Foto: Peščanik
Foto: Peščanik

Poštovani,

primila sam vaše pismo i vaučer od 6.000 dinara za kupovinu sportsko-školske opreme. Tehnički gledano, poslali ste ga mom detetu, koristeći školu kao poštu. Naopak je kako vaš potez, tako i to na šta ste sveli školu. Pretpostavljam da ste pogrešno savetovani da je pisanje maloletnicima prihvatljivo i da se ne radi o zloupotrebi dece u političke svrhe. Suštinski, koristeći decu obratili ste se nama – roditeljima i biračima. U pismu ste nam poručili „da je naš Grad Beograd za sve obezbedio poklon vaučer u vrednosti od 6.000 dinara“ i da se nadate da će „ovaj poklon da nam ulepša božićne i novogodišnje praznike“. Pročitala sam i onaj deo u kome nas obaveštavate da ćemo moći da kupimo garderobu, sportsku opremu i školski pribor najpoznatijih svetskih brendova.

U školi su mi rekli da je bolje da primim vaše pismo, a da onda sa njim uradim šta mi je volja. Delovalo je da nije preporučljivo ne preuzeti vašu pošiljku. Zašto – ne znam. Nadam se da ne pravite spisak onih koji ne žele vaš poklon.

Znajući da je škola tek sredstvo koje koristite za postizanje političkih ciljeva, obraćam vam se direktno, u želji da vaš poklon odbijem i ljubazno vas zamolim da mi više ne pišete. Naročito ne posredstvom obrazovnih institucija.

Razlozi za ovu odluku su sledeći:

1. Vaučer koji delite nije poklon

Iznos od ukupno 18 miliona evra (6.000 din x 350.000 pojedinaca) potrošen iz budžetske kase nije poklon iz više razloga. Pre svega, pokloni se ne mogu činiti javnim novcem. Gradonačelnik može koristiti lični novac da deli poklone, mada i ovo uz zakonska ograničenja koja važe za funkcionere. Gradonačelnik ne može činiti poklone novcem od poreza i doprinosa građana. Drugim rečima, ne možemo na poklon dobiti nešto što je već delimično (iako u neodređenom udelu) naše.

Takođe, da bi poklon bio poklon, on mora biti dat bez naknade i očekivanja bilo kakve protivusluge. To, imamo razloga da sumnjamo, nije slučaj sa vašim božićnim vaučerom. Protivusluga koju treba pružiti je zahvalnost, lojalnost i najpoželjnije – glas na izborima.

Na kraju, poklon se može uputiti samo onome ko poklon želi da primi. Ne možete prisiliti građane Beograda da prime vaš (krivo shvaćeni) poklon. To je upravo ono što pokušavate prenošenjem obaveze dodele vaučera na škole i njihovom linearnom dodelom.

2. Vaučer ima višestruku koruptivnu svrhu

Takvu koruptivnu svrhu vidimo u prirodi novca koji se „deli“ (pogledati tačku 1), kao i u sumnjama da će novac biti usmeren na vaše lične i poslovne partnere, odnosno njihove kompanije. Koruptivnost vidimo i u prinudnoj povezanosti koja se teži izgraditi između vas kao darodavca i građana. U toj konstelaciji, deca i roditelji, kao i zaposleni u obrazovnom sistemu, ostaju moralno dužni vlasti koja im je nešto učinila.

Istovremeno i najpogubnije od svega, ovakav način „komunikacije“ između gradonačelnika Beograda i školske dece potonje sprema za stubove našeg društva – klijentelizam i korupciju. U ranim danima svoje socijalizacije deca uče da svet oko njih pretežno funkcioniše po principu „dam ti-daš mi“. Ali ne samo to, ona uče da takav princip nema alternativu: da je klijentelizam svuda oko njih, da je prihvaćen u školi i da je samim tim poželjan i prirodan.

3. Deci Beograda je potrebno 18 miliona evra – ali ne u vaučerima za sportsku opremu

Deci je potrebno toliko toga što se može finansirati sa 18 miliona evra koje ste uludo potrošili. Primera radi, potrebno je finansirati dostojnu platu za pedagoške i personalne asistente za svu decu sa fizičkim ili razvojnim problemima kojoj je potrebna ovakva podrška. Potrebno je finansirati dnevni boravak koji obuhvata svu decu kojima je potreban. Potrebno je finansirati školsku ishranu ako ne svoj deci, onda makar onoj koja su socijalno ugrožena. Lista mogućih i pravičnih trošenja bila bi duga – a na njoj bi se sigurno našli i oronuli mokri čvorovi u pojedinim školama, kao i poveća količina sapuna i toalet papira kojih u školama ili nema ili nema dovoljno.

