Ovo je i naša revolucija

Izgleda da Evropljani ne mogu sebi iz glave da izbiju islam, ili bolje rečeno, islamizam. To posebno važi za one među njima koji nisu mnogo boravili u islamskom svetu, i koji izveštačko novinarstvo zamišljaju tako što se jedno popodne provede u emigrantskom naselju neke evropske prestonice, gde se uz šolju čaja od nane proćaska sa tamnoputim ljudima.

U proteklih nekoliko nedelja, u ovu zamku su upali i neki ozbiljniji autori. Na primer, Timoti Garton Eš, koji je osamdesetih odlično izveštavao o padu sovjetske imperije, kombinujući opsežno naučno istraživanje i neposredno iskustvo. U nizu članaka u Guardianu, Garton Eš je sa velikom zabrinutošću dočekao talas pobuna koji se podigao u arapskom svetu. U svom poslednjem tekstu, objavljenom prošle nedelje, piše o svojoj poseti Calle de Tribulete u Madridu koja ga je duboko uznemirila. Uprkos tome što su uspeli da procede polovične izraze poludefinisane nade, njegove sagovornike i njega ubrzo su preplavila sećanja na terorizam. Uspeo je čak i da naleti na nekog mladića na autobuskoj stanici, koji je slučajne prolaznike obasipao vehabijsko-antisemitskim teorijama zavere. Suvišno je reći da opšti utisak autora nije ohrabrujući. „Samo budala ne bi prepoznala da ovaj trenutak predstavlja opasnost isto koliko i priliku“, zaključuje on. „Pravi put za Tunis i Egipat mnogo je maglovitiji nego što je bio za istočnoevropske zemlje – a na kraju tog puta ih ne čeka topli, bezbedni dom oličen u članstvu u EU.“

Lajtmotiv Ešovih strahovanja je realna opasnost od islamskog fundamentalizma. I koliko god ona bila instrumentalizovana od strane zapadnih demokrata i njihovih diktatorskih klijenata, on smatra da je dužnost Evrope da sada nešto uradi kako bi sprečila dalje širenje tog zla. Bez evropske pomoći i vođstva, današnji nemiri u arapskom susedstvu verovatno će dovesti na vlast režime koji će još više ugnjetavati svoje stanovništvo, a za Evropu biti još opasniji nego prethodni. Problem sa ovim scenarijom nije samo u tome što se oslanja na pogrešno tumačenje istorije, koje umanjuje ili ignoriše ulogu zapadnih sila u jačanju islamizma uopšte, a konretno u uvođenju teokratskog režima u Iranu radi „stabilnosti“ i sprečavanja zaista progresivne revolucije.¹ Čak i kad bi se istorija slagala sa Garton Ešom, njegova teza danas ne drži vodu. Nju potpuno opovrgava sve ono što znamo da se sada dešava u Egiptu, pošto je to za sada jedina od tih revolucija u kojoj je dostignuta tačka, barem privremeno, ravnoteže snaga, koja revolucionarima daje određeni stepen kontrole nad događajima.

Svi izveštaji saglasni su u tome da na oslobođenoj „arapskoj ulici“ izostaju impulsi da se pojuri natrag u autoritarno moralističko zlatno doba, u srednjevekovni zabavni park iz orijentalističkih sanjarenja, već da postoji jasna volja za stvaranjem potpuno nove vrste društva, čiji je simbol i otelotvorenje bila okupacija Tahrir trga. Rezultat je, prema opisu Jasmin El-Rašidi, neka mešavina narodnog verskog festivala (svojevrsni veseli i haotični karneval, kakav rigidni islamisti obično ne podnose) i anarhističke komune. Prostor koji je sam sebe organizovao, obezbeđivao, kontrolisao i reciklirao, i gde su ljudi neprekidno delegirali vlast jedni drugima – pobožni muslimani hrišćanima i „bezbožnoj“ omladini,² bivši i potencijalni lideri narodnoj masi, a vojnici (do prilično visokih oficira) civilima.

Drugim rečima, ukoliko ne bude spoljne intervencije, pozitivne ili negativne, najlogičniji pravac kojim će krenuti današnje revolucije je onaj ka stvaranju kreativnih oblika političke organizacije i društvene žovijalnosti koje su, iako ukorenjene u drevnoj istoriji njihovih matičnih kultura, kao i u novijim civilizacijskim tradicijama, sada podjednako nepoznate onima koji ih proživljavaju, i nepredvidive inostranim posmatračima.

