Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Ima onaj stari vic sa čovekom koji na radiju u kolima sluša upozorenje o ludaku koji vozi auto-putem u pogrešnom smeru, pritom izbezumljeno mota volan, izbegava kola koja mu idu u susret i kaže: “Nije jedan, ima ih hiljadu!”

Ako ovaj vic projektujemo u stvarni život, da li se nešto menja u slučaju da je ovaj nesrećnik zaista u pravoj traci, a u susret mu nailaze bahati vozači, kompletni idioti, na čijoj su strani i policija (ne intervenišu) i mediji (jedinog “ispravnog” proglasili su za ludaka)? Na kraju će biti uklonjen, kažnjen zbog ugrožavanja bezbednosti i saobraćaj će se nastaviti mimo pravila i propisa, kako je većini drago. Ili kako kompletni idioti požele.

Kakvu je grešku naš usamljeni ludak načinio? Pokušao je da brani vladavinu prava, zakone, boreći se protiv samo jednog pojavnog oblika bezakonja. Pritom nije samo napisao oštro pismo novinama, tvitovao ili fejsbučio o mnoštvu ludaka na autoputu. Sopstvenim primerom želeo je da pokaže koja je prava, a koja kriva traka. Zalud, međutim, jer problem nije u tome što hiljadu ljudi vozi pogrešnom trakom. Problem je u tome što im se to toleriše, što policija ne interveniše, što mediji ćute, odobravaju, a one koji se bune proglašavaju za ludake.

Tri primera mogu da posluže kao ilustracija ovog stanja. Krenimo od najsvežijeg – direktora Agencije za borbu protiv korupcije i pitanja da li je bio član stranke na dan kada je biran ili ne. Marginalno pitanje pokrenuto na osnovu ispisa iz stranačkog registra po kome je datum prestanka članstva baš onaj dan kada je izabran za direktora. Sećamo se da je Odbor Agencije branio izbor direktora pozivanjem na proceduru i nadležnosti, tvrdeći da se direktor izjasnio da nije član stranke tog dana kad je biran. Iz njegovog odgovora citiranog u saopštenja Odbora moglo se čak zaključiti da nije bio ni kad je konkurisao (“Nisam član, znam da je to eliminatorni uslov, ne bih se javljao da sam član.”).

Bespredmetna je, međutim, rasprava o tome da Zakon propisuje da direktor ne može biti član stranke. Dragan Sikimić je bio član SNS-a, bio je kandidat za odbornika, član radnih tela na predlog stranke, donator za kampanju stranke i njenog kandidata za predsednika. I tačka. Nije bitno da li se iz stranke “ispisao” pre 24. novembra kada je objavljen konkurs, 17. januara kada je izabran, ili u međuvremenu, ili posle tog datuma. Ovo potonje bi bio dodatni razlog za njegovu ostavku ili razrešenje, ali sukob interesa zbog činjenice da je bio član i donator onemogućava funkcionisanje Agencije sa njim na čelu. Skretanje fokusa na datum isčlanjenja otvara mogućnost da se “pojavi” dokument koji će pokazati da se isčlanio ranije i slavodobitni zaključak partijskih zaštitnika i promotera da su time “sve dileme razrešene” i da nema prepreka da Sikimić ostane direktor. A ima ih.

Drugi primer je insistiranje na (ne)vojničkoj prošlosti Aleksandra Vulina. Od zgražanja kada je Milošević postavio aktivnog generala za ministra odbrane stigli smo do prigovora Vulinu što nije služio vojsku. Vulin nije (do tog nivoa ruganja državi još nismo stigli) postavljen za načelnika generalštaba ili komandanta kopnene vojske. Ministar odbrane i treba da bude civil. Ako Vulinovo stalno uplitanje u teme koje nisu njegov resor – od siktanja na Hrvatsku i BiH do bavljenja Kosovom, groteskno paradiranje u parauniformi ili razotkrivene neistine koje je izgovarao na razne teme nisu razlog za smenu, neće biti ni to što nije služio vojsku. Biće to samo argument braniocima njegovog lika i dela da su oni koji ga napadaju “retrogradni mračnjaci” koji bi se bunili i da je kod nas, kao u mnogim evropskim državama, ministar odbrane žena. Pa su, ergo, “iz istih razloga Vulinu napakovane” i afera tetkin stan i kamere na Kosovu. Koje nisu rasvetljene.

Konačno, najbolnija, stara priča – Savamala. Vučić je insistirajući na rušenju “bespravno podignutih udžerica noću umesto danju” skrenuo pažnju na pitanja u vezi sa tom (lažnom) konstatacijom. Da li bi se smelo rušiti danju, da li su objekti bili legalni ili ne, da li su udžerice ili ne, ko je rušio i ko su “kompletni idioti”. Ti idioti su najkrupnija kost koju je bacio svojim protivnicima. I uspešno zavarao trag koji vodi ka ključnom pitanju – ko je rušio pravnu državu jer je policija odbila da radi svoj posao. Ili smo toliki balvani da poverujemo da je to bio “Goranče”, dežurni te večeri?

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 16.02.2018.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Zlatko Minić

Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).

Latest posts by Zlatko Minić (see all)

Author: Zlatko Minić

Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).