Na otvaranje izložbe Milice Tomić „Jednoga dana“ u Galeriji MSUB, otišla sam pravo sa Radio Beograda, gde sam dva sata u studiju još jednom razgovarala sa Đorđem Vukadinovićem, bio je tu i Teofil Pančić, ali kako je samo Đorđe insistirao na integritetu i teritorijalnom suverenitetu izgovorenog, na pomen da će razgovor biti kraćen, držim da je on ostao nekako ubedljiviji, pogotovo što je insistirao da izgovori ono što je naumio, sa onom čuvenom uljudnom izrikom „Ja sam vas pažljivo slušao, sada slušajte vi mene“, konvencija takve pristojnosti je da stvarno sve to i slušate, i da istrpite da, ma šta da ste rekli, a dođe vam da kažete sve što mislite i sve što ne mislite, pojaviće se ono „ali“, „ali i oni su nas“, „ali“… I nije vreme, ne sada, zašto sada, kada je nacija u pitanju, zašto sada, ti gejovi, zašto sada. Nema „ali“, i tačka.

Pred Galerijom MSUB-a mnogo sveta, kao miting, stoji se i razgovara, svi su nekako puni snage i energije, unutra gotovo da ne možeš ući od naroda. Odmah na početku su table, velike, maslinastozelene, i na njima se ispisuje, belom kredom, „Četiri lica Omarske“, tako da si već u prilasku galeriji u školi, umetničkoj i moralnoj, svesno izabranoj.

Milica Tomić svakako je veliko ime savremene umetnosti, no tokom prolaska kroz izložbu, „Jednoga dana umesto noći…“ (Pesma Oskara Daviča), koju Tomićeva igra uživo noseći mitraljez sto i sedamdeset pet dana od mesta do mesta antifašističke borbe u Beogradu, a sve u prilog uhapšenim anarhosindikalistima, postaje jasno kako je čitav tekst i kontekst izložbe jedan novi trenutak, kako „Jednoga dana“ prelama jedno vreme prošlo i jedno vreme sadašnje.

Što koincidira sa proklamacijom „otvorenosti za dijalog“, sa kojom nastupa jedan posve novi trenutak, jedan iskorak, jedna mogućnost, jedno mesto, kako Tomićeva kaže, „govorim sa mesta Beograda“, o zajedničkoj prošlosti, sa snagom, sa „elan vitalom“ i darom, neophodnim za budućnost. Gotovo da smo blizu nekog početka kraja, ili suočenja, svakako onog koje pripada emancipovanom umetničkom delu, jer tu je i energija uznemirenja i energija pomirenja, tu je istina. Tim pre što Tomićeva insistira na kolektivitetu kao rodnom mestu umetnosti.

Dva su istoričara umetnosti ovih dana imali „svojih pet minuta“, Branko Dimitrijević koji je na promociji „Fabrike knjiga“, još jednog suverenog čoveka, ovoga puta izdavača Dejana Ilića, knjiga Viktora Ivančića i Dubravke Ugrešić u Narodnoj biblioteci, a posebno „Čitanke“ Dubravke Ugrešić, ustvrdio da je zapravo prevladalo ono za šta nismo obrazovani, a to je vizuelni govor, vizuelni svet, i Dejan Sretenović koji je u povodu izložbe Milice Tomić rekao kako, zapravo, odgovor na sva pitanja koja je svet razni postavljao devedesetih o nedostatku umetničke reakcije na rat i nasilje, nije u istorijskoj distanci, u vremenu, već je u prostoru, u blizini mesta zločina, u blizini, prostornoj, rata i nasilja.

Milica Tomić, svojom umetnošću i svojom politikom bez rezerve otvara budućnost, vraćajući se na mesta koja jasno označavaju jednu zemlju na strani antifašističke borbe, jednu zemlju pobednicu, i jednu zemlju mesta zločina, poraza.

Nije lako biti tako lep i tako moralan kakva je Milica Tomić. Nije lako biti tako estetičan i tako političan.

Zato se pred galerijom tiska toliko sveta, to je ono o harizmi u šta je uključen i pravi trenutak, vremenska i prostorna tačnost, samo ne na ovaj način na koji nas navikavaju, politikantski i tako spoljašnji, himbeni, glumljeni, to nije „imidž“, nije ni „brend“, to je ono stvarno, što postoji, kao što je umetnički čin taj, nadasve, i pre i posle svake priče, na kome je katarza.

I gle, i kako bi to Ivan Čolović rekao „Političica“ donosi na naslovnoj strani kulturnog dodatka u subotu intervju sa Milicom Tomić „Kesa posvećena radnicima iz Maksija“ pre intervjua sa ministrom kulture Nebojšom Bradićem, te i pre razgovora sa Jan Lauersom, rediteljem koji otvara ovogodišnji Bitef.

Rad vremena, a i rad prostora, na shvatanju stvari. I rad ne samo kao izlagački, već prostor kao prostor produkcije radova koji podrazumeva kompleksnost odnosa na osnovu kojih nastaje jedno umetničko delo ka „zajedničko dobro“.

Kao „zajedničko dobro“. Stvoriti posle svega razorenog, stvoriti, to je ta snaga, nagon, savest, energija, koja dopire sa izložbe „Jednoga dana“ razlog što je ljudima koji su došli na izložbu Milice Tomić tako drago da se vide, ima tu ljubavi, i to je sve.

Danas, 14.09.2010.

Peščanik.net, 15.09.2010.

Leave a Reply