Dakle, problem nije u tome šta Evropa može da uradi da im pomogne, već kako da mi Evropljani zadržimo svoje vlade na bezbednoj distanci, da ne smetaju, i kako da sprečimo eventualne pokušaje naših političkih i finansijskih elita da osujete ove pokrete zarad svojih ciljeva. (Ovo je praktičan problem, koji zahteva praktična rešenja – to jest, nešto što možemo da uradimo, a ne samo nešto što zahtevamo da drugi urade.) Najveći problem za Egipat danas nisu Muslimanska braća, niti su to siromaštvo i nepismenost, već pogubna međusobna zavisnost gornjih ešalona egipatske armije, izraelske vojnopolitičke mašinerije i dvopartijskog američkog establišmenta, čiji su najsramniji simboli američke čaure koje su prekrivale ulice Kaira nakon najcrnjih dana pobune.³

„Porodični prijatelji“

Pod vođstvom Egipćana i Tunižana, arapski svet se nalazi na pragu stvaranja novih oblika demokratije i participacije koji neće samo jednom za svagda uništiti dominantni orijentalistički imidž ovog regiona, već će pružiti korisne pouke i narodima Amerike i Evrope. Jedna stvar nije sigurna, a to je da li su zapadni lideri, i njihovi paranoični dvorjani u medijima, spremni da nam dozvole da učimo iz ovog primera.

Međutim, dobra vest je da je sada verovatno već prekasno da nas zaustave. Ljudi na Zapadu su za ovih mesec dana već imali dovoljno prilike da vide kako izgleda prava demokratija u akciji – to jest, kako izgleda kada narod sam preuzme prava koja mu pripadaju, umesto da ih dobrovoljno pretvara u „privilegije“ koje mu odobrava viša vlast – i kako naši takozvani demokratski lideri reaguju u susretu sa ovakvim ponašanjem. Od Tonija Blera i njegovog opisa Mubaraka kao „pozitivne snage“, preko priznanja Hilari Klinton da su ona i njen muž ubrajali egipatskog diktatora i njegovu ženu u „porodične prijatelje“, do otkrića da je polovina francuskih ministara računala na severnoafričke tirane u smislu jeftinih turističkih aranžmana – sve to nas podseća na nešto što je od samog početka trebalo da bude očigledno. Odnos naših izabranih lidera prema siledžijama, mučiteljima i lopovima koji još uvek vode veliki deo tragično pogrešno nazvanih „zemalja u razvoju“, nije samo odnos nelagodne tolerancije. To su njihovi prijatelji, njihovi saveznici, njihovi drugari u zaveri. Iako su na vlast možda došli drugačijim putem, kultura te vlasti je uvek bila ista.

Problem sa Blerom i Hilari Klinton je u tome što su oni spremni da svoje moralne vrednosti zamene za političke poene – kako bi zaštitili Izrael, osigurali pristup energetskim izvorima, ili iskoristili policijske snage koje će umesto njih rado mučiti njihove političke zatvorenike, dok njima ruke ostaju čiste. Pravi problem sa „našim“ liderima je to što su oni bliži sa „njihovim“ liderima nego sa narodom koji treba da zastupaju. I zato su nam, na kraju, potrebni zakoni: ne da bismo se prema njima vladali, već da bi se ti lideri obuzdali.

Naravno, mreža koja povezuje unutrašnje nasilne i korumpirane policijske države, koje još uvek dominiraju u ekstraktivnim zonama svetske privrede, sa spoljašnje nasilnim i korumpiranim oligarhijama koje krase (i to je jedino što rade) one zone gde je potrošnja dominantni oblik ugnjetavanja, po svojoj prirodi je lična. Ne radi se samo o tome da Toni i Hilari pijuckaju piće pored bazena sa Hosnijem i Suzan. Naše vlade i korporacije prodaju njihovim vojnim i policijskim snagama „neubojito“ oružje, a onda ih obučavaju kako da ga koriste, da bi izazvali što je veći mogući strah među svojim građanima. To ne radimo zato što smo dobri, već upravo zato da bi nam oni po sniženoj ceni prodavali prirodne resurse svojih zemalja. Ova cena bi bila drugačija kada bi se shvatilo da ti resursi pripadaju svim građanima tih zemalja, kolektivno i nedeljivo, a ne samo tiranskoj manjini koja je uspela da dograbi bivše kolonijalne poluge vlasti i da ih upotrebi u postkolonijalnom dobu.

U ovom kontekstu, odluka Dejvida Kamerona da uzjaše talas narodne volje, tako što je u ponedeljak skoknuo do Egipta, deluje posebno oportunistički za čoveka čija je vlada za samo nekoliko meseci uspela da odobri prodaju suzavca Bahreinu, gumene metke Libiji, borbene helikoptere Alžiru i oklopna vozila Saudijskoj Arabiji. Svakome kome ove zime nije trebalo da prodamo oružje, mi smo ga prodali. Po svemu sudeći, naša uloga u opremanju diktatora i njihovih doglavnika ove nedelje se nastavlja na Međunarodnom sajmu naoružanja (IDEX), najvećem sajmu tog tipa na Bliskom istoku, otvorenom u nedelju u Abu Dabiju. Bliski istok ostaje „prioritetno tržište“ za britansku industriju, a svaki deseti izlagač na IDEX-u je britanska firma.⁴

Preseljenje Tahrira na Kensington

Jedna od najneverovatnijih teza Gartona Eša jeste da Evropa ima dužnost da pomogne arapskim nacijama da odrede svoj budući put, jer mi imamo bogato iskustvo uspešnih tranzicija iz diktature u demokratiju. Isto tako se može reći da naše elite imaju bogato iskustvo u zadržavanju i proširenju starih kolonijalnih krugova eksploatacije i ugnjetavanja u tranziciji iz kolonijalne zavisnosti u nezavisnu državnost u Africi, na Bliskom istoku, Latinskoj Americi i velikim delovima Azije.

Čak i u samoj Evropi, naši lideri su se uvek trudili da svaki prelazak iz autoritarizma u demokratiju, iako otvoreno pozdravljan, bude praktično lišen prave suštine. U tom procesu, „demokratija“ je od realnog učešća u svim oblicima odlučivanja o svakodnevnom životu pretvorena u čisti spektakl – u propagandni sistem koji pre svega postoji da bi nepravdu i nejednakost učinio „podnošljivijima“ nego u otvoreno autoritarnom režimu (o čemu je nedavno pisao Saroj Giri, poredeći događaje u Egiptu sa situacijom u Indiji). U ovom svetlu, saveti naših vlada o „prelasku“ u demokratiju predstavljaju nešto čega bi arapski svet trebalo da se kloni.

Ali to ne znači da Evropa i arapski svet nemaju šta da nauče jedni od drugih. Naprotiv. Ako revolucije koje sada teku uspeju da vrate vlast narodu, a da ne potpadnu pod udruženi ekonomski i vojni uticaj Amerike, Evropske unije, Izraela i Saudijske Arabije, onda će možda arapske nacije koje budu izrasle iz ovog procesa želeti da podele svoje iskustvo sa nama. Možda će pronaći svoj vitalni interes u pomaganju nama, evropskim narodima, da preuzmemo kontrolu nad svojim privredama i svojim društvima, ne samo da bi izvozili svoje revolucije, već da bi to bio minimalni uslov za našu transformaciju u dobro susedstvo za ostatak regiona, umesto da ostanemo izvor hronične nestabilnosti i nesigurnosti, što smo bili prethodnih nekoliko stoleća.

Protesti koji sada teku u mestima kao što su Medison u Viskonsinu ili centralni London, već se pozivaju na egipatsko iskustvo, i eksplicitno i simbolično. Radnici u američkom javnom sektoru prošle nedelje su podigli egipatske zastave, pokazujući tako državi šta misle o njenom pokušaju da ih liši sindikalnih prava, dok su britanski aktivisti najavili „dane akcije“ u martu, i „preseljenje trga Tahrir u Hajd Park“. I dok je svaki čin ljudske pobune poseban, i na određenom nivou neprevodiv, energija koju on oslobađa je po svojoj prirodi infektivna i transgresivna. Koliko će još vremena proći ovde, na Zapadu, dok politički motivisani programi „štednje“ naših vlada ne stvore uslove za procvat hiljada Tahrira? Ako se prisetimo nedavnih događaja u Francuskoj i Grčkoj, možda ćemo zaključiti da se taj dan bliži.

Noam Čomski je nedavno napisao da pravi razlog za zabrinutost zapadnih lidera nije islamističko preuzimanje arapskog regiona, već stvaranje istinski nezavisnih i demokratskih arapskih država, koje više neće slepo slediti Vašington. To je svakako jedan deo priče. Ali ja mislim da se oni ne boje samo prave demokratije u arapskom svetu. Koliko god to bilo neugodno i sramno, oni su s tim naučeni da žive. Najviše se boje toga da će se njihovi građani/podanici, koji su prespavali poslednjih 60 godina demokratije, ponovo probuditi i preuzeti vlast: da ćemo, pošto smo videli kako izgleda kada ljudi diktiraju svojoj vladi šta treba da radi, a ne obrnuto, možda pokušati da povratimo svoja prava, odjednom, umesto da čekamo da nam ih vladari odobravaju u homeopatskim dozama – ili da nas zavaravaju placebom.

Pobeda revolucionara na trgu Tahrir (Trgu slobode), koliko god bila parcijalna i provizorna, podseća nas da smo i mi jednom pokrenuli revoluciju, ali da je nismo dovršili. Možda je došlo i naše vreme.

Frederik Bouvi, openDemocracy, 21.02.2011.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 26.02.2011.

1. Vidi: Serge Bricianer, Une étincelle dans la nuit – Sur la révolution iranienne 1978-1979, Ab Irato, Pariz, 2002, gde se opisuje kako su iranski radnički pokreti bili skrajnuti, i na kraju poraženi 1979.
2. Vidi: Omar Kamel, “Regarding the Brotherhood…”, gde je ovaj fenomen posebno dirljivo opisan.
3. Vidi: Pratap Chaterjee, “Egypt’s military-industrial complex”, The Guardian, 4. februar 2011.
4. Vidi: See “CAAT condemns empty words from Government as arms sale drive continues” i “UK arms sales to Middle East include tear gas and crowd control ammunition to Bahrain and Libya” za više detalja.