u drugostepenom procesu. Ako je, pak, suditi po još jednoj, najblaže rečeno, kontroverznoj izjavi nezaobilaznog Ljajića da Srbija ne zna gde se Mladić krije, ali pouzdano zna da će on do kraja godine biti u Hagu, Serž Bramerc mora da je iz Beograda otišao potpuno zbunjen. Sa dilemom – ko tu koga vuče za nos.

Usput, agilni i sveprisutni predsednik Srbije Boris Tadić još se nije oglasio povodom zahteva nevladinog sektora da se 11.juni i u Srbiji proglasi danom sećanja na masakr i žrtve u Srebrenici. Ima li, zaista, i u tome neke simbolike?

 
Peščanik.net, 16.05.2009.

The following two tabs change content below.
Ivan Torov

Rođen 1945. u Štipu, Makedonija; u Beogradu živi od 1965. Čitav radni vek, od 1969. do danas, proveo kao novinar: do 1994. u Borbi, gde je radio na svim poslovima, od izveštača do zamenika gl. urednika, a potom u Našoj Borbi do 1997, da bi iste godine, zajedno sa grupom kolega, osnovao dnevni list Danas, u kome je kao kolumnista i analitičar radio do marta 2002; u Politici do marta 2006; sarađivao sa nedeljnikom Ekonomist, skopskim Utrinskim vesnikom i Helsinškom poveljom.

Tokom 40 godina rada u novinarstvu sarađivao i sa zagrebačkim Danasom, sarajevskim Oslobođenjem, podgoričkim Monitorom, skopskim Pulsom i beogradskom Republikom. Osnova njegovog medijskog angažmana bilo je i ostalo političko novinarstvo. Za svoj rad dobio je brojne novinarske nagrade, među kojima Jug Grizelj (2003), Nikola Burzan (2000) i Svetozar Marković (1986).

Leave a Reply