Drugačije rečeno – sportska oprema najpoznatijih svetskih brendova nije i ne bi smela da bude gradski prioritet kada su u pitanju deca.

Na kraju, ne znam šta ste tačno mislili kada ste u vašem dopisu naznačili da je zloupotreba vaučera krivično delo? Nadam se da nama, nevoljnim primaocima poklona, niste hteli da poručite da ćemo učiniti krivično delo ukoliko sa vaučerom ne postupimo baš onako kako ste vi zamislili. Odnosno, ako ga ne unovčimo u prodavnicama koje ste vi unapred odredili.

Verujem da imate saradnike koji će vam objasniti pravnu prirodu vaučera. Kako se postupa sa njima, kada i da li oni mogu biti preneti na drugo lice, odnosno šta se smatra njegovom zloupotrebom. To je već odredio zakon i to nije vaš posao. Stoga bezobalno upozorenje o zabrani zloupotrebe više zvuči kao pretnja nekorišćenju vaučera, nego upotrebljivo i dobronamerno upozorenje.

Kada smo kod krivičnih dela, ne bi bilo loše da nadležni organi provere da li se u trošenju novca iz gradske kase o kome je ovde reč stiču obeležja nekog od krivičnih dela koje funkcioner može izvršiti zloupotrebljavajući javnu funkciju i novac građana. Tako nešto se naravno neće desiti, sve dok vi i vaše partijske kolege tužilaštvo tretirate kao logističku podršku za svoja nedela.

Iz svih navedenih razloga, uz ovo pismo dostavljam vaš vaučer – u delovima. Usitnjen (primećujem da ga je teško polomiti i da ste u izradu vaučera takođe uložili dodatni novac) i nepodoban da izvrši svrhu zbog koje ste ga kreirali.

Time poručujem šta mislim o pokušaju da nas na silu podmitite; o manevru kojim čak i decu uvlačite u tu koruptivnu transakciju. Ipak, izbor postoji, čak i ako on ne može u značajnoj meri sprečiti nenamensko trošenje budžeta. Svesna sam da će većina, nažalost, vašu novogodišnju milostinju doživeti kao mehanizam dobrog upravljanja gradom. Godinama sistematski radite na izjednačavanju populizma i politike.

Povraćaj vaučera u onesposobljenom stanju je jedini način kojim vrednost poklona koji ste mi uputili, a koji ne želim da primim, bude vraćen u gradski budžet i eventualno potrošen na ono što je građanima ovog grada zaista potrebno.

Pozivam i druge Beograđane da pokažu neslaganje sa vašom „socijalnom politikom“. Jer ona zapravo to i nije. Radi se o avansnoj kupovini glasova, za izbore za koje ni sami ne znate kada će se održati. Ne znate – jer ta odluka ne zavisi od vas.

Možda ne znate kada će biti izbori, ali vam je poznato da ste na mestu gradonačelnika uprkos glasovima Beograđana, a ne zahvaljujući njima. Međutim, odsustvo legitimiteta nećete otkloniti sitnim ili bilo kakvim drugim potkupljivanjima. Poverenje i stvarni rezultat se ne kupuju – sigurna sam da to, kao nekadašnji sportista, vrlo dobro znate.

Peščanik.net, 26.12.2022.

Srodni linkovi:

Nemanja Nenadić – Kako i zašto još 1,5 milion evra za vaučere?

Nemanja Nenadić – Šta smo naučili iz slučaja „vaučer“


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica, posrednica u mirnom rešavanju sporova i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja (CEPRIS), a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Generalna je sekretarka Peščanika, sa kojim sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Autorka, koautorka i urednica je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Izbori pred Upravnim sudom 2022 – pregled postupanja i odluka (ur. CEPRIS, 2022), Izveštaj o javnosti rada Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca (CEPRIS, 2022), Sloboda izražavanja pred sudom (ur. SĆF, 2021-2022), Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2023), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (ŽPRS, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvovala je u procesu izrade komentara i mišljenja na izmene Ustava iz 2022, kao i zakona koji proizlaze iz ovih promena. Autorka je knjige „U krugu negacije, godine parlamentarnog (ne)suočavanja sa lošom prošlošću u Srbiji“ (2023).

Latest posts by Sofija Mandić (see